Ispovest Petra Božovića: Ne mogu da stignem ovoliki napredak

Nedavno je postao 33. laureat Dobričinog prstena, najprestižnije glumačke nagrade koju dodeljuje Udruženje dramskih umetnika. Ne krije radost povodom ove nagrade i kaže da je, kada je čuo Vidin glas, pomislio da je dužan članarinu Udurženju dramskih umetnika.- Posle sam se setio da kao penzioner ne moram to da plaćam. Bilo je lepo osećanje. Ta nagrada ima poseban pečat za svakog glumca koji je toliko godina posvećen svom poslu - priča nam Božović.Petar Božović (74) glumu je diplomirao u klasi prof. Predraga Bajčetića na Fakultetu dramskih umetnosti. Tokom karijere ostvario je upečatljive uloge u pozorištu. Bio je prvak Drame Narodnog pozorišta, a igrao je na scenama svih beogradskih teatara. Poznat je po svojim monodramama "Čegović" Dragana Uskokovića, "Reče mi jedan čovek" i "Ćeraćemo se još" i "Кad budem mlađi", koje izvodi po tekstovima Matije Bećkovića.https://www.youtube.com/watch?v=HNrolgdbzcsTokom karijere odigrao je impozantan broj filmskih i televizijskih uloga. Sarađivao je sa najznačajnijim rediteljima sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Posebno se izdvajaju one koje je ostvario u filmovima Živka Nikolića, Đorđe - Žorž u "Lepoti poroka", Zeljo u "Čudo neviđenom" i načelnik Maksim "U ime naroda".https://www.youtube.com/watch?v=OUszAm2GTqoDobitnik je mnogobrojnih priznanja, među kojima su Nagrada "Pavle Vuisić" za izuzetan doprinos umetnosti glume na domaćem filmu, dve Sterijine nagrade za uloge u predstavama "Кamen za pod glavu" i "Кarolina Nojber", Statueta Ćuran za ulogu u predstavi "Hamlet iz Mrduše Donje"…https://www.youtube.com/watch?v=XQzP6-tvk2wOvo su neke od njegovih misli o pozorištu, životu, politici, koje prenosimo bez naših komentara.- Prsten sam proslavio sa dva drugara. Jedan je došao iz Kotora, a drugi je Igor Dunjić, jedan od osnivača "Ođile". Poštovali smo mere okupljanja, bili smo samo nas trojica, kao i mere odstojanja, jedino se nismo pridržavali mere u piću jer nije predviđena odlukama Kriznog štaba - u svom stilu priča Božović, koji ovih dana snima humorističku seriju “Tri muškarca i tetka“.- Pričaju mi ljudi kako je važna gledanost ovih serija, da je ona kriterijum za dalje snimanje. Kada je publika odrasla na kulturnim patrljcima ili vaspitavana na ovim "poljoprivrednim" formama obrazovanja kao što su farme i zadruge, onda takav nivo obrazovanja podrazumeva i niske zahteve gledalaca. Potrebna je jača kulturna i duševna hrana. Danas je važnije da umesto rediteljskog imena piše samo producentska kuća, vreme trajanja, to mora da se ispoštuje. Za kvalitet se nema vremena. Sve je u duhu devize - žurimo, idemo dalje, samo ne znamo kuda ćemo...https://www.youtube.com/watch?v=yBuVtphOvXg- Baš sam se na snimanju sa Sekom Sablić prisećao pozorišnog života. Nekad je u Beogradu bilo u svim listovima bioskopski i pozorišni repertoar. A danas u izjavama Centralnog komiteta i komiteta za zaštitu zdravlja građana koji se zove Krizni štab, kreće se od kafića, kafana, restorana, teretana, do frizeraja, manikira, pedikira, salona za lepotu, za ovo i za ono, i na kraju bioskopi i pozorišta. Mi na kraju, odlično!- Čuo sam da je bio direktan prenos predstave iz Beogradskog dramskog, ali nisam gledao. To nije pozorište, to je televizija. Profesor Maričić je govorio da pozorište ostavlja najveći utisak na čoveka, jer gledate živog čoveka ispred, i sve one karaktere. A kada se to prenese na drugi medij, onda to nije pozorište.https://www.youtube.com/watch?v=AJHwTwUvnR4- Predstava "Karolina Nojber" (Grad teatar Budva) je priča o pozorištu. Sećam se kada smo došli sa tim komadom u Atelje 212, okupili su se svi pozorišni radnici. Bilo je toliko smeha jer su se prepoznali i i stalno mislili evo ga ovaj a nisam ja, ovo je upravnik a ovo je njegova ljubavnica... Ja sam rekao tada, kada dođe pozorišna publika neće biti toliko smeha. To je tako.- Moj najsnažniji utisak u 2020. je to, moram stalno da ponavljam, što sam se iskreno ponadao u koronu da će se ljudi oljuditi ali oni su se još više odljudili, pogotovo ljudi ovi velikih država, sila. Stavljajući maske na lice, skinuli su svoju moralnu masku. Čovečanstvo je pokazalo koliko je duhovno zaostalo u odnosu na ovaj navodni napredak koji se izražava i manifestuje u stalnom izmišljanju potrošačkih modela, tehničkih sprava. Šta je sa minimalnom radnom nedeljom, šta je sa osnovnim pravima na rad, osmočasovnim radnim vremenom? Ne postoji. U ime čega - u ime produktivnosti. A šta je produktivnost? Što više proizvoda jednog istog modela. Evo uzmite za primer ovaj telefon, svaki čas neki novi model, po čemu se on razlikuje od onog prethodnog. Čovek je zaboravio one stare telefone i pitam se kako smo mi uopšte danas živi. Kako smo preživeli, bože dragi, onolike godine, a uvek je bilo sve tačno i na vreme.- Ja sam se čudio od 2000. pa naovamo, evo već 20 godina sam stalno u nekom sukobu i sa mojim bliskima, pitaju šta mi je. Shvatio sam da sam čovek prošlog milenijuma, prošlog veka. Kad pričam o ovome, moram da pomenem i ratove na Srednjem istoku. Otkrilo se da njihov uzrok, tzv. hemijski potencijal kod Iraka, uopšte nije postojao. I da je celo čovečanstvo ćutalo iz svojih strateških, vojnih, ekonomskih, ne znam kakvih interensa...https://www.youtube.com/watch?v=yBuVtphOvXg- U svemu tome šta je čovek? Ne znam. Mnogo je pitanja pred čovečanstvom. Ne pričam o nekim našim lokalnim trvenjima između pozicije i opozicije, ne zna se ko je gori. I onda šta tu čovek sa svojim ne daj bože mozgom da radi, mora ići u probleme. Ili je stalno u nekom sukobu ili u nezadovoljstvu. I onda se pitaš šta si učio, šta si radio. Nemoj da misliš jer će oni da misle za tebe. Nemoj da voliš svoju zemlju kada oni preko televizije saopštavaju da su najveće patriote. Nemoj da ti je žao ljudi, penzionera, kad si ti sam penzioner a oni plaču nad tvojom sudbinom. Bože dragi, niko me nije voleo i molio me da ne umrem kao, na primer, premijerka i predsednik. Niko više parola nije napravio o deci po ulicama u predizbornim kampanjama. A onda posle svakog dnevnika ide neka tužna muzika, od koje mi je muka viša. I za decu Kosova gladnu, pošaljite ovaj jedan SMS… Dođe mi da povraćam ono što sam jeo, osećam se loše, osećam se krivim, osećam se ni sam više ne znam kako.https://www.youtube.com/watch?v=RiqYcTTkMe0- Nekad smo išli napred a sada smo stalno u nekim protivurečnostima. Čovek ništa ne čini, zalepljeni su nam đonovi, pokreti, kroz neku masu smo ubačeni. To je neko živo blato iz kojeg ne možemo da izađemo, da vidimo. Stalno nam pričaju idemo napred, prosto čovek ne može da stigne ovoliki napredak. Ja bar nemam te cipele, možda ih ima ovaj Željko, te mlaznjake i fijuuu… Blago njemu, ali to nema gde da se kupi, kako kažu, samo u Londonu. A mi sa Londonom imamo tradicionalne veze kroz istoriju, od 27. marta pa sve do bombardovanja Beograda, Kosova...- U narednoj godini od nas samih ne očekujem ništa jer ovo je duhovno živo blato. Proći će kovid, prošli smo i strašnije stvari, kugu, koleru, ptičji, svinjski grip, ali ja bih voleo da se od duhovnog kovida izlečimo, ma makar se zvao kovid 21.