Kada gledate film ili seriju, verovatno ne razmišljate šta se u trenutku nastanka određene scene dešavalo iza kamera: da li je glumac došao na set iznerviran, da li je znao tekst, iz koliko dublova je snimio određenu repliku... O tome da sve teče glatko, bar u komunikaciji između glumaca i produkcije, na snimanju serije "Kralj" zadužen je Boris Đerman.
Boris je drugi asistent reditelja i neki bi rekli da ima posao iz snova: dočekuje glumce na set, sprovodi ih na probe šminke i kostima, vodi računa kog dana treba da dođu na snimanje i šalje im delove scenarija koje treba da nauče.
Iako iza sebe ima nekoliko domaćih i stranih projekata, poput „Južnog vetra“, serije „Grupa“, Netfliksove produkcije „Tribes of Europa“ i hrvatskog filma „Teresa 33“ u režiji Danila Šerbedžije, posao na snimanju serije „Kralj“ najobimniji mu je do sada.
Na njegovom spisku nalaze se 162 glumca, ne računajući statiste i statiste sa zadatkom, ali Boris ih sve organizuje sa neverovatnom lakoćom.
– Ovo je moj najveći projekat do sada. Radio sam i reklame sa 500-600 statista, ali nikada sa ovoliko glumaca – ističe Đerman i dodaje:
– Pre svega, veoma sam srećan što prvi put radim sa gospodinom Šotrom, legendom naše kinematografije. Kad samo pomislim da je 1957. režirao svoju prvu predstavu… Lepo je biti deo toga. Pre neki dan smo u kadru imali 12 naših velikih glumaca, evo i sada sam se naježio dok vam pričam… Stvarno je divno prisustvovati nečemu takvom i ovaj poduhvat vidim kao jednu lepu i divnu stvar, pogotovo što naši ljudi ne znaju toliko istoriju, pa bar da ih malo edukujemo ovim putem – priča nam Boris.
Kaže da do sada nije imao nikakvo loše iskustvo ni sa našim ni sa stranim zvezdama, da niko nije prezahtevan i ne pravi dramu, barem ne iza kamera. Iz njegove priče zaključujemo da su i glumci samo ljudi i ne razlikuju se, kao takvi, od drugih osoba sa kojima delite radni prostor, sa manjim ili većim stepenom tolerancije.
Nabraja da je do sada radio, na primer, sa Oliverom Masučijem, jednim od vodećih nemačkih glumaca, koji je igrao u hit seriji „Dark“, potom sa britanskim glumcima koji su imali uloge i u „Igri prestola“, kao i sa svim vodećim imenima našeg glumišta, ali sem broja cifara u budžetu, kaže da drugih razlika nema.
– Sa velikim produkcijama je drugačije jer vi onda svih 12 sati dnevno imate glumca na raspolaganju. On je vaš, radio – ne radio, mora da bude tu. Desilo mi se na jednom takvom snimanju da je neki glumac bio nervozan zbog nečega privatno, ali nije meni pravio problem i radio je dubl 20 puta, kao pravi profesionalac. Tada shvatiš da je tvoj posao lep i jednostavan i lagan i možeš da uživaš u njemu, kada nemaš dodatno opterećenje – ističe Boris.
Njegov posao nije kvantna fizika, „samo morate da budete normalne, čiste glave“ jer je veoma odgovoran i morate da pazite na mnogo detalja, napominje.
– Sva komunikacija sa glumcima ide preko mene. Ja sam taj koji dalje prosleđuje njihove zahteve i predloge produkciji, šminkernici, kome već treba… Kada iz režije naprave plan za određeni dan, takozvano radno naređenje, to je biblija od koje nema odstupanja. Ako nešto ne piše na njemu, znači da ne postoji, a ako mi pogrešimo, sve pada u vodu. Isto važi za moj deo. Ako ja ne javim glumcu kad da dođe, ne pošaljem mu dobar tekst, ako ga ne dovedem na vreme pred kamere, to je ogroman propust. Jer, ovde je najskuplja stavka jedan snimajući dan – objašnjava nam Boris.
Međutim, ako glumcu dostavi na vreme tekst, a on dođe nespreman, odgovornost je već na dramskom umetniku, ne na drugom asistentu režije.
Dešavalo mu se da se glumac ne pojavi, a za one koji su poznati po tome da hronično kasne, ima leka: „prevarimo ih da sve poćinje ranije, moraš naći neku rupicu (u sistemu) da tvoj posao ne trpi“.
Na setu se radi minimum 12 sati dnevno, nekada sa jednim, nekad sa dva slobodna dana nedeljno, mada, „slobodan dan nikada nije slobodan, stalno sam u komunikaciji sa glumcima, stalno neko zove, jer ja faktički moram da budem dostupan 00-24 dok se snimanje ne završi“.
– Sa mnogim glumcima kasnije postanem prijatelj, ali uvek se trudim da ostanem profesionalan. Kada počnem sa nekim da radim, prvo sam sa njim na Vi dok mi ne kažu drugačije. Zna se: družba je družba, a služba je služba – napominje Boris.
Na film je „upao slučajno“. Upisao je fotografiju na Višoj tehničkoj školi u Novom Sadu i radio produkciju za muzičke festivale, a preko prijatelja i reditelja Jovana Todorovića angažovan je kao volonter na snimanju američkog filma „Newcomer“, koji je rađen u Srbiji.
– Dva i po meseca sam volontirao, nakon toga radio lokacije kao asistent produkcije, ali sam vremenom shvatio da to nije za mene. Na ovom mestu drugog asistenta reditelja mi je bolje, lepše i zabavnije, jer imam i slobodu i priliku da izrežiram drugi, treći plan, da postavim statiste i slično – iskreno će Boris.
Drugim rečima, ako se dobro pokažeš i mudro iskoristiš priliku, posao se dalje lako dobija, po preporuci.
– Nije ovo neka nauka. Jedino treba da si vredan i radan i u fokusu 100 posto. Ne postoji nijedan posao koji ne može da se uradi, samo zavisi da li ti želiš ili ne. Mislim da je važno, i na filmu i u bilo kom drugom poslu kad kreneš da ga radiš, da počneš od nule. Na primer, da na setu prvo budeš „raner“ koji pomaže, nosi vodu i đubre, da bi na kraju cenio celu ekipu i sve to što si prošao, kada stigneš tamo gde želiš. Sećam se, na svom prvom snimanju bio sam smešten na Mokroj Gori sa momcima iz rasvete i „gripa“. Nakon toga sam shvatio da su oni najveći heroji tog projekta, jer je svaki od njih dnevno prenosio tonu svetla i druge opreme. Da sam odmah postao producent, verovatno bih drugačije gledao na sve to – priča Boris.
Ovo je naporan i divan posao, smatra on.
– Mi ne spasavamo živote, samo zabavljamo ljude i stvaramo nešto lepo. Treba u tome da uživamo – napominje naš sagovornik.
U šali kaže kako su pre par godina svi billi didžejevi, zatim grafički dizajneri, pa programeri, a sada su svi filmski radnici jer ima puno posla.
– Ima mnogo asistenata režije koji žele da postanu reditelji, ali ja nemam tih velikih ambicija, eventualno da režiram neki spot. Za film niti sam se školovao niti želim da se pravim pametan ni da bilo kome uzimam hleb. Ovo što radim je divno kao posao. Recimo, sa Netfliksom sam svaki drugi treći dan putovao, obišao sam Hrtvasku uzduž i popreko i boravio na predivnim lokacijama koje inače ne bih video, ni kao turista. Odete na neko mesto koje je napravljeno na nekom brdu, samo zbog jednog kadra, i vidite nešto nestvarno. To je čar ovog posla: vidiš nešto što nisi zamišljao da ćeš ikada videti – kaže na kraju Boris Đerman, ne skidajući osmeh s lica.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare