0
Mnogi u Mađarskoj to ne razumeju, ali kažem im da dođu ovde i da će im vrlo brzo biti jasno zašto je to tako. Obe države i obe kulture jednako volim, kaže za Nova.rs glumica Marta Bereš, rođena Novosađanka sa adresom u Subotici, koju beogradska publika može da gleda u Ateljeu 212.
Njen talenat je nedavno trijumfovao i u Mađarskoj. Udruženje mađarskih pozorišnih kritičara dodelilo joj je nagradu za najbolju žensku ulogu za interpretaciju Ane Karenjine u istoimenoj predstavi Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház, u režiji Dejana Projkovskog po motivima romana Lava Nikolajeviča Tolstoja.
– Drugu ćerku sam rodila u martu i nisam ništa očekivala, pa tako ni priznanja. Godinu dana ne igram, sve sam uradila pre toga, i sada gledam u koje bih se projekte uključila u budućnosti. I onda se dogodila ta nagrada, sedim u kući sa dvoje male dece i kada je stigla ta vest stvarno sam bila iznenađena, srećna. To je za mene veoma ohrabrujuće – kaže Marta.
Pre ovog priznanja, ovenčana je brojnim nagradama među kojima su i Sterijina za naslovnu ulogu u predstavi „Hasanaginica“.
Prošle godine je snimila svoj prvi dugometražni igrani film „Savršen par“ („Így vagy tökéletes“ – „Perfekt as you“) u Mađarskoj, i odmah bila nominovana za najbolju glumicu.
Moj Novi Sad
– Rođena sam u Novom Sadu, zaljubljenik sam u taj grad i u glumu. Otkada znam za sebe želela sam da budem glumica. Bila sam entuzijasta amater od svoje 12. godine i samo sam uživala u glumi. Onda sam upisala Akademiju umetnosti, odsek glume na mađarskom jeziku, a jedan semestar sam bila u Budimpešti. Verujem da sam dobro odabrala, iz pravih razloga, ne da bih bila poznata i na naslovnim stranama, nego zato što me toliko čini srećnom ovaj način stvaranja. Mislim da ni preko kog drugog posla ne bih umela ovako da se povežem sa ljudima. U meni se nakon studija uključio racionalni deo i malo sam se izgubila u tome. Sada sam se vratila duhu amaterizma ali na profesionalnom nivou.
Subotica, pozorišni grad
– Nadala sam se da ću u ostati u Novom Sadu, ali nije se tako namestilo. Preselila sam se u Suboticu jer sam dobila dve poslovne ponude, a odlučila sam da se priključim pozorištu „Kosztolányi Dezső“ koje vodi Andraš Urban jer mi je to delovalo kao nešto što mi do tada nije bilo poznato i što možemo zajednički da stvorimo, izgradimo nešto novo. To mi je bio izazov. Volim zato da kažem da mi je Novi Sad podario život, a Subotica ljubav i živote moje dve ćerke i sve ostalo.
Subotica ima dugu pozorišnu tradiciju, počev od mađarskih muzičkih teatara, preko Ristićevog KPGT. Grad ima jedano eksperimentalno pozorište – to je „Kosztolányi Dezső“ i Narodno pozorište sa dve drame, na srpskom i mađarskom jeziku, i plus dečje pozorište. Za tako mali grad to je veliko bogatstvo. Moja karijera je bila kao vožnja 180 km na čas pod ručnom.
Urban i ja smo se prepoznali
– Andraš (Urban, prim.aut) i ja smo oboje teški ljudi, imamo svoje bubice i prepoznali smo se. Videli smo smo onu pravu suštinu jedan u drugom, onu istinsku vrednost koju nosimo u sebi. U pozorištu „Kosztolányi Dezső“ provela sam divnih 12 godina kao stalni član ansambla. Prvenstveno se sećam neverovatnih proba, kao i emocija, koje se dese možda i neočekivno nakon pedstava i na sceni i u publici. Kada se desi predstava, mislim predstava sa velikim slovom, pozorišni ljudi znaju šta to znači. To je kad ne prođe pored publike i glumac ne ostane prazan, nego naprotiv svako dobije i po tome ću pamtiti rad u ovom teatru.
