Podeli
Foto:EPA/SOPHIA JULIANE LYDOLPH

Šta li će misliti o meni kad umrem, da li će me se sećati, upitao je jednom Džon Lenon kolegu iz benda Pola Makartnija. Toliko si sjajan da to ne može da nestane, odgovorio mu je Makartni.

Taj razgovor vođen pre više od pola veka danas je jednom od dvojice jedinih živih članova “Bitlsa” urezan u sećanje. Pogotovo što Pol Makartni objavljuje novi album “McCartney III” 18. decembra, samo deset dana nakon što će se navršiti 40 godina od svirepog ubistva Džona Lenona u Njujorku.

Multinstrumentalista i jedan od najvećih kantautora u istoriji muzike imao je proteklih meseci mnogo vremena za razmišljanje. I za prisećanje.

Kao i većina ljudi na planeti bio je “zabravljen” u svom domu zbog pandemije koronavirusa. Da bi se otresao silnih sećanja rekao je sebi: “Zaključan si. Imaš slobodu da radiš šta god hoćeš unutar četiri zida, pa što ne bih napravio album”.

I tako je seo, napisao pesme, uzeo sve instrumente u svoje ruke, snimio ih i sam producirao. Muzički proizvod karantina publika širom sveta uskoro će čuti, a nekadašnji član “Bitlsa” zadivljen je što mu još nije muka od muzike.

– Da budem otvoren, trebalo je da mi dosadi pre mnogo, mnogo godina – iskren je Pol Makartni u razgovoru za “Njujork tajms“.

Posle šest decenija bavljenja muzikom važi za jednog od najuspešnijih autora ikad. Iza njega je više od 25 miliona prodatih albuma, dva puta je uvršćen u “Dvoranu slavnih rokenrola”, i kao solo umetnik i kao član “Bitlsa”, ovenčan je sa 18 Gremi nagrada, a nosi i titulu sera.

Muzički dar danas, u 78. godini života, isti je kao i kada je počinjao da piše pesme, kaže. Jedino što se promenilo jeste priča koju saopštava.

– Kada sam se prvi put pohvalio Džonu da sam napisao nekoliko pesama, one su bile tako proste. Moja prva pesma “I Lost My Little Girl” imala je samo četiri note. Kako sam sazrevao nastajale su kompleksnije pesme, poput “Let It Be” ili “The Long and Winding Road” – priča za njujorški dnevnik.

Zanimljivo je da mu je pesma “Let It Be” došla u snu, u kojem je njegova majka izgovarala tu frazu. Isto je bilo, kako otkriva, i sa pesmom “Yesterday”.

– Užasno verujem u snove i uvek ih pamtim. Evo, sinoć sam sanjao nešto očaravajuće. San je bio seksualne prirode, pa nisam baš siguran da je pogodan za prepričavanje. Možda ovo čitaju i deca. Užasno mi je interesantno što sanjam “prljave” snove iako sam u srećnom braku. Moj um oženjenog čoveka mi govori: “Ne smeš to da radiš. Ne idi tamo”… I da vas obavestim – nisam. Ali, ipak je bio lep san.

Odmaknuvši se na čas od snova opet se vraća na večnu temu – “Bitlse”. Tačno pet decenija od raspada “liverpulskih buba”, tih deset godina života provedenih u grupi, i dalje su mu užasno važne. Na pitanje zašto, odgovor je jednostavan:

– Bila je to sjajna grupa. Moja sećanja na “Bitlse” su kao nečija srednjoškolska sećanja. Ali, opasnost je u tome što kada sedim na nekoj večeri obično pričam priče iz svog života i vidim kako svi zevaju. Obično mi jedno od dece pošalje poruku ili fotografiju sa tekstom: “Čula sam te na radiju ili u reklami”… Ali, ono što me i dalje zadivljuje jeste što ću u ovim poznim godinama otići, na primer kod najpoznatijeg njujorškog dermatologa, i ispostaviće se da je on fan “Bitlsa”. Mi smo samo pokušavali da steknemo ime, da radimo dobar posao i uspeli smo u tome. Otuda, imam samo lepa sećanja na taj period.

Novi album britanskog muzičara “McCartney III” biće objavljen 18. decembra. Samo deset dana ranije navršiće se 40 godina od ubistva Džona Lenona. I posle toliko godina teško mu je da govori o tom tragičnom trenutku.

– Stalno vrtim taj scenario u svojoj glavi. I to me emotivno toliko dotiče da ne znam više ni šta da mislim. Da li da osećam bes ili tugu? Kao i kod svakog velikog gubitka možda je najbolje sećati se svih onih lepih trenutaka sa Džonom. To je toliko bezuman čin da i dalje ne mogu da ga razumem, osećam neku vrstu poricanja. Možda je to jedini način na koji mogu da se izborim sa tom tragedijom. Nedavno sam radio intervju sa njegovim sinom Šonom. Bilo je lepo pričati o tome kako je Džon bio kul… Sećam se da me je jednom upitao: “Šta li će misliti o meni kad umrem? Da li će me se sećati?” Iako je on bio stariji od mene u tom trenutku osetio sam se kao njegov stariji brat, govoreći mu da će naravno biti upamćen, jer je “toliko sjajan da to ne može da nestane” – priča Makartni.

