Ako želiš da uspeš u Americi neophodni su veliki kompromisi na koje nikada nisam pristao. Jer, nikada nikome drugome nisam želeo da prepustim kontrolu nad svojom muzikom i imidžom, kaže nigerijski muzičar.
Izgubi vreme, zavoli svoj um i oslobodi dušu – ovi stihovi iz pesme „Free Your Soul“ možda na najbolji način opisuju kantautora, gitaristu i pevača Kezaju Džonsa, koji će večeras i sutra nastupiti u Beogradu. Nigerijskog muzičara koji se proslavio još 1992. sa debi albumom „Blufunk Is a Fact“ kritičari su odavno nazvali „miksom Majlsa Dejvisa, Fele Kutija i Džimija Hendriksa„, a naš česti muzički gost konačno se vraća u Srbiju posle četiri godine i iznuđene pandemijske pauze.
Kezaja Džons, autor hitova kakvi su „Rhythm Is Love“, „Beautiful Emilie“, „Million Miles From Home“ ili „My Kinda Girl“, sviraće dva dana zaredom u okviru serijala „Musicology Sessions“ u klubu „Bitefartkafe“. Beograda, a naročito ovdašnje publike seća se, kako priznaje u razgovoru za Nova.rs, vrlo dobro:
– Čini mi se da su mi uvek svirke iz Beograda urezane u sećanje. Publika je tako uključena u koncerte, „ubija“ se od plesa, i uživljava se u svaki trenutak…
Nigerijski muzičar trebalo je da dođe u Beograd prošle godine, ali je pandemija osujetila sve. Kao muzičar nije baš lako, kako ističe, istrpeo nametnuta korona ograničenja:
– Nedostatak interakcije s publikom na koncertima mi je baš teško pao. Mnogo vremena tokom pandemije proveo sam ovde u Lagosu, gde imam studio. Dosta sam pisao, komponovao, ponešto i snimao. S obzirom da nije moglo ništa drugo da se radi zbog pandemije, to vreme sam iskoristio da završim neku ranije započetu muziku. Nažalost, mnoge moje kolege su ostale uskraćene za to.
Kezaja Džons je rođen u Nigeriji, ali je kao klinac otišao u London, na školovanje, što je za njega bilo veoma uzbudljivo:
– Znate, Nigerija je prilično drugačija zemlja u odnosu na Englesku. Ali, moj otac je stalno putovao i pričao bi mi o zemljama u kojima je bio – Kini, Americi… Tako da sam od ranog detinjstva bio fasciniran ostatkom sveta. Kada mi je otac nakon završetka osnovne škole rekao da ću školovanje nastaviti u Velikoj Britaniji, bio sam oduševljen. Sećam se da smo zajedno gledali brošure škola u Engleskoj i kada sam video jednu sa brodom kao simbolom, rekao sam mu da hoću baš u tu školu da idem. I samo sam imao jedan zahtev – da i moj brat ide sa mnom. I bilo je baš kul, doduše drugačije. Imao sam osam godina, bio sam zainteresovan za svet oko mene, učio sam različite jezike, kako da jašem konje, vozim motocikl, učio sam mnogo o istoriji, čitao naučnofantastične knjige… London je zaista proširio moj um. I što je najvažnije bio sam izložen potpuno drugačijoj kulturi od malena. Mislim da je to bila sjajna stvar za mene – smatra nigerijski muzičar.
Seća se kako je boraveći u Evropi u jednom trenu shvatio da je neophodnost da izađe na ulice Londona i Pariza sa svojom gitarom:
– Sviranje na ulici je danas retkost. Nažalost ne vidim da ljudi to rade u onoj meri kao nekada. Ali, to je dragocena lekcija za muzičara. Jer, niko te unapred ne plaća da te vidi kako sviraš na ulici. I zato se sve svodi na tvoju sposobnost da privučeš ljude da dođu da te slušaju. Baš tebe, a ne nekog drugog ko takođe svira na ulici. Jer, mnogo ih je tamo bilo, a treba da ti budeš taj kojeg će slušati. Postoji izvesna psihologija sviranja na ulici, jedna vrsta razumevanja kako funkcioniše publika. Zato je ulica zaista vrlo važna arena za savladavanje sviranja uživo i psihologije publike. I da naučiš kako da na njih – potpune strance projektuješ svoju ličnost, glas… To je nemerljiva lekcija, jer mislim da nigde drugde nisam mogao da naučim tako nešto – priča muzičar.
Baš na ulici sinula mu je ideja za stvaranje sopstvenog muzičkog žanra koji je nazvao „bluefunk“.
– Ako sviraš napolju moraš da se takmičiš sa bukom drugih muzičara, saobraćajnom bukom… Sećam se da su neki od muzičara čak imali na ulicama i pojačala da bi se bolje čuli. Zato sam shvatio da će zvučati uzbudljivije ako sviram gitaru kao udaraljke, kao perkusije na gitari i pevam istovremeno. Zvučalo mi je kao da svira ceo bend… Deluje istovremeno „nasilno“ i energično – ovako opisuje svoj „izum“.
Već godinama je Džons veoma cenjen i uspešan u Evropi i širom sveta, no Amerika je izuzetak, što objašnjava svojim nepristajanjem na kompromise:
– Nisam od onih koji bi se mogli nazvati kontrol frikovima, ali volim da imam neku vrstu kontrole, naročito kada je u pitanju moj imidž na sceni. Nisam umetnik sa Zapada, nisam iz Londona, Amerike, Evrope. Ja sam Afrikanac koji se obrazovao u Evropi. Iako trenutno pričamo na engleskom, imam potpuno drugačiji kulturni bekgraund. Mislim da je zato moja muzika prijemčiva, jer u njoj možete čuti fank, bluz, džez, čak i pop, ali taj zvuk vam predstavlja osoba iz Afrike sa svojom gitarom. A ako želiš da uspeš u Americi neophodni su veliki kompromisi na koje nikada nisam pristao. Jer, nikada nikome drugome nisam želeo da prepustim kontrolu nad svojom muzikom i imidžom. Veliku grešku prave neke kolege, jer kad izgubiš tu kontrolu onda ljudi misle da predstavljaš nešto što ti suštinski nisi. I onda imamo problem da muzičari posrnu za drogom. Neophodno je održati kontrolu nad idejama, kreativnošću, imaginacijom, jer muzikom predstavljaš sebe. Ako slušate moju muziku to sam ja. I za svaku grešku odgovoran sam samo ja – odsečan je naš sagovornik.
Pored muzike, zainteresovan je i za druge forme umetnosti, od poezije, preko crtanja, do slikarstva.
– Sve to vidim kao jednu stvar. A u pitanju je samo kreativnost. Bez obzira na to da li slikam, crtam, pišem ili pevam – isto je. Kada nekad imam blokadu dok komponujem, počnem da crtam ili slikam, i onda je problem rešen – kaže na kraju Kezaja Džons koji će sa svojim bendom uskoro snimiti novi album baš u Lagosu:
– To je jedan užurban, prenatrpan, intenzivan grad sa 25 miliona stanovnika. Ali, ima mnogo kreativnosti ovde. Želimo da uhvatimo taj vajb na albumu, jer ovde je sve moguće!
Bonus video: Glas, dirka, bas
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar