Jovan Obradović Špira: Na ulici je sve sirovije, nema vremena za šminkanje

Piše: Nikola Marković

Jovan Obradović Špira jedan je od neumornih delatnika novosadske umetničke scene, kako u svetu vizuelnih umetnosti i street arta tako i na muzičkom polju, već skoro tri pune decenije. Kao multimedijalni radnik prevashodno je poznat u domenu alternativne ili andergraund kulture, ali uskoro ćemo njegova dela videti i u nešto zvaničnijem kontekstu - na izložbi “Umetnost ulice” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, gde će na grupnoj izložbi biti prikazani i radovi Čudić, Aleksandra Bunčića, Dejana Ivanovića Wupera, i Stefana Stanojevića Stara. Ideja izložbe jeste paralelno prikazivanje bogate produkcije murala izabranih umetnika u kontekstu njihovih galerijskih radova. Otvaranje je zakazano za 13. jun u 20 časova, a kustos izložbe je Vladimir Mitrović.

Na postavci će biti predstavljena tvoja dela koja su izložena u galerijskim uslovima, dok će street art biti prikazan putem ekrana. Da li se i na koji način tvoj pristup stvaranju razlikuje kada radiš "za ulicu", odnosno za galerijski prostor?

- Često je sirovije na ulici, tu ponekad nema viška vremena za šminkanje. Moj deo na izložbi je dosta raznovrstan: ima tu nekih stvari koje se mogu nazvati instalacijama, video radovi, apstraktni muzički instrument koji je ceo iscrtan i koji može da se svira na licu mesta, Lenticular 3D print… da ne otkrivam sad sve. Ovog puta su skoro sve novi radovi, uglavnom iz ove godine. Nekako sam za ovu izložbu pokušao da napravim jednu celinu, kao neki ulaz u moj mali svet. Malo sam i “pustio krv” za ovu izložbu, ali to je sve deo jednog dobrog procesa.

Skoro 30 godina se baviš strit-artom. U nekim intervjuima pominješ 1998. godinu kao jednu od početnih... Kakvo je značenje za tebe strit- art nosio tih devedesetih, a koje ima danas? Da li ga doživljaš kao pobunu, doprinos zajednici, umetnost kao takvu, ili kao nešto četvrto?

- Tih godina kad smo počinjali nismo imali ni opremu (dobre sprejeve, kapice…), a i priliv informacija je bio mizeran. Fotokopirali smo časopise, cepali stranicu sa grafitima iz „Source-a“, internet nije bio to što je sada, ali sve je bilo jako novo i uzbudljivo. Plus smo bili mladi i povezala se ekipa iz različitih gradova, pa smo stalno učili jedni od drugih, išli da se družimo i crtamo. Postoji taj jedan lud momenat u grafitima: kad ideš u ilegalnu akciju sa nekim koga i ne poznaješ toliko dobro, ti postaneš za tih sat vremena “najbolji prijatelj” sa tom osobom - jer delite sve najgore konsekvence tog vašeg izbora da crtate nešto što baš i ne bi trebalo.

Strašno mi je zanimljivo što kad nacrtaš nešto na ulici, ti u stvari nametneš ljudima koji tu žive, ili često prolaze, tu uslovno rečeno izložbu na ulici koji ne mogu da zanemare. Uglavnom su to ljudi koji retko idu na izložbe u galerije, koji su “primorani” da žive uz te radove i stvore neko svoje mišljenje o tome, hteli - ne hteli. Ilegalni su sigurno pobuna i neka čudna vrsta adrenalina dok ih radiš (taj adrenalin se menja kroz vreme i zavisi od lokacije), a legalnije stvari mogu i da daju doprinos zajednici. Ozbiljniji radovi često zahtevaju duže vreme, par dana, za izradu. Avijatičarska galerija i Galerija garaža su primer tog doprinosa mom kraju.

Koje intervencije u prostoru, odnosno ulični radovi, su za tebe bili posebno značajni?

- Super mi je što je “Kuga” postala kao neki simbol koji gomila ljudi prepoznaje u Novom Sadu. Jedan drugar mi je rekao da je maltene počeo da crta grafite zbog nje, drugi da se njegova devojka uvek plašila kad vidi “to nešto”. Mlađa ekipa mi kaže da su odrasli viđajući Kugu po ulici - a nikad nisu znali šta je to u stvari. Među mojim postovima na instagramu, postoji jedan koji objašnjava kako sam došao do tog imena, a drugi post je kao neki “manifesto” šta sve Kuga može da znači.
Zanimljiv je i projektić koji radim, gde na plakatima crtam portrete prijatelja, i uz to uvek ide tipografija, sa internom šalom za koju samo mi, ili mali broj ljudi, zna. To uvek lepim negde blizu mesta gde ti prijatelji žive. “Svima svega” mi je takodje drag projekat, nadam se da ću pokrenuti taj brend, prilično se sviđa nekim ljudima iz mojih krugova.

Prošle godine pokrenuo si oslikavanje zgrada u naselju Detelinara, gde su i stanari dosta dobro reagovali. Da li misliš da je odnos prema uličnoj umetnosti možda postao blagonakloniji nego pre par decenija, kada je doživljavan i kao „vandalizam“?

- Dosta se sve to promenilo. Ranije ljudi nisu znali šta da misle o grafitima - danas je to već deo neke popularne kulture. Ljudi sjajno reaguju na sve to. Jasno im je da je bolje da neko posveti neko vreme tom zidu nego da imaju žvrljotine na njemu, a i moja generacija sada ima više od 40 godina, njima je to oduvek bilo kul.
Avijatičarska galerija je super priča sa komšijama: dobio sam odobrenje za crtanje na zidovima na šest-sedam zgrada tako da zovem ljude iz Srbije, okruženja i sveta da crtaju na miru, najbolje što mogu u tom momentu. Komšije su sjajne i podržavaju celu priču, jasno im je da pravimo neko ludilo koje ne postoji nigde. Deca pitaju “da li možemo i mi da pomognemo da zafarbamo zid?”. Za godinu dana imamo dvadesetak murala/grafita u galeriji, a sad kreće i nova sezona.

Ako govorimo o samoj estetici tvojih radova, šta ti je naročito u fokusu? Da li te više zanima poruka, odnosno smisao rada u određenom kontekstu, ili striktno vizuelni parametri poput boja, fontova, figura...?

- Radim dosta različitih stilova, pa to onda sa sobom nosi različite pristupe. Nekad je više u fokusu trodimenzionalnost koju pokušavam da ostavim neupeglanu, sirovu, ali još nisam stigao do tog nekog “razorenog” momenta kome težim kad radim 3D grafite. Često radim postere sa porukama i to je jako bitno, ali uvek je isto toliko bitna i estetika. Jako je važna poruka, šta god ona bila. I vizuelna poruka je poruka osećaja. Moj stil je istovremeno i 3D i Bold i elegantno, u isto vreme je i pank i istančano.

Predstavljaš se kao multimedijalni “radnik”, ali ne i kao “umetnik”. Šta za tebe znači ta razlika u definisanju vlastitog rada, budući da se ne može osporiti da se, ipak, baviš umetnošću?

- Previše je umetnika, svako je umetnik danas, pa sam odabrao da budem multimedijalni radnik, to je meni sasvim dovoljno. Umetnost je i sve i ništa: “Kuga je ogledalo Kuge”.

Veoma si aktivan i poznat na novosadskoj muzičkoj sceni decenijama unazad. Da li muzika i bavljenje muzikom imaju uticaja na tvoju vizuelnu umetnostima, i obrnuto? Koje su tvoje trenutne najaktuelnije muzičke aktivnosti?

- Muzika ima veze sa svime što radim, bez nje ne postoji ništa. Na primer, paneli na ovoj izložbi su tipografija koja je izvučena iz videa za pesmu sa Masturbeatorom, video radovi su jednim dobrim delom moji spotovi ili su propraćeni mojom muzikom. Trenutno radim Deadrail, to je nešto kao mešavina bluza/roka/elektronike/hip-hopa. Dosta tih pesama radim sa ekipom iz Hrvatske i sa muzičarima odavde u koje imam apsolutno poverenje. Postoji već nekoliko spotova na Jutjubu, a svojevrsna premijera će biti tizer za “On clouds” - treš- bluskrin video koji tek treba da izađe. Uskoro izlazi i Deadrail album. Počeo sam da konstruišem i apstraktne muzičke instrumente. Jedan od njih će biti izložen na ovoj izložbi i posetioci će moći da ga sviraju uživo.

https://www.youtube.com/watch?v=AQAv4SGmkO0