0
Filmski plakati iz sedamdesetih reflektuju gibanja u našoj kinematografiji, jer su drugačiji od onoga što je bilo dominantno obeležje plakata socijalističkog realizma i na njima se odjednom pojavljuju slike glumaca, pa tako imamo nagoveštaje rađanja star-sistema u jugoslovenskom filmu, kaže za Nova.rs Miroljub Stojanović iz Filmskog centra Srbije uoči otvaranja izložbe "Tragovi jednog vremena: Filmski plakat 1970-1979".
Ako se pitate kako je Jugoslavija dobila prve velike filmske zvezde, kako su davnih sedamdesetih reklamirani ratni spektakli, poput „Sutjeske“ Stipeta Delića, „Užičke republike“ Žike Mitrovića, „Partizanske eskadrile“ ili „Valtera brani Sarajevo“ Hajrudina Krvavaca, ili kako su gledaoci uvučeni u svet „Žute“ (Vladimir Tadej), „Beštija“ (Živko Nikolić), „Burduša“ (Mića Popović), „Okupacije u 26 slika“ (Lordan Zafranović), „Buba u glavi“ (Miša Radivojević), „Nacionalne klase“ (Goran Marković) odgovore nudi izložba „Tragovi jednog vremena: Filmski plakat 1970-1979″.
Nakon uspeha prošlogodišnje izložbe „Tragovi jednog vremena: Filmski plakat 1945-1970“, nova, koja je biti svečano otvorena danas u 19 časova u Dvorani Kulturnog centra Beograda, pokriva period sedme decenije 20. veka. Do 10. jula pred publikom će se naći 41 filmski plakat iz perioda od 1970. do 1979. godine, koji se čuvaju u arhivi Filmskog centra Srbije.
„Sa sedamdesetima počinje etabliranje masovne kulture u Jugoslaviji, dok se istovremeno profilišu prve filmske, muzičke, sportske i televizijske zvezde“, beleži Jovan Čekić u tekstu za katalog izložbe.
Upravo ta sedma dekada bila je u jugoslovenskoj kinematografiji veoma značajna, a izbor plakata na ovoj postavci nije samo svedočanstvo bisera našeg filma, već i visokih estetskih kriterijuma. Upravo s početka 1972. godine, kako za Nova.rs precizira Miroljub Stojanović, urednik Izdavačke delatnosti FCS-a i vrsni poznavalac filma, završava se deceniju duga vladavina srpskog „crnog talasa“.
– Bilo je to jedno od najplodotvornijih razdoblja u istoriji jugoslovenskog filma. U to vreme došlo je do svojevrsne holivudizacije jugoslovenskog i srpskog prostora činjenicom da su eksplodirali partizanski filmovi. Pojavili su se kao svojevrsni recidiv „Bitke na Neretvi“. Ređali su se naslovi poput „Sutjeske“, „Užičke republike“, pa modernog klasika jugoslovenskog filma, kakav je „Valter brani Sarajevo“ Šibe Krvavca. Ti filmovi ne samo da su obeležili to razdoblje, već su i postali označitelji jedne epohe – priča Stojanović.
No, pored dominacije partizanskih filmova ta decenija, naročito njena druga polovina ostaće upamćena, kako navodi naš sagovornik, i po pojavi izdanaka čuvene „Praške škole“, kada počinju da blistaju reditelji poput Gorana Markovića, Srđana Karanovića ili Lordana Zafranovića. Ta decenija simbol je i gibanja u jugoslovenskom filmu, i pluralnosti koja do tad nije bila prisutna u našoj kinematografiji.
– Samim tim i ovi plakati reflektuju ta gibanja. Naime, oni su u formi, strukturi i vizuelnom izrazu nešto drugačiji od onoga što je bilo dominantno obeležje plakata socijalističkog realizma. Sad se odjednom na plakatima pojavljuju slike glumaca. Stidljivo imamo nagoveštaje rađanja star-sistema u jugoslovenskom filmu. Pojavljuju se Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić Smoki – neka nezaboravna, draga i odavno kanonizovana filmska lica. A s druge strane, dominanta ovih plakata jesu tehnika i način na koji su rađeni. Jedan od reprezentativnijih primera jeste plakat za film „Pavle Pavlović“ Puriše Đorđevića, kao svojevrsni egzibicionizam i pomeranje dizajna nastalog od isečaka iz novina. I srpski plakat i film kreću linijom nepredvidivosti, nestereotipnog poimanja filmskog jezika i mislim da su sedamdesete godine uvertira u zlatne osamdesete, koje su bile poslednje razdoblje svetskog optimizma u nas – smatra Stojanović.
