Veliki povratak Pola Makartnija

Kultura 22. okt. 202022:26 > 23. okt. 2020 01:21
Podeli:
Foto: Avalon.red / Avalon Editorial / Profimedia

"Više sam stvarao muziku za sebe nego što sam pravio muziku kao da je posao u pitanju. Dakle, radio sam stvari koje su mi se radile", kaže Pol Makartni, opisujući nastanak albuma "McCartney III", koji je sam napisao, odsvirao sve instrumente i sam ga snimio.

Nije ovo prvi put da Pol Makartni snima album u tajnosti. To je uradio i 1969. još dok su Bitlsi zvanično postojali, a objavio ga je mesec pre nego što je izašao „Let It Be“, oproštajni album jednog od najznačajnijih bendova svih vremena. Makartni je u međuvremenu snimio još 15 solo albuma, a „McCartney III“, čiji je izlazak najavljen za 11. decembar, deo je trilogije sa „McCartney I“ iz sedamdesetih i eksperimentalnog „McCartney II“, nastalog četiri decenije pre ovog sada. Makartni je i na novom albumu eksperimentisao.

– Živeo sam u izolaciji na svojoj farmi sa porodicom i išao sam svaki dan u studio. Trebalo je da uradim malo neke filmske muzike i to se pretvorilo u prvu pesmu, a onda, kada sam to uradio, zapitao sam se šta ću sledeće da uradim. Imao sam već neke stvari na kojima sam radio godinama unazad, ali bi mi za njih ponekad ponestalo vremena i one su ostajale tako napola dovršene, pa sam razmišljao o tome šta već imam. Svaki dan počeo bih da snimam na instrumentu na kom sam i pisao pesmu i postepeno sam dodavao sve ostalo, što je bilo baš mnogo zabavno. Više sam stvarao više muziku za sebe nego što sam pravio muziku kao da je posao u pitanju. Dakle, radio sam stvari koje su mi se radile. Nisam imao predstavu da će od svega toga ispasti album – ispričao je Makartni na svom sajtu.

Legendarni muzičar objasnio je da ga je snimao tako što bi prvo snimio vokal, prateći se na instrumentu na kom je pesma i nastala, obično gitari ili klaviru, a potom snimao i dodavao deonice na basu i bubnjevima. Za razliku od izdanja „McCartney II“, punog elektronike, nastavak je skoro sav u akustici. Koristio je svoj čuveni bas u obliku violine, ali i kontrabas kojim je Bil Blek pratio Elvisa, melotron još iz studija „Ebi roud“ i opremu koju je u studiju koristio njegov tada novi bend Wings 1971. godine.

Makartni, čiji najnoviji album „Egypt Station“ je objavljen 2018. godine, kaže da ni sam nije očekivao da će sve da se razvije u novu kolekciju pesama ove godine, pa i da mu je naslov „nenameran“ i da ga je dao na kraju. Štaviše, kaže da ni ranije nikada nije pomišljao da uradi nastavak za prva dva. Novinar Stjuart Stabs, koji je čuo album i uradio ekskluzivni intervju za portal „Laud end kvajet“ sa Makartnijem povodom novog albuma, piše da su na njemu neke od najboljih pesama koje je slavni muzičar uradio poslednjih godina. Makartni u intervjuu priča da je radeći muziku za film shvatio da je to lep način da se provodi vreme tokom izolacije, osim što ga je provodio sa ćerkom Meri i četvoro unučadi.

Na konstataciju novinara da mu deluje kao da Makartnijeve pesme nastaju bez mnogo truda i na pitanje da li bi mogao da svakog dana napiše po jednu ako bi hteo, čuveni muzičar odgovara potvrdno.
– Mislim da bih. Tajna je u tome samo da imam malo vremena. Danas popodne nisam imao nikakvih obaveza, a gitara sedi tu pored mene i kao da me gleda i kaže: „Što sam ja ovde“. Ali radi se o vremenu. Mislim da bih, ako bih bio u škripcu, i morao da pišem po pesmu svakog dana, da bih to uspeo. Sviram svaki dan, ovo ili ono. Drugar jedan mi je rekao: „Gitare su najbolje“. Mislim, jesu. Sjajne su. Možete da se sprijateljite s tim oblikom od drveta i metala. Bio sam srećan kao klinac što sam uvek imao neku i kada bi se ceo svet urotio protiv tebe, mogao si da sedneš negde u ćošak i ispravljaš stvari. To je magija muzike, to što ona dolazi niotkud. Stigne me to ponekad, pomislim: „Sjajno je to što sam zaista naučio akorde i zaista znam da ih slažem“. Sećam se da mi je nekada davno bilo komplikovano da prelazim sa E na A i B, da ne govorim o B7. Baš pre neki dan sam pomislio: „Da, umem da slažem akorde. Prilično sam dobar u tome“ – priča Makartni.

Pol Makartni Foto: GLOBAL CITIZEN / Planet / Profimedia

Na glasine da je to njegova poslednja ploča, muzičar odgovara da se i njemu „sve što radi čini kao da je poslednje“.
– Kad smo snimili „Abbey Road“ ja sam već bio mrtav, tako da je sve posle čist ćar – šali se on, aludirajući na teorije zavere prema kojima je basista Bitlsa bio zamenjen dvojnikom u vreme tog albuma (što se, navodno, vidi i po tome što on jedini na čuvenoj slici na omotu albuma hoda – bos).

Kaže i da je novi album fokusiran na „slobodu i ljubav“, da su stare teme tu, da je to jednostavno on.

Na albumu je i pesma „Deep Deep Filing“, duža od osam minuta. Za nju Makartni kaže da ju je počeo prošle godine, a da govori o ljubavi koja protresa celo telo.
– Na toj pesmi bio sam fasciniran idejom tog dubokog, dubokog osećanja kada nekoga volite toliko mnogo da to skoro zaboli. Tako sam je počeo, ali kada sam se izborio s njom, nije to bilo bez nečega. To svakako nije za singl od tri minuta – kaže autor.

Album zatvara rif sa početka prve pesme „Long Tailed Winter Bird“ i nastavlja se sa „When Winter Comes“ koju je Makartni snimio sredinom devedesetih sa Džordžom Martinom, nekadašnjim producentom Bitlsa.

Makartni kaže u intervjuu da i dalje voli da snima albume, šta god neko o njima mislio, da i dalje voli da ide na turneje i da „pretpostavlja da i dalje traži nešto novo“.
– Nije toliko da tražim nešto novo, pre bih rekao da tražim da radim nešto što će me držati podalje od ulice – zaključuje legendarni Bitls.

Za omot albuma, snimljen na farmi u Saseksu, Makartni je iskoristio fotografije koje su napravili njegova ćerka Meri i sestrić Soni Makartni. I jednu koju je sam snimio mobilnim telefonom.

Komentari

Vaš komentar