Džimija Hendriksa njegovi obožavaoci nazivaju bogom gitare. Kao božanstvo je naslikan i na omotu njegovog albuma "Axis: Bold as Love". Sa druge strane, njegovi saradnici i prijatelji kažu da je, uprkos furioznim i nadahnutim nastupima, van scene bio tih, povučen i stidljiv čovek.
Usred invazije britanskih bendova na Ameriku sredinom šezdesetih godina, u suprotnom smeru su, svako sa svoje strane kontinenta i svako po svoje parče slave, krenuli Walker Brothers i Džimi Hendriks. Skot Voker pričao je da mu se dešavalo na početku da ga iz nekog razloga (i zbog duge kose) na ulicama Londona pobrkaju sa Mikom Džegerom, ali Hendriksa ne da nisu mogli da pomešaju, nego nisu mogli ni da ga uporede sa bilo kim koga su do tada videli i čuli.
Hendriksov uspon u pravom smislu te reči počeo je u Londonu, a tu mu se četiri godine kasnije, posle četiri albuma, nebrojenih studijskih snimaka, koncerata i turneja po Americi i Evropi, ovozemaljski život okončao pod nikad do kraja razjašnjenim okolnostima.
Ključnu ulogu u dolasku Hendriksa na Ostrvo odigrao je Čez Čendler. Nekadašnji basista Animalsa ostavio se instrumenta sa namerom da se upusti u menadžerisanje. Na preporuku Kita Ričardsa iz Rollin Stonesa, čuo je nešto posebno kod Hendriksa u njujorškim klubovima i odlučio je da ga povede preko Atlantika i od njega napravi zvezdu.
Tamnoputom gitaristi neobičnog stila i izgleda priključila se bela ritam sekcija (basista Noel Reding i bubnjar Mič Mičel) i legenda je mogla da se zakotrlja.
Pre odlaska u London, Hendriks nije imao mnogo šta da izgubi. Rođen u Sijetlu 1942, u porodici u kojoj se slili afroameričko i irsko poreklo sa očeve i krv Čerokija sa majčine strane, na rubu bede, traumatizovan konačnim odlaskom nestalne majke i strogog, pa i nasilnog oca, povučen u sebe, posebno od kada su mu brata odveli kod hranitelja, pre bi tek nešto promucao nego što je govorio. Bežao je u svet jeftinih naučno-fantastičnih romana sve dok mu socijalna radnica u školi nije pomogla da u 15. godini dođe do prve akustične gitare i zadrži je, jer bi mi, ako bi ostao bez nje, to „oštetilo psihu“. Levoruk, samouk, toliko je ovladao instrumentom da je umeo da, kada ga je jednom otac ukorio što svira „naopako“, samo okrene gitaru i odsvira isto to jednako dobro.
„Prvo čega se sećam bili su muzika, zvezda i planete. Otišao bih da spavam i napisao petnaest simfonija. Imao sam čudno osećanje da sam ovde sa razlogom i da će jednog dana imati priliku da me čuju“, pričao je o svom detinjstvu Hendriks.
Kada je kao tinejdžer posle vozikanja u ukradenim kolima doveden pred svršen čin da bira između zatvaranja u popravni dom i odlaska u vojsku, našao se u uniformi, i to u padobranskim jedinicama. Vojske se ratosiljao fingirajući homoseksualne sklonosti i 1962. godine počeo profesionalno da se bavi muzikom. Prvo kao prateći gitarista, kaleći se u bendu Litl Ričarda i svirajući sa (ritam i) bluz muzičarom Slimom Harpom, te Vilsonom Piketom, Semom Kukom, Ajkom i Tinom Tarner, Džekijem Vilsonom, Isley Brothersima i drugim manje ili više poznatim soul muzičarima, a potom po njujorškim (folk) klubovima, pišući prve pesme pod jakim uticajem Boba Dilana.
Živeo je kod devojaka, hronično dekintiran, nekad i danima gladan. „Kada sam upozala Džimija, imao je samo dva para pantalona, dve košulje i gitaru“, rekla je jedna od njih.