U dugoj karijeri ostvario je nebrojeno mnogo saradnji sa kolegama, ali i sada izdvaja onu najplodniju – sa Lenonom. Seća se kako su se upoznali kao klinci u Liverpulu preko zajedničkog druga. Naviru mu sećanja i na još jednog člana “Bitlsa” koji je prerano otišao – Džordža Harisona. Gitaristu “Bitlsa”, koji je preminuo 29. novembra 2001. od raka pluća u 58. godini, naziva svojim “malim drugom”. Poslednji susret sa Džordžom urezan mu je u sećanje. Najpre su bili u Njujorku, a onda su se zaputili u Los Anđeles jer je Harison želeo tamo da umre:

– Govorili smo jedno drugom u principu nebitne, ali meni važne stvari… I ja sam mu držao ruku. A to nikada pre nisam uradio. Jer, druga ne držiš za ruku. Sećam se koliko ga je nerviralo što mora stalno da putuje u potrazi za lekom za rak. Išao je u Ženevu. Onda je došao u neku specijalnu kliniku u Njujork, misleći da tu može nešto da se uradi. Pa u Los Anđeles. Upitao me je: “Zar ne možemo da ostanemo jednom mestu?” Tada sam mu rekao: “Da, hajmo u Spek hol”, kuću od drveta u Liverpulu iz tjudorskog perioda. To je bila poslednja stvar koju smo izgovorili jedno drugom. I dok sam ga držao za ruku, Džordž me je pogledao i nasmejao se…

I danas kaže da je iza “Bitlsa” ostalo mnogo sjajnih neispričanih priča. Većinu ne priča, jer ne želi da tračari. Ipak, pominje jednu koja mu je nedavno bila na umu:

– Kada sam radili album “Abbey Road” zvanični fotograf nas je slikao za omot ploče. Ali, i moja Linda (Mekartnijeva prva supruga prim.aut.) je takođe fotografisala za svoju dušu. I na njenim fotografijama nas četvorica sedimo na stepenicama studija “Ebi roud”, praveći pauzu a ja sam u nekom ozbiljnom razgovoru sa Džonom. Zašto? Zato što je Džonov računovođa pozvao moga računovođu sa molbom da Lenona neko treba da ubedi da plati svoj deo poreza. I ja sam ga na tim stepenicama ubeđivao da to uradi da ne bi bio uhapšen zbog izbegavanja plaćanja taksi. Zato valjda i izgledam tako ozbiljno na Lindinim fotografijama.

Kad već pominje svoju prvu suprugu, novinar “Njujork tajmsa” pita ga da li različito doživljava ljubav, sada kada je u trećem braku sa Nensi Ševel.

– Ne mislim da je različita. To je uvek jedna divna zagonetka. Iako pišem ljubavne pesme ceo život, mislim da ponekad nisam svestan šta se dešava. Bilo bi sjajno kada bi sve teklo “kao po loju” i svaki trenutak u braku bio božanstven… Nensi me vidi kao kompleksnog čoveka zbog svega što sam prošao. Ceo život se bavim muzikom. Doživeo sam velike uspehe, pa su ljudi često imali potrebu da mi “ispunjavaju želje” što je velika opasnost jer imaš osećaj svemoćnosti. Naravno, svako od nas je kompleksna ličnost na svoj način, ali kod mene je to specifično jer sam odrastao u nemaštini – priznaje Makartni.

Pol Makartni Foto:EPA-EFE/ALBERTO VALDES

Iako je već godinama prvi na tradicionalnoj listi najbogatijih britanskih muzičara “Sandej tajmsa” ne može da se otrese priče o siromašnom detinjstvu. Kao klinac u Liverpulu stalno je, kako kaže, prisluškivao tuđe razgovore. Jasno se seća razgovora dve dame o novcu, koji je tekao ovako: “Ah, moj suprug i ja se stalno svađamo oko novca”. Razmišljajući o tome shvatio je kako taj problem može da se reši – da novac zaradi!

– Od tada mi je zacrtano da sa novcem ne treba da imam problem. Kada sam rastao para baš i nije bilo, pa sve što bi stiglo u kuću smatralo se važnim. Kada sam dobijao svoj strip jednom nedeljno – kakav je samo to događaj bio! Ili kada sam dobijao pisma od svog druga Rodriga iz Španije. Kada su uz stripove poklanjali neke tričarije sve sam ih čuvao. Neki bi rekli da je to tvrdičarenje instinkt, ali mislim da će me zauvek pratito to što nisam baš imao mnogo – otvoreno kazuje muzičar, koji za sebe ne koristi izraz tvrdica, već čoveka koji “voli sve da čuva”.

– Ako odem u kupovinu i sve mi to spakuju u lepu kesu, ja ću svakako tu kesu sačuvati. Moj racio je da će mi sutra ta kesa trebati da u nju stavim svoje sendviče. A moja supruga Nensi mi uvek kaže: “Pa, kupićemo drugu kesu”. Znate, moj stav spram novca se nije promenio. I dalje me drži taj instinkt da nešto treba da sačuvam. Jedna od sjajnih stvari koje novac pruža jeste što nekom možeš da pomogneš. Ako članovi porodice ili prijatelji imaju neki zdravstveni problem uvek ću biti tu za njih i pomoći ih novčano. To je prednost novca – zaključuje Pol Makartni.

Komentari

Vaš komentar