Pobedila strah
– Kada sam imala 22 godine, još uvek sam bila studentkinja, ponuđen mi je ugovor tri pozorišne kuće. Posle sam bila u stalnom radnom odnosu, tako da ne želim da pričam iz pozicije onog ko nikada nije imao tu vrstu sigurnosti. Ali, ja nisam osetila onu drugu stranu, slobodu u kombinaciji sa nesigurnošću. Nekako sam stavila sebe u situaciju koja nije u skladu sa mojom prirodom. Meni odgovaraju dinamičnost, fleksibilnost i pokret, a istovremeno sam bila i jako uplašena od toga. I trebalo mi je vremena da nateram sebe da izađem iz te komfor zone. Iskreno, jako sam se plašila i onda se i to desilo.
Odrekla se sigurnosti
– Dala sam otkaz godinu dana pre pandemije. I ta godina je prošla u strahu, nisam dobijala ponude i onda sam shvatila da ako ostanem u tom strahu, neće ići na dobro. Kako sam uspela da se otarasim straha, počele su da mi stižu divne ponude, susreti sa pravim ljudima, sve se otvorilo. Zato mislim da je to bila ipak dobra odluka. Jer, ja sam odgovorna za sve što mi se događa. Imam periode kada radim i po deset sati na dan, a nemam više upravnika na koga mogu da se ljutim. Jedino sad mogu na sebe da budem ljuta, i mislim da u životu nisam preuzela veću odgovornost nego ovim korakom kada sam rešila da postanem slobodni umetnik. Važno je da se takva odluka ne donosi u besu, da se dobro razmisli, nego svesno isplanira i predvidi šta sve može da te sačeka, jer ma koliko je to lepo i daje veliku slobodu, malo je ljudi spremno na to. Ni ja nisam dugo bila spremna, ali morala sam da sazrim da ojačam za tako nešto.
Teatar kao lek
– Nikada nisam imala osećaj koliko moja profesija znači ljudima kao za vreme pandemije koronavirusa, odnosno da će ljudi biti toliko gladni za pozorištem. Mnogi tada rekli, ako nešto ne treba da se finansira ili ako nešto treba da se ugasi, to je pozorište jer od toga niko neće umreti od gladi, ništa neće prestati da funkcioniše u svetu. Ali, nakon prvog talasa, odigrala sam nekoliko predstava, između ostalog i u Somboru, i verujte, ljudi su plakali, to je bila tolika euforija samog čina izvođenja, činjenice da se desila predstava, pozorište, da smo bili dirunuti i mi na sceni i i ljudi u publici. Nezaboravno osećanje.
Moja draga Minja
– U Narodnom pozorištu Somboru uskočila sam u predstavu „Kad je Sombor bio Holivud“ umesto Minje Peković, jedne od mojih najdražih drugarica i koleginica. Znamo se još sa prijemnog ispita na akademiji, dok se nije znalo da ćemo biti primljene. Ona je zapamtila mene, a ja nju i od tada nam se putevi ukrštaju. Tokom pandemije njoj je otkriven tumor dojke, a ja sam ostala trudna. Viđale smo se i davale jedan drugoj podršku, družile se i držale. Kako je ona gubila kosu, tako je moj stomak rastao. Minja je pobedila bolest, a ja sam rodila drugu ćerku. Onda je ona dobila Sterijinu nagradu a ja priznanje kritičara Mađarske.
Beograd i Atelje 212
– U januaru sam svom čoveku (reditelj Andrej Boka) rekla da bih volela da igram neku zahtevniju ulogu na srpskom jeziku. I već u februaru se desilo da me nazovu iz Ateljea 212 i ponudili mi tu mogućnost, da igram ćerku u predstavi „Dabogda te majka rodila“ Vedrane Rudan u režiji Tatjane Mandić Rigonat. Uskočila sam umesto Radmile Tomović, dve tri nedelje pred premijeru. Kako je dobro kada čovek formuliše šta bi želeo da radi, neko negde to čuje. Nekako to samo krene u realizaciju. Meni je to bio divan period u Beogradu i radujem se što ćemo u narednoj sezoni već u septembru nastaviti da igramo tu predstavu.