O svemu tome i mnogo čemu još piše Mik Vol u Hendiksovoj biografiji „Dva su jahača prilazila“, objavljenoj nedavno i kod nas (Laguna, prevod Dejana Cukića). Podrobro istražena, dinamično napisana knjiga, u kojoj su i tri dragocena duža Volova intervjua – sa Hendriksovom devojkom i inspiracijom za pesmu „Foxy Lady“ Keti Ečingen, multiinstrumentalistom i pevačem Robertom Vajatom (Soft Machine) i čuvenim toncem i producentom Edijem Krejmerom – osim što govori o Hendriksu kao genijalnom muzičaru, pruža i dosta detalja, pa i trivija, iz kakvih se može sklopiti portret čoveka iza gitare.
Hendriks je u Britaniji, uz menadžerske zahvate živopisnog Majka Džefrija, postao odmah senzacija. Najavljivan kao soul muzičar (?) ili „čovek koji je Dilan, Klepton i Džejms Braun zajedno“, fascinirao je publiku silovitim nastupima i trikovima poput sviranja iza leđa ili okidanjem žica zubima.
„Ideja da to radim pala mi je napamet posle Tenesija. Tamo morate da svirate zubima ili u suprotnom lako mogu da vas upucaju. Bude tamo ceo niz slomljenih zuba po binama“, objasnio je Hendriks, a pišu u njegovoj biografiji Hari Šapiro i Sizar Glebik.
Na jednom od tih ranih nastupa, gde su ga slušali i Džon Lenon, i Pol Makartni, i Mik Džeger, i Brajan Džons, i Pit Taunsend, i Džef Bek, i Kevin Ajers, čuo ga je i Erik Klepton, tada u grupi Cream.
„Svirao je svakim stilom koji bi vam pao napamet, ali ne da bi se time širio. Mislim, koristio se sa par trikova, poput sviranja zubima ili iza leđa, ali ne u smislu da bi time zasenio, i to je bilo to. Sišao je sa bine i moj život više nije bio isti“, ispričao je Klepton mnogo godina kasnije.
Neki su govorili da je Klepton najbolji rokenrol gitarista svih vremena. Drugi da je to Hendriks. Njih dvojicu takva takmičenja nisu zanimala. Neki su Kleptona u to vreme nazivali bogom. Hendriks je to bio. Bar na sceni. Van scene bio je sušta suprotnost. Ćutljivog i povučenog mladića su, više od razgovora, zanimale devojke. A i on njih.
Are You Experienced
Tu i tada nastaju Hendriksova čuvena verzija „Hey, Joe“, kao i njegove pesme „Purple Haze“, „Wind Cries Marry“, „Red House“. Album „Are You Experienced“ (1967) dospeo je na drugo mesto top liste na Ostrvu, a Hendriks na Monterej pop festival. Odatle i legendarni snimak na kom Hendriks tokom nastupa pali gitaru.
Posle Montereja, bilo je vreme za povratak u Ameriku, gde, kako piše Vol, postaje novi predvodnik muzičkog andergraunda upravo u trenutku kada je on počeo da se preliva na glavnu scenu. Na turneju sa Hendriksom išla je i grupa Soft Machine.
– Za Hendriksa su se turneje pretvorile u scene iz onih starih vesterna gde lokalni revolveraš izlazi da izazove čuvenog revolveraša ako ovaj dođe u grad. Hendriks je bio veoma strpljiv, ali mislim da mu se to pomalo smučilo – ispričao je Robert Vajat.
Kultni muzičar u razgovoru sa Mikom Volom skreće pažnju na još jednu važnu osobinu načina na koji je Hendriks svirao.
– Postoji još nešto što ljudi koji su ga sledili nisu razumeli. Ta dugačka, predugačka soliranja na gitari, pretrčavanje prstima preko pragova i izvijanje visokih nota što deluje teško (a nije). Džimi to, u stvari, nije radio. On je veoma pazio da ne bude dosadan – objašnjava Vajat i kao primer navodi Hendriksovu verziju „All Along the Watchtower“, gde „u svakom krugu menja ono što svira u solo deonici“.
Za Hendriksa bez gitare kaže da je „bio suzdržan“.
– Nikada nije držao banku. Nikada ga nisam čuo da naširoko raspreda o nekoj temi. Mada, mislim, u tim prilikama bilo je tu i drugih ljudi, a obično su ga pored vrata strpljivo čekale i po dve Šveđanke sa nogama dugačkim kao Ajfelova kula, što mu je možda bilo zanimljivije nego da sedi i priča sa gomilom ortaka. Malo sam sumnjičav prema ljudima koji tvrde da su sedeli sa Hendriksom i pričali satima – navodi Vajat.
Za Hendriksa kaže i da je „dobar deo vremena delovao kao odrasla osoba među adolescentima“, da je bio „neverovatno fin čovek, učtiv i pristojan“ i da su „sve te divlje stvari bile samo deo predstave“.
Hendriksova kreativnost, pa i genij čuje se na njegovim albumima. Ili, kako to Vajat kaže: „Postoji ta lakoća dodira, ta fluidnost. Postoji odnos svetlosti i senke“.
Slično o Hendriksu priča i čuveni bluzer Badi Gaj. Njih dvojica podelila su jednom scenu.
– Džimi je izgledao divlje, ali se ponašao vrlo stidljivo. Kada je došao trenutak za njegov solo, čuo sam u tome dobrog bluzera koji, poput mene, traga za novim zvucima i ne brine ako se usput izgubi. Posle nastupa, on mi je zahvalio. ‘Ti si jedan od mojih učitelj’. Bio sam počastvovan, mada se ne sećam da sam nekada dobio novac za časove. Poželeo sam mu sreću i više ga nisam video.
Sa druge strane, bile su tu i droge. Od trave i LSD-a, do celog „asortimana“ šezdesetih. Tada je, pričaju svedoci, a i neke od devojaka iz njegovih usputnih veza, umeo da bude i nasilan.
Kad zvuci postanu boje
Hendriks je na omotu albuma „Axis: Bold as Love“ (1967) predstavljen kao mnogoruko hindu božanstvo Višnu. Njemu se to nije dopalo. Mislio je da je bolje bilo da je umetnik akcentovao njegovo indijansko poreklo. A taj album se manje dopao i publici od prvog. Trebalo je slušaoci tek da se naviknu.
Nema ko nije čuo za vah-vah pedalu a da je nije doveo u vezu sa Hendriksom. Pedale su do punog izražaja došle upravo na ovoj psihodeličnoj ploči. Muzikolozi sad raspredaju čitave teorije o njegovim načinima sviranja i otkrivaju sloj po sloj zvukova i tumače ih. A nekad je dovoljno samo slušati i uživati. U pesmama poput „Spanish Castle Magic“, „Castle Made of Sand”, nežnoj „Little Wing”, „You Got Me Floatin“ i, posebno, u „If the 6 Was 9“.
Sklonost sa eksperimentisanjem zvukom Hendriks je nastavio i na svom poslednjem studijskom albumu „Electric Ladyland“. Snimanje je započeto krajem 1967. ali se odužilo skoro celu godinu, a pesme su se prelile i na drugu ploču. Gunđanje menadžera Majk Džefrija ublaženo je onog trenutka kada je čuo hit u vidu furiozne „Crosstown Traffic“.
A onda je Hendriks prešao na „Voodoo Chile“. Mičel je i bio i nije bio u bendu, Reding je otišao ranije, pa se basa, pored klavijatura, prihvatio Stiv Vinvud (Spencer Davis Group, Traffic), gostovali su i Džek Kasedi (Jefferson Airplane), kao i drugi muzičari koje je Hendriks dovodio u studio nakon što bi prethodno sa njima džemovao u klubovima. Sve češće bi dolazio i za miksetu za kojom je bio Edi Krejmer.
– Ja sam jedan od onih koji je imao tu neverovatnu sreću da sarađuje sa njim i da ga gleda kako svira… da gledam tog izuzetno tihog, stidljivog čoveka kako proživljava zapanjujući preobražaj u nekakvog džina onog trenutka kada uzme prokletu gitaru i ti začuješ zvuk iz njegovog pojačala – priča Krejmer i za Hendriksa misli da „nije razmišljao tek izvan okvira, već daleko iznad svih ograničenja, duboko u svemir“.
On razvejava još jednu predrasudu o Hendriksu kao nesputanom muzičaru koji bi se „izgubio“.
– On je bio izuzetno dobro organizovan čovek, uprkos spoljašnjem utisku raskalašnog životnog stila i svih tih stvari. On je vodio beleške o svemu što namerava. On je pripremao i planirao unapred svaki termin u studiju. Do takve mere da su i neke stvari koje deluju kao posledica opuštene improvizacije, veoma dobro bile osmišljene sa njegove strane. Najbolji primer za to je „Voodoo Chile“. On je otišao u „Scenu“ i svirao tri-četiri sata, pokušavajući da odabere prave muzičare sa kojima bi svirao jer je znao šta želi – priča Krejmer.
Tu su i pesme „Burning of the Midnight Lamp“ i „Gypsy Eyes“, odraz novih Hendriksovih kulturoloških fascinacija i idejama o plemenu i stalnim putovanjima. U danu kada je Hendriks počeo da snima treći taj album, Bob Dilan objavio je „John Wesley Harding“ (inače snimljen za samo 12 sati).
Malo je nedostajalo da na „Electric Ladylandu“ umesto „All Along the Watchtower“ završi obrada Dilanove „I Dreamed I Saw St. Augustine“, ali je Hendriks odustao od nje, misleći da sam za to nema „dovoljnu dubinu“. Odabrao je zato sledeću Dilanovu pesmu sa ploče i odsvirao je tako da je i sam autor kasnije revidirao način na koji je svira.
I Hendriksov dar da napiše dobre stihove često je u senci njegovog sviranja. A to su snažne slike i jasne poruke onima što mogu da ih čuju. Poruke je uspevao da prenese i bez reči. Način na koji je na Vudstoku u to avgustovsko jutro poslednjeg dana festivala 1969. odsvirao američku himnu neko je već nazvao najboljim opisom cele te decenije na podeljenom kontinentu, pa i šire.
Nikada, nažalost, nećemo saznati kako bi zvučalo da su Hendriks i Majls Dejvis svirali zajedno. I tu je ta čuvena priča da je Majlsa sa Hendriksovom muzikom upoznala fascinantna Beti Dejvis. I da ga je iz dvodelnih odela presvukla u šarenu odeću.
Veliki džez trubač sumnjičio je svoju fascinantnu ženu da petlja nešto sa Hendriksom i nevezano za muziku, pa je to, navodno, bio razlog što se dva džina nisu našla u studiju. No, to su nagađanja. Obojica su nastupila na festivalu Isle of Wight 1970. Majls je iste godine snimio „Bitches Brew“ i uvukao rokenrol u džez, a Hendriksov živi album „Isle of Wight“ objavljen je sledeće godine, posthumno.
Džimi Hendriks preminuo je 18. septembra 1970. godine u sobi svoje tadašnje devojke Monike Daneman u hotelu „Samarkand“. Sve ostale okolnosti su u izmaglici. Zvanična verzija je da se ugušio nakon mešanja vina i barbiturata. Nezvanična je da se Hendriks onesvestio nekoliko sati pre nego što je Danemanova pozvala hitnu pomoć, a da je pre toga pozvala pevača Animalsa Erika Bardona i njegovu devojku da joj pomognu da počisti narkotike. Postoje, naravno, i neke teorije zavere.
Poslednje što je napisao je poema „Priča o životu“ sa stihom: „Priča o životu brža je od treptaja oka“.
Da je Hendriks poživeo, Vajat misli da bi i dalje verovatno lutao, onako kako je lutao sa grupom „Band of Gypsies“. Krejmer je uveren da bi se bavio filmskom muzikom. Za Hendriksom su ostali brojni snimci i Krejmer ih je povremeno sređivao i objavljivao. Na pitanje koja od tih posthumno objavljenih pesama mu je najdraža, kaže: „Somewhere“.
I Hendriks je tu posle pola veka od smrti. Tu negde.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare