Ubijeni čuvar Dragan nam je pomagao, a deca iz "Ribnikara" su u filmu: Pred premijeru u Kanu Perišić govori za Novu

I dok Srbiju proteklih nedelja "tresu" protesti, publika najznačajnijeg filmskog festivala na svetu, Kana vratiće se tridesetak godina unazad, u još jedno potresno razdoblje na ovom tlu, bar kroz film "Lost Country" Vladimira Perišića. Jer, novo ostvarenje srpskog reditelja, čija je svetska premijera zakazana za večeras na 76. Kanskom filmskom festivalu, u okviru takmičarske selekcije "Nedelja kritike", vraća gledaoce u doba studentskih demonstracija protiv Miloševićevog režima, koje su buknule na jesen 1996. godine.Scenarista i reditelj, koji kao i na prvom dugometražnom nagrađivanom debiju "Ordinary People", ponovo sarađivao sa Alis Vinokur, scenaristkinjom zapaženog filma "Mustang", u novom filmu okupio je glumačku ekipu koju čine Jovan Ginić, Jasna Duričić, Miodrag Jovanović, Dušan Valentić, Boris Isaković, Lazar Kocić, Ana Simeunović, Marija Škaričić i Pavle Čemerikić.Vladimiru Perišiću, koji je nakon studija književnosti na Paris VII, diplomirao filmsku režiju na pariskom "La Femisu", posle diplomskog "Dremano oko" i prvog igranog filma "Ordinary People", ostvarenje "Lost Country" je treći film koji će biti prikazan na Kanskom festivalu. Na našu opasku da za reditelja verovatno nije mala stvar ako su mu tri filma selektovana za najveći festival Vladimir Perišić u razgovoru za Nova.rs odgovara:

- Nije mala, ali nije ni velika. Suština je drugde: medije ne interesuje autorski film. Jer je svojom formom opasan po medije, koji su deo društva kontrole. Ali ih interesuju festivali, crveni tepih i VIP glam, jer su mediji takođe i deo društva spektakla. A nama, filmskim radnicima, je potrebno da su nam filmovi na festivalima da bi se o tim filmovima čulo, znalo, pisalo. I da na taj način, preko medija, pokušamo da do publike prokrijumčarimo neke opojne cvetove zla.Kada je zbog pandemije 2020. godine izostao Kanski festival, priznali ste u razgovoru za Nova.rs da ste se osećali kao "da je kompas koji vodi autorski film izgubljen". Ostajete li i dalje pri stavu da Kan daje krila kinematografiji?- Da, ali ne kao Red Bull! Kanski festival je sjajan uvid u kinematografski atlas sveta - na jednom mestu, stoje ravnopravno, jedan pored drugoga, Skorseze i Vang Bing, Indijana Džons i debitantski vijetnamski film.https://www.youtube.com/watch?v=j-jTHMpK0coAko ne računamo učešće u omnibusu "Mostovi Sarajeva", "Lost Country" je vaš prvi igrani film posle gotovo 14 godina. Iako ste isticali da filmove više ne želite da snimate "u hitnosti i žurbi", nije li vam teško palo što je toliki raspon između dva filma i što ste dugo čekali finansijska sredstva?- Nisu teški prolasci kroz pustinju, proći period pustinje u svom životu. Teško je roditi se u pustinji, odrasti u njoj, zatvoren u svoju samoću. Teško je kada ne znaš ni za šta drugo od pustinje, pa ni da iz nje možeš da izađeš.Vratili ste se s pričom novog filma gotovo 30 godina unazad. Zašto je taj trenutak bio tako preloman da ste ga "ovaplotili" kroz film?- Jer je taj karnevalski duh studentskih protesta 1996/97 najsvetlija tačka u inače politički, ekonomski, istorijski, kriminološki i meterološki mračnim devedesetim godinama prošlog veka. To je bio trenutak kada su različite političke i istorijske meta narative, kojima nas okupiraju sve političke partije, zamenio duh karnevala - u smislu Bahtina: kao svet izokrenut naopačke.Mene je interesovalo kako ta karnevalska energija može da bude okidač da moj fiktivni junak revolucioniše samog sebe.

Film ste opisali kao intimnu dramu ali i politički triler. Koliko su se poslednjih decenija, pa i danas, ovde preplitali privatno i javno, i da li je to neminovnost na ovim prostorima?- Privatno i javno - kao i intimno i političko - i u drugim društvima se uvek prepliću.Iako naslov filma niste preveli na srpski, nekako se naziv "Izgubljena zemlja" nameće. Da li bi se to moglo primeniti na bivšu Jugoslaviju ili i danas na Srbiju? - Na SFRJ. Na svet koji je sanjala i projektovala komunistička revolucija. Srbija se još nije našla, pa ne može ni da se izgubi.

U Srbiji 1996. godine, tokom studentskih demonstracija protiv Miloševićevog režima, petnaestogodišnji Stefan prolazi kroz sopstvenu revoluciju, suočen sa činjenicom da mu je voljena majka portparolka i saučesnica korumpirane vlasti protiv koje ustaju njegovi prijatelji - kroki je vašeg novog filma. Ako se posmatra samo siže, koliko je "Lost Country" vaša lična priča, s obzirom da je vaša majka Nada Popović Perišić tih devedesetih bila funkcionerka SPS-a i ministarka za kulturu?  - "Lost Country" je fikcija. Niti je moja majka bila portparol, niti sam ja imao 15 godina 1996, niti sam doživeo sudbinu glavnog junaka. Ono što je ranije važilo za pogrešan pristup u kritici umetničkog dela - analiza dela kroz biografiju i psihologiju autora - danas se preselilo u medije. Bavljenje autorom je način da se ne gleda film.Naša politička scena je fascinantna, izjavili ste u jednom skorašnjem intervjuu. Mislite li da je fascinantnija za proučavanje nego za življenje s njom, uz nju?- Rekao sam da me "analiza naše politicke scene interesuje samo kao posmatranje političkih strategija, tehnika vlasti i borbe za vlast. Iz te perspektive scena je fascinantna". Sagledati politiku kao neko ko trezno vidi da je to borba za vlast, a ne veruje u snove i obećanja, kojima se politički diskursi koriste kao oružjem u toj borbi za vlast, je moj način da preživim, ne s njom, već uz nju ili uprkos njoj.

Govorili ste da ste ovim filmom pokušali da napravite neku vrstu savremene tragedije. Srbija je početkom maja u roku od dva dana doživela dve nepojmljive tragedije u kojima je život izgubilo 18 ljudi. Pokušavamo još uvek da dokučimo uzroke i rastumačimo posledice masovnih ubistava. Može li se objasniti tako nešto?- Čini mi se da je bilo vrlo malo pokušaja da se, pre svega, vidi i čuje sta se desilo, da se čuje glas žrtava i svedoka, a zatim da se promisli pa tek onda tumači. Od prvog trenutka kada se desio masakr u OŠ "Vladislav Ribnikar" taj događaj je postao i medijski događaj i odmah su krenule interpretacije raznih stručnjaka. Te interpretacije najčešće više govore o onome ko ih interpretira nego o samom događaju. Treba videti pre nego što se zna!Mi smo ovaj film snimali u školi "Vladislav Ribnikar". Čuvar Dragan, koji je ubijen, nam je puno pomogao tokom snimanja, imao sam ličan odnos sa njim i hteo bih da odam počast tom zaista divnom i posebnom čoveku. Neka deca iz "Ribnikara" se pojavljuju u filmu. Mene je ova tragedija duboko potresla. Ništa nije tako strašno i nepravedno, tako teško da se prihvati, da se prihvati svet u kome je to moguće - kao smrt dece. Mislim da će nam trebati još dosta vremena da razumemo šta se i zašto desilo.A budućnost našeg društva će zavisiti od naše sposobnosti za iskreno poštovanje prema žrtvama i ozbiljnosti sa kojom ćemo pristupiti tome što se desilo.

Kao neko ko je studirao u Parizu, pričali ste o tome kako su odnosi srpske i francuske kinematografije, za razliku od jugoslovenske, na "stidljivim počecima". Koliko je selekcija vašeg filma za Kan korak u dobrom smeru?- Jedan film ne može da promeni odnos između dve zemlje.Živite na relaciji Pariz-Beograd. I dok u Francuskoj besne protesti, ovde su inicijalne kapisle za proteste drugačije prirode. Mogu li se uopšte porediti Srbija i Francuska? - Ta dva društva su kao ona porodica iz prve rečenice "Ane Karenjine" Tolstoja: "Svako je nesrećno na svoj način"...Bonus video: Kan, crveni tepih

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apkan2023crvenitepihgp-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="6063330"]