Nedavno je s velikom pompom obeležen jubilej – 50 godina od premijere „Valtera brani Sarajevo“, a upitan u čemu je čar partizanskih filmova, i zašto se s druge strane nipodaštavaju, naš sagovornik odgovara:
– U žanrovskom smislu partizanski filmovi imaju ogromnu vrednost i ne mogu se olako otpisati. To jeste simplifikovana slika sveta, ali opet su u pitanju autentični izdanci nacionalnog filmskog žanra. Stideli smo se da to kažemo, međutim bio je to fantastičan doprinos ovog podneblja popularnoj kulturi. Ono što je prepoznatljivo i zbog čega se naša publika vezivala za te filmove jeste čista naracija, mogućnost identifikacije sa pričom nedugo posle završetka Drugog svetskog rata, jasna ekstrapolacija dobro – zlo, rekonstrukcija herojskog doba i vezivanje za nosioce glavnih uloga koji su postali omiljeni likovi, poput Bate Živojinovića u „Valteru“ – ocenjuje naš sagovornik.
Sve vezano za partizanske filmove imalo je ogromnu privlačnost, s obzirom da smo bili svedoci buktanja filmskih zvezda, a upravo je taj star-sistem, kako naglašava Stojanovič, osnova popularne kulture u čitavom svetu, od Holivuda do Bolivuda.
– Uostalom partizanski filmovi su, osim fantastičnog vizualizovanja sveta akcije i spektakla, nudili i mogućnosti promišljanja i preispitivanja etičkih odluka koje su se ticale naše ratne i poratne prošlosti. Nudili su mogućnost da svodimo neku vrstu moralnih računa s kojima nikada nismo bili dovoljno načisto. Kategorički stojim na liniji kako su ovi filmovi i njihova estetika vredeli mnogo više nego vreme u kojem su nastali. To nisu plakatski filmovi i ni u kom slučaju ne mogu olako da se odbace. Ako pogledate ove filmove, na planu dramaturgije, režije, načina na koji su snimljeni videćete ozbiljne strukture. Ne zaboravite da su neki od tih partizanskih filmova potpisivali najveći profesionalci jugoslovenskog filma, od Pege Popovića do Tomislava Pintera kao direktora fotografije. Bila je to ozbiljna kinematografija, i ne znam zašto ih se ljudi stide…
I dok je u tom razdoblju cvetala jugoslovenska kinematografija, baš tada je, kako misli naš sagovornik, srpski film bio dominantan u regionu, jer je imao pluralost koja je bila retko viđena u ostalim republikama SFRJ:
– Mislim da će ova izložba plakata pokazati da smo imali koegzistentno rađanje autorskog filma s jedne, a s druge strane klimaks žanra partizanskog filma, ali i briljiranje nekih starih rediteljskih i glumačkih vedeta. Zato je izložba sjajan podsetnik na ono što je našu kinematografiju činilo vrednom – ocenjuje Stojanović, uz podsećanje da je izložba iz prošle godine bila vrlo dobro prihvaćena, a da je i katalog, koji ju je pratio, doživeo odličan odjek u Hrvatskoj – od Splita, preko Osijeka, do Zagreba.
– To je samo još jedna potvrda da ovakve postavke imaju smisla i da nisu samo evokativnog, rekapitulantskog tipa, već značajna rekonstrukcija prateće logistike jugoslovenskog filma, njegovog uspona i kasnije pada.
A od 41 plakata koji će publika imati prilike da vidi, Miroljub Stojanović, sasvim lično, izdvaja onaj za film „Pavle Pavlović“:
– To je zaista plakat koji ide ispred svog vremena. Stidljiv je i skroman na prvi pogled, ali je neverovatan kada se malo bolje pogleda. Tu je i plakat iz filma „Grč“ Boža Šprajca, kao nagoveštaj nečega što smo kasnije dobili u vidu „noje sloveniše kunsta“. Mislim da će ljudi koji posete ovu izložbu profitirati u hedonističkom smislu i podsetiti se filmova koje smo olako zaboravili!
Bonus video: Miroljub Stojanović u Nevermajndu