Slovenački romanopisac Jani Virk sklapa povest o Blažu pomalo posustalom muškarcu srednjih godina, a iz zaostavštine Đorđa Lebovića, začetnika moderne srpske dramaturgije, stiže devet priča.
Jani Virk, „Ljubav u vazduhu“, Arhipelag, Beograd 2021.
„Moje telo je raskomadano slovenskom dušom.“
Od devet poglavlja koja opisuju događaje od decembra do avgusta jedne neimenovane godine, slovenački romanopisac Jani Virk sklapa povest o Blažu, pomalo posustalom muškarcu srednjih godina, o Orfeju s nenaštimanom gitarom koji ima malo drugova, previše vremena za sumorna sumiranja polovičnih postignuća i slabe izglede da prekroji svoj život. Nastoji da se pribere nakon razvoda od Petre, koja je s mlađanim Englezom otišla u Prag, ostavivši mu na staranje ćerku Ulu; pokušava i da nađe nežnost u paralelnim vezama sa ženama koje mu ispovedaju svaka svoje očajanje i endemsku, neizlečivu usamljenost.
Roman neorealističkog muškog bluza ne bavi se samo toksičnom rutinom i metastazama komunikacije već i maštanjem o lepšem svetu: Blaž ima jasan i izgledan cilj da napiše knjigu o Markesu i Santani. Sanjari o dugom putovanju kroz Latinsku Ameriku, o odlasku u Meksiko da proba tekilu od agave i vidi Santanin rodni grad, o kolibi u Patagoniji, čak i „o kamenoj kući s pogledom na večni led Tibeta“.
Uvek spreman da se uhvati ukoštac s tranzicijskim bluzom, Virk oštro i vešto kadrira život glupe žurbe i upornih mikroagresija. Njegov junak je u kovitlacu emotivnih ucena i interesa sitnih duša bezazlen i miran: nema novac ni moć, ali je njegovo naoko šarmantno gubitništvo subliminalni signal ženama da ga uzmu kao mali noćni bensedin. Trpeljivom i osetljivom Blažu Virk, u ime protivteže konfuznoj svakodnevici, poklanja očinstvo: Ula je opomena romantično-komičnom samohranom ocu da ne glavinja u novu ljubav dok ne doživi satori u gradu zvanom Tekila.
Đorđe Lebović, „Anđeli neće sići sa nebesa“, Laguna, Beograd 2021.
„Ne prepuštaj se snu, da te zima ne pobedi.“
Devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, začetnika moderne srpske dramaturgije, danas znanog po čudesnom romanu „Semper idem“, čitaoca će da izbezume, potresu i dirnu. Posredovane u maniru brzog filmskog dijaloga, Lebovićeve priče sa munjevitim replikama i preplitanjem jezika i jezičkih registara deluju kao anegdote, ali te su anegdote stigle iz najdubljeg pakla stradanja i samoodržanja.
Opisi leševa, muke žeđi i gladi, opsesivno brojanje od jedne datumske granice do druge i ostali statistički rituali koji bi da zauzdaju smrt uobručeni su magijom ispovedanja; no, uprkos strašnim temama logora i smrti koje u posthumno objavljenom romanu nisu zapisane, u svakoj od ovih priča ima oštroumnosti, živosti, čak i neke sablasne i teskobne vedrine.
Lebovićeve priče su testamentarna ispovest o strasnom savezu mučenika i očajnika u pokušaju da izmaknu vrtlozima zla i nasilja. Umesto da lamentira nad nestalim svetovima, pisac se stoički posvećuje studijama košmarne istorije jevrejske kulture i identiteta. Proučavanje preživljavanja je Lebovićeva ideja-vodilja, prisutna i u pričama u kojima se na pruzi koja vodi ka stratištu deli hleb, i kad se u vremenu tek uspostavljenog mira sahranjuje bivši logoraš.
Smrti su nasumične i masovne, uzrokuje ih sila zla koja ne zna ni za nužnost, već samo za okrutnu neminovnost. Traganje za mehanizmom utehe ipak nije jalov posao: u njemu je zapretena plemenita želja da se racionalizuje preko potrebna ludost nadanja.
Bonus video: Dostojevski na italijanskoj oranici
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar