Katarina i njen roman osveženje na srpskom književnom nebu

Kultura 14. jan. 202122:53
Podeli:
Katarina Mitrović Foto: Privatna arhiva

U suštini, dosta stvari jeste autobiografsko, ali dok sam pisala, naravno, uzela sam određenu formu romana, tako da je i dosta stvari izmenjeno, kaže pesnikinja i scenaristkinja Katarina Mitrović o svom debi romanu u stihovima "Nemaju sve kuće dvorišta", koji je dospeo i do šireg izbora za Ninovu nagradu.

Eksperimentalni roman u stihu „Nemaju sve kuće dvorište“ Katarine Mitrović (29) smešten je u savremeni Beograd. Protagonistkinja je devojka Milena, promiskuitetna biseksualka sklona alkoholu, zloupotrebi tableta i drogama, koja nakon gubitka oca odlazi kod psihijatra, pokušavajući da unese malo reda u svoj život, tražeći izvor ličnih strepnji i pre svega, reklo bi se, ljubav.

„U potrazi za smislom, ona neprestano preispituje sebe, svoj odnos sa ljudima i svetom koji je usisava demonskom snagom, a kome se ona istovremeno opire i predaje. Susreti sa ljudima najrazličitijih profila, od striptizeta, radnika, muzičara do nepoznatih osoba u čije stanove odlazi, mozaički se smenjuju i postaju okidač za snažne unutrašnje monologe glavne junakinje čineći od njenog vrtoglavog putovanja svojevrstan introspektivni road movie. Takva smela potraga izaziva junakinju i čitaoca da potraži u sebi stalno dvorište za sve kuće iz kojih bežimo“, navodi izdavač „PPM Enklava“, čiji osnivač je pesnik Zvonko Karanović, na koricama knjige.

Katarina Mitrović objavila je prethodno dve zbirke pesama, „Utrobu” (2017) u ediciji „Prva knjiga“ Matice srpske, i „Dok čekam da prođe“ (2018). Studirala je književnost, apsolventkinja je dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, adaptirala je dramu „Paviljoni“ svoje profesorke Milene Marković i jedna je od scenarista serije „Grupa“ na RTS-u.

Knjiga „Nemaju sve kuće dvorište“ bila je u širem izboru za Ninovu nagradu za najbolji roman objavljen u 2020. godini, a korisnici „Gudridsa“, platforme koja okuplja ljubitelje knjiga i čitanja, dodelili su mu pet od pet mogućih zvezdica.

Odmah nakon posvete „Đorđu koga nikada nisam zvala po imenu“, autorka nas upoznaje sa glavnom junakinjom: „Milica. Dvadeset tri godine. Živi sa cimerkom u iznajmljenom stanu. Ignoriše pitanja koja se tiču oca, brata i majku pominje nevoljno i svedeno. Radi u dečijoj igraonici, iako bi radije bila pisac…“ Čitalac uskoro doznaje da je taj profil mogla da zapiše Miličina psihoterapeutkinja.

Kroz naraciju, razlomljenu u britke stihove, „bez suvišnih opisa“, nižu se psihoterapije i sve što protagonistkinja ispoveda na njima, tu su barovi u kasne sate, Beograd sa onom atmosferom poznatom svakom ko je makar jednom ostao u gradu kada se klubovi zatvore, taksiji, afterpartiji sa sumnjivim likovima, kokain, usputni seks, besomučne poruke očigledno bivše ljubavnice pogođene raskidom, pa i jedno venčanje, Centralni zatvor, pokušaj rada u školi, Zadušnice… a ispod svega toga na površini, oseća se unutrašnja potraga za sobom, praćena anksioznošću, bolom (zbog smrti oca) i strahom od onoga što dolazi. „Ima nekoliko verzija budućnosti u kojima provodi vreme. Kada se uplaši nisu dobre, bolje su ako je pijana“, piše dalje u profilu glavne junakinje, odnosno naratorke. Ali je to pre svega, reklo bi se, potraga za ljubavlju.

„Verujem da su ljudi / nežna / pitoma / ranjiva bića željna ljubavi / koja beže od smrti / rađaju decu / žive njihov život / u strepnji jer deca neće izdržati / nego će posustati / upišani / na podu prljavog toaleta u klubu / sa drugim znojavim ljudima / naviknutim na posrtanje / i dovlačenje u kuću / podjednako izgubljenih ljudi / koje sreću na ulici“, priča na jednom mestu Milica.

Foto: Promo

Dok prati njenu ispovest, čitalac ne može da se otme utisku da je autorka duboko proživela sve to o čemu piše. Na pitanje koliko je knjiga autobiografska, Katarina Mitrović se nakratko zamislila.

– Delimično jeste. U suštini, dosta stvari jeste autobiografsko, ali dok sam pisala, naravno, uzela sam određenu formu romana, tako da je i dosta stvari izmenjeno, uobličeno. Mislim da sam od nekog trenutka otišla od sebe i oblikovala sam lik i njen svet – kaže ona.

Odlučila se za eksperimentalni roman u stihu.

– Objavila sam dve knjige poezije i kada sam počela da pišem „Nemaju sve kuće dvorišta“, nisam uopšte mislila da će to biti roman. Mislila sam da će biti pesma, pa je ispalo da će biti duga pesma, pa se to širilo i u nekom trenutku sam videla da je to nešto drugo. Dvoumila sam se da li da to prebacim u prozu ili ne, ali sam na kraju odlučila da to ostane tako kako sam i krenula. U suštini, spontano, kroz proces rada – navodi ona.

Od Puškinovog „Evgenija Onjegina“ naovamo nema baš mnogo primera romana u stihu. Posebno ih nema u domaćoj književnosti.

– Kad sam to počela da pišem, baš sam razmišljala o tome. Nisam toliko čula za romane u stihu. Znala sam za „Evgenija Onjegina“. Setila sam se – iako to nije roman u stihu, ali mi je bila zanimljiva – knjige Davida Grosmana „Izvan vremena“, gde ima i proznih delova, dramskih delova, delova u stihu… Setila sam se i Vladimira Kecmanovića, on ne piše u stihu, ali ima stil kakav mi je bio zanimljiv – priča Katarina Mitrović.

Roman podseća ponegde i na pesnikinju i autorku drama Milenu Marković, čije „Paviljone“ je Katarina Mitrović adaptirala za RTS. Osim toga, u završnici je i vešt dramaturški obrt, u čemu se oseća ruka dramaturga.

– Milena Marković mi je predavala scenario na FDU, pa sigurno ima i njenog uticaja. Bila mi je i profesorka, a i pre toga sam je dosta čitala, tako da sigurno postoji i njen uticaj, kao i uticaj drugih domaćih pisaca kao što su Srđan Valjarević, Zvonko Karanović, Marko Tomaš, ako to proširimo na region… – dodaje ona.

Glavna junakinja odlazi u bar „Bukovski“, jedno poglavlje zove se „Silvija Plat vas mrzi“, pominju se Hanter S. Tompson, Džek Keruak, Virdžinija Vulf… I to su, potvrđuje autorka, neki od njenih uzora.

– Ima dosta referenci i na njih i na druge autore. U delu kada glavna junakinja sedi sa devojkom koju je upoznala na ulici, pa gleda šta se nalazi na njenoj polici tamo su Džon Fante, Rumena Bužarovska, Zahar Prilepin, Uelbek… Jesu to ljudi koje sam čitala i koji su uticali na mene. Neki uticaji se vide, neki se ne vide, ali svi ljudi koje sam pomenula su neki koje sam čitala sam i čitam ih i dalje – priča Katarina Mitrović.

Međutim, darovita autorka uspela je i da, kako se to kaže, pronađe „svoj glas“. „I stvarno / kada smo konačno stigli / ta kuća je imala dvorište / i rasejanu decu koja po njemu / razvlače polomljene igračke / mislila sam / nemaju sve kuće dvorište / jer nisu sve kuće dom / nemaju sve kuće decu / nemaju sve kuće plastični tobogan / po kome se deca spuštaju / usred nekog sela / koje nije blizu / ničemu što mi je poznato / misli su nastavljale / svoj ples / sve porodice imaju smrt / sva dvorišta imaju smrt / a jedno dete je držalo / mršavo štene i nunalo ga / kao bebu / prislonjeno na grudi“, piše, između ostalog, u poglavlju naslovljenom kao i ceo roman.

A obrt na kraju poziva na to da se čitalac vrati prethodnim stranicama, sa drugačijim ključem. Katarina Mitrović otkriva i da je počela novi roman.

– Ovog puta će biti u prozi – dodaje, uz osmeh.

Komentari

Vaš komentar