0
Kao čovek koji živi u stvarnoj Evropi uviđam da postoji potreba da sarađujemo, iskoristimo zajednički jezik. "Bosanski lonac" je hrvatsko-austrijski film, ali gledalo ga je jako puno Srba, naročito u Beču. Dijaspora se više ne svađa, imaju iste probleme i traume, kaže za Nova.rs hrvatski reditelj, scenarista i dramski pisac Pavo Marinković.
Faruk Šego je neuspešni bosanski pisac kojem preti deportacija iz Austrije, ukoliko ne dokaže da je na neki način doprineo austrijskom kulturnom društvu. I poslednja šansa za spas mu je da pozorišna trupa odigra predstavu koju je napisao kao mladić. Farukov neradi povratak u teatar prisiliće ga da shvati šta je zaista važno u životu. Bio bi ovo sinopsis ostvarenja „Bosanski lonac“, koji je svoj život započeo na prošlom Sarajevo film festivalu, a gotovo jednogodišnji pohod po raznim filmskim manifestacijama trijumfalno okončao na nedavno završenom 31. Festivalu evropskog filma Palić. Naime, film koji potpisuje scenarista i reditelj Pavo Marinković ovenčan je specijalnim priznanjem za scenario u palićkoj selekciji Paralele i sudari.
S Marinkovićem smo se susreli baš na tom Paliću, koji dan pre proglašenja laureata, a hrvatski reditelj, scenarista i dramski pisac u Vojvodinu je stigao s Pulskog filmskog festivala, gde je „Bosanski lonac“ s uspehom prikazan.
Zanimljivo je da se Marinković, kako kroz smeh kaže za Nova.rs, na neki način, pre Palića vratio na „mesto zločina“ s obzirom je bio direktor Pule, festivala s najvećom reputacijom u bivšoj Jugoslaviji:
– Znate, dve godine bio sam direktor Pule, 2021. i 2022. I sad vidite bivše saradnike koji rade za novog šefa i čudan je to osećaj. Prošle godine smo preskočili Pulu da bismo imali svetsku premijeru na Sarajevo film festivalu. Bojao sam se nedavne projekcije u Pulskom kazalištu, ali reakcija publike je bila izvrsna – sumira utiske sineasta i pominje da je „Bosanski lonac“, njegov prvi film posle sedam godina i hvaljenog „Ministarstva ljubavi“, za 11 meseci prikazan na čak 17 festivala:
– Film je imao i dobru distribuciju u Austriji. Sve najvažnije tamošnje novine su pisale o filmu – priča reditelj koji živi u Beču.
Kao nekadašnjem direktoru Pulskog festivala, koji vrlo dobro pamti vreme bivše Jugoslavije kad su Pula, a potom i beogradski Fest bile najvažnije tačke za ovdašnje filmadžije, pitam ga kako se desilo da je taj primat preuzeo Sarajevo film festival, koji je danas najvidljiviji, ne samo u regionu, već i u svetu?
– Pa, zato što Sarajevo film festival ima pravo, međunarodno vođstvo i država je mu je dala kart blanš. U Hrvatskoj se, navodno, živi kao u slobodnom svetu, ali Pula je pod kontrolom. Nisam imao za vreme svog mandata odrešene ruke i svaku, pa i najmanju odluku morao sam da iznosim pred veće. Sarajevo je festival koji je menadžerski vođen, i za koji ima novca. Bosna i Hercegovina više ulaže u Sarajevo film festival nego u svoju filmsku industriju. I naučili su puno toga. S obzirom da živim u Austriji, znam zašto Austrijanci vole da dođu u Sarajevo – tamo se pije puno i jeftino, ima mnogo žurki, a filmove ne gledaju toliko profesionalci koliko obična raja. Mi smo prošle godine u sarajevskom Open Air bioskopu imali osam rasprodatih projekcija. Nakon „Čuvara formule“, koji su obeležili festival, mi smo bili najtraženiji film iz Open Air programa. I mali broj profesionalaca je gledao moj film. Ali zato jesu obični ljudi, koji su i kupovali karte za „Bosanski lonac“. A, na primer na Paliću je to bar trećina ljudi iz posla. I u tome je glavna razlika. Ogromna pomoć države, veliko poverenje u vođstvo i zato Sarajevu treba skinuti kapu – smatra Pavo Marinković.
Istovremeno, kad je Sarajevo pokrenuto, Srbija i Hrvatska, kako ukazuje naš sagovornik, nisu bile dovoljno otvorene jedne prema drugoj da bi se krenulo u zajedničku akciju.
– Kao čovek koji živi u stvarnoj Evropi uviđam, mada sam to znao i pre 15 godina, da postoji potreba da sarađujemo i iskoristimo zajednički jezik. „Bosanski lonac“ je hrvatsko-austrijski film, ali gledalo ga je jako puno Srba, naročito u Beču i drugim gradovima u Austriji. Dijaspora se više ne svađa, imaju iste probleme i traume. Iz zafrkancije sebe zovu Jugosi, i koliko god to bio politički nekorektan termin, istinit je. Nije realno da se organizuje Festival hrvatskog filma u Budimpešti. Nisam jugonostalgičar, ali ako želimo da zaštitimo našu umetnost i uistinu je na pravi način prezentujemo Evropi, onda je saradnja nužna. I za vreme svog mandata u Puli sam to uvideo. Bitno je povezati se i ići ruku pod ruku u svet!