Trudna na sceni
– Ne znam kako igraju trudne a kako netrudne glumice. Imala sam trenutke preispitivanja jer sam i „Anu Karenjinu“ i „Dabogda te majka rodila“ igrala trudna a obe uloge su zahtevne i u fizičkom smislu, ne može površinski da se urade, čovek mora stoprocentno da se preda tim divnim likovima i pričama. I imala sam situaciju kada sam pomislila da bi trebalo malo da se pričuvam, odnosno ne sebe nego bebu. Jednostavno, pomere se prioriteti. Ali, nekako je sve došlo na svoje mesto i srećno se završilo.
Zabrane su agresija
– O skandalu sa turnejom Salašarskog pozorišta sa predstavom „Kazimir i Karolina“ mislim da je svaka zabrana agresija. To je nedopustivo u demokratskom društu i u kulturi. Ali isto tako mislim da ljudi treba da budu svesni publike sa kojom žele da komuniciraju. Te dve stvari su krucijalne kada se radi o ovom skandalu i potrebno je mnogo više dijaloga, na dobar način treba da čujemo kritiku, ali kada je ona dobrodušna, odnosno na dobroit i pozoriša i publike. Ne mislim da treba spuštati kriterijum, nego naći način da sadržaj može da dopre do publike.
Egzotični i u Srbiji i u Mađarskoj
– Mađarski teatri iz Srbije imaju veliki renome u Mađarskoj i važe za neko malo divlje, balkanski temperamentnije pozorište. Ona u Srbiji promovišu mađarsku kulturu ali sa srpskim temperamentom, pa koliko smo egzotični u Srbiji, isto toliko smo egzotični u Mađarskoj. Na neki način uvek može da se kaže da u Mađarskoj nismo pravi Mađari, u Srbiji nismo pravi Srbi, ali uvek gledam onu drugu stranu, da zahvaljući tome imam dva doma, a moja odluka je da živim ovde. To mnogi u Mađarskoj ne razumeju, ali kažem im da dođu ovde i da će im vrlo brzo biti jasno zašto je to tako. Obe države i obe kulture jednako volim.
Godine sreće
– Kad vratim film unazad, otkada sam napunila 30 godina, sve mi je lepše i lepše. Danas mi je 37 godina i osećam se ispunjenom u svakom pogledu, i privatno i profesionalno. Još uvek igram neke predstave u pozorištu „Kosztolányi Dezső“, kao što su „The end“ redetelja Andreja Boke, Kokanovu „Oblak u pantalonama“, kao i monodramu “ Marta Bereš one girl show“ koja je nastala još pre deset godina i igram je i na mađarskom i srpskom jeziku, a u septembru sa njom gostujem u Travniku. Naravno, nastavljam da igram u Urabnovoj „Hasanaginici“ i „Anu Krenjinu“ reditelja Dejana Projkovskog u Novosadskom pozorištu/ Újvidéki Színház. Nedavno sam dobila ponudu i idem u martu u Budimpeštu gde u igrati pozorišnu predstavu „Farenhajt 451“, premijera je zakazana za maj.
Snovi i planovi
– Mnogo toga me je zanimalo u životu kao, na primer, da završim medicinsku školu i postanem akušerska sestra. I danas me to interesuje, kao i da budem travarka. Baš sam u ovom mađarskom filmu igrala bivšu medicinsku sestru na gastroskopiji. Imam na umu razne stvari, ali to bi bilo sve uz ovo što radim jer gluma je nešto što me čini srećom i tome pripadam celim svojim bićem. Volela bih i da napišem bar jednu knjigu, ali ne po svaku cenu, jer mnogo je loših knjiga napisano. Nego samo ako mi se ukaže tolika potreba da zapišem nešto porodično. Volim da doprinosim punoći života.
