"Jaoj, pa kako Mikiju Manojloviću da dajemo uputstva?"

Jugoslavija, kasne osamdesete. Porodica, odevena u unikatne džempere, spremna je za božićni ručak. Čeka se samo stric iz Nemačke. I dolazi, sa sve "mercedesom", i konačno mogu da počnu praznični obed. Ali, odjednom počinje da zvoni pametni telefon. Zblanuti, shvataju da nisu osamdesete, niti Božić…Ovo je siže novog regionalnog filmskog hita, ostvarenja "Stric", hrvatsko-srpske koprodukcije, uznemirujućem naslovu koji, kako ocenjuju kritičari, balansira na ivici groteske i trilera...Svetska premijera "Strica", u kojem igraju Predrag Miki Manojlović, Goran Bogdan, Ivana Roščić i Roko Sikavica održana je na čuvenom festivalu u Karlovim Varima, gde je film ovenčan priznanjem "Proksima". Usledila je hrvatska premijera na Pulskom festivalu, gde su reditelji i scenaristi Andrija Mardešić i David Kapac dobili dve nagrade, među kojima i priznanje za najbolji scenario, da bi na srpskoj premijeri, na nedavno završenom 29. Festivalu evropskog filma Palić toliko interesovanje publike bilo da sala bioskopa "Abazija" nije mogla da primi sve koji su pohrlili da pogledaju "Strica". Neki iz publike su čak unosili plastične stolice ili sedeli na podu, pa otuda još jedna projekcija na završnoj festivalskoj večeri…Oduševljeni članovi autorske ekipe, sumirajući utiske posle srpske premijere, istakli su za Nova.rs da su im neobične scene s Palića "i te kako prijale":- Bio je neverovatan prizor kako ljudi unose obične, plastične stolice u bioskop. Samo smo sebi rekli-ovo će biti zanimljivo iskustvo. A ljudi su nas kasnije presretali, javljali nam se, kontaktirali potpuno oduševljeni...Kao da je bio rok koncert, a ne projekcija filma! Gledali smo kako su ljudi reagovali u Karlovim Varima, potom na Pulskom festivalu, i moramo da priznamo da nam je srpska, na Paliću najbliža i najdraža - uglas govore reditelji i scenaristi "Strica" Andrija Mardešić i David Kapac.

Na Palić su došli s Pulskog festivala gde su dobili nagradu za najbolji scenario, a na istoj smotri je srpski film "Leto kad sam naučila da letim" dobio dva priznanja.- U Pulu smo došli veče uoči premijere kako bismo pogledali "Leto kada sam naučila da letim". I vrhunski je film, genijalan, plakali smo, smejali se. Mislim da je naš film gledalo oko 45.000 ljudi. I super su bile reakcije ljudi, a koliko vidimo po kritikama u našem medijima, čini nam se da se skoro nije desilo da se o jednom hrvatskom filmu toliko pisalo, pride pozitivno. Kao da čekamo da se probudimo iz sna. U stvari kao da čekamo da neko kaže: "Ovo je skrivena kamera" - priznaju reditelji.

A premijerno predstavljanje na Filmskom festivalu Karlove Vari, gde su osvojili i nagradu "Proksima", za mlade sineaste bilo je san snova:- Nadali smo se da će nas pozvati na neki festival, ali da to bude jedan od najznačajnijih na svetu, nikako. Tek kad smo ušli u selekciju sve je odjednom postalo stvarno. Shvatili smo sve kao potvrdu kvaliteta. Znate, nema uvek pravde kada snimate filmove. Ciklus rada na filmu kod nas traje pet godina, u našem slučaju sedam. I druge naše kolege isto sve to prođu, pa potvrda izostaje. Imali smo po četiri-pet projekcija uČeškoj, a kad smo već otišli iz Karlovih Vari, čuli smo da ljudi nisu mogli da uđu u dvoranu. Bilo je interesantno videti i koliki je Miki Manojlović kultna figura u Češkoj. Ljudi su ga tamo saletali kako bi im dao autograme, ili kako bi se slikali sa njim. I onda još na sve to, kao pravi bonus da dobijemo nagradu: Pa šta više od toga možete da tražite - pitaju Andrija Mardešić i David Kapac kojima je ovo debitantski dugometražni film.

A rediteljsko-scenaristički tandem napravili su još na Zagrebačkoj akademiji:- Najpre smo se asistirali jedno drugome, pa smo zajedno počeli da pišemo scenarija, da režiramo manje projekte. Volimo da kažemo da se od nas dvojice može napraviti jedan "običan, solidan reditelj"… Eto, potrebno je da nas bude dvojica da bi stasao jedan reditelj (smeh). Mi ne bismo radili skupa da ne delimo veliki deo zajedničkih interesa - film, glazbu, hranu... Ali, volimo reći da se naši interesi i ukusi poklapaju, a tamo gde se ne preklapaju čini nam se da se događa nešto posebno, što nijedan od nas dvojice ne bi mogao sam. Možda je "Stric" najbolji odraz nas dvojice, naših karaktera i ukusa.Na pitanje ko je "Stric", kazuju da su to njih dvojica, ali i svi oni članovi njihovih porodica, stričevi njihovih prijatelja, oni stričevi iz okoline s kojima su se susretali tokom detinjstva. Priča filma počinje da se odmotava tokom "zlatnih osamdesetih" u Jugoslaviji. Ispostavlja se da to nisu osamdesete, preciziraju reditelji, niti u praktičnom, niti u prenosnom smislu:- Zapravo toliko smo se trudili da taj svet u filmu bude verna kulisa tih osamdesetih da čak i kad se otkrije da nisu, gledaoce i dalje vara mozak da je to baš to vreme. Ideja nam je bila da napravimo neku vrstu muzeja Jugoslavije, odnosno našeg detinjstva u toj kući, u koju smeštamo film. Nekakvih predmeta koje pamtimo iz detinjstva. Kao što imamo nostalgičnu i emotivnu reakciju na njih, poželeli smo da je ima i publika i da možemo da ispričamo čudnu, bizarnu priču.

U filmu, pored Mikija Manojlovića, igraju i Goran Bogdan, Ivana Roščić i Roko Sikavica. I dok tu filmsku porodicu čine glumci s kojima su hrvatski sineasti i ranije radili, Miki im je bio nepoznanica:- Moj kolega Tomislav Vujić, koji je drugi producent, ija razgovarali smo sa Andrejem i Davidomi kada smo ih upitali ko je od svih glumaca san snova za glavnu ulogu rekli su Miki Manojlović, ali da ga nikada nećemo dobiti! Mikiju smo poslali scenario, i pozvao nas je posle tri dana i rekao: "Da, ja sam u filmu". I od tog dana, na tom našem dugom, višegodišnjem putu da isfinansiramo projekat bio je podrška da napravimo film - seća se producent Ivan Kelava, dok glumac Roko Sikavica priznaje da je rad s Mikijem bio ozbiljan "rolerkoster zabave":- I naravno ogromna čast. I dalje nisam svestan da sam s tim velikanom delio kadar.https://www.youtube.com/watch?v=k1DN6I4Il6cReditelji priznaju da pre nego što su počeli rad na filmu imali su tremu zbog Manojlovića:- Stalno nam je prolazilo kroz glavu: "Jao, pa sutra moramo da režiramo Mikiju Manojloviću i da mu dajemo uputstva". Ali, imamo možda nekakvu bahatost, koja nam ne dozvoljava da se prema njemu ponašamo drugačije nego prema ostalim glumcima na setu. I Miki je bio super, otvoren, velikodušan, pun poverenja. I nama je stalno bilo na pameti da ne izdamo Mikijevo poverenje, ali ni Rokovo, Ivanino, Goranovo, da ih ne razočaramo. Jer, tražili smo od njih specifičnu glumu, pomalo pomaknutu, stilizovanu, i trebalo je svi oni da nam veruju da to neće da ispadne loše, da će funkcionisati, i nadamo se da smo to poverenje opravdali - kaže David, dok Andrej dodaje da je svemu tome pomoglo što su svi oni prijatelji i komšije:- Mi svi živimo na udaljenosti od sto metara. Osim Mikija (smeh). Možda to zvuči kao kliše, ali svi smo mi jedna velika porodica. I svi skupa radimo tako već petnaestak godina, a Miki se uklopio u sve to kao da je oduvek tu s nama. Kao da se preselio sto metara od nas!Pred autorskom ekipom "Strica" je još nekoliko letnjih festivala, među kojima su i oni u inostranstvu, dok za kraj poručuju da će u decembru biti premijera u bioskopima u čitavom regionu.Bonus video: Miki Manojlović o francuskom ordenu Viteza umetnosti

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=mikimanojloviizjavamm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3671809"]