Apropo priče o saradnji, nadovezuje se opaskom da festivali, na kojima se nekada predstavljala jugoslovenska kinematografija, više nisu zainteresovani za pojedinačne s ovih prostora:
– Festival u Karlovim Varima, koji je bio naš važan prozor u svet i imao program East to the West, praktično nije zainteresovan za kinematografiju s ovih prostora. Uzmu jedan film, na primer „Banović Strahinju“ ili ove godine „Proslavu“, ali više nismo u fokusu. Izgubili smo i Montreal, festival gde su Slobodan Šijan, Krsto Papić, Goran Marković predstavljali svoje filmove. Ali, više nemamo ni taj prozor. Sad predstavljamo filmove u Talinu, gde je bio selektovan i „Bosanski lonac“. S druge strane, u Sarajevu nije fokus na prodaji filmova, već pripremi. Vaš film ne možete da prodate u Sarajevu. Nemamo dakle festival koji bi zaštitio interese srpskih, hrvatskih, makedonskih, slovenačkih, bugarskih filmadžija.
Pominje stalno Marinković kako živi u „stvarnoj Evropi“, misleći na Austriju. Ali, šta je onda s Hrvatskom, koja jeste deo EU, pitam?
– Da bi neka država zaista postala evropska neophodne su razne kontrole. I zahvaljujući tim kontrolama u Hrvatskoj se stalno pronalaze novi koruptivni skandali. Hrvatska nije mentalno na nivou Evrope i u tome je problem. Ako samo govorimo o filmu, pa pitam se kako se može dogoditi da Zagreb nema programski bioskop. U Beču ih ima 20. Kako se može dogoditi da deca u školi uče ono što uče u Hrvatskoj? U Austriji ne može. I to je ta ključna razlika. Nije da u Austriji ne postoji korupcija, ali se zna da je to kriminal. Opet, i to je razlika. Balkan počinje od Austrije, što vidite i u mom filmu. No, tamo je drugačije. Moja deca odrastaju u Austriji i u tom smislu su zaštićenija nego kad bi odrastali u Hrvatskoj.
Marinkoviću je bilo bitno da na filmsko platno iznese „Bosanski lonac“, jer je to, kako priznaje, njegova priča.
– Ostao sam bez dozvole boravka u Austriji 2000. godine dok Hrvatska još nije bila u Evropskoj uniji. Bio sam oženjem svojom suprugom, koja je Austrijanka, ali izgubio sam dozvolu boravka zbog jednog blesavog termina. I stvarno mi je bilo zaprećeno deportacijom. Taj proces je trajao tri godine. Opet, tada, tih devedesetih, kad sam otišao u Beč, kao mladi umetnik s fenomenalnom lakoćom izgubio sam samopouzdanje. Ako u taj strani, brisani prostor dođete kao umetnik, kao neko, vrlo brzo postanete niko. I potraga za tim starim sobom je još jedna tema filma. Borba za povratak samopouzdanja, inspiracije, korena… To su mi bili važni elementi dok sam pisao i režirao „Bosanski lonac“, ali i taj politički okvir, no nije ovo film o deportaciji.
5
14
Razgovarajući s raznim ljudima, nakon projekcija „Bosanskog lonca“, čuo je jednu, kako kaže, bitnu anegdotu, koju je poželeo da podeli:
– Tokom osamdesetih imao sam svoj bend i dosta sam slušao Ekatarinu Veliku. Trebalo je moj bend da bude predgrupa Ekatarini Velikoj na koncertu u Zagrebu 1989. godine. Mi smo se, međutim, raspali, ali EKV je meni i posle mnogo značila. Posebno sam bio impresioniran basistom Bojanom Pečarom. Mislim da je najbolji basista s ovih prostora kojeg sam slušao. I pričajući s ljudima iz dijaspore vrlo često bismo razgovarali na dve teme – Ekatarina Velika i Ivo Andrić. I simptomatično mi je bilo ono što su mi pričali. Zapravo, scena u kojoj taj fenomenalni umetnik šeta Londonom, nije više u grupi, nema samopouzdanja kojeg je imao u bendu, očišćen je od opijata koji su se tada konzumirali. I kaže onda ključnu rečenicu: „Znate li vi šta sam ja bio?“ To je meni jedna od najtužnijih rečenica koju sam čuo, i moj film se, zapravo, bavi time.
Kroz tog svog glavnog junaka Faruka nehotice je, zapravo, „uhvatio“ emociju te izgubljene generacije koja je otišla napolje:
– Nije to vapaj protiv diskriminacije, jer uvek ćemo biti ovi drugi. A nisam slučajno odabrao da se glavni junak zove Faruk, i da je Bošnjak. Mene niko više ne može da deportuje iz Austrije, osim ako ne napravim neku kriminalnu radnju, a možda ni tada. Ali, Bošnjaci danas trpe, jer su ostali s bosanskim pasošima koji u Austriji nisu na ceni i mogu da im rade šta god hoće, a izloženi su i laganoj islamofobiji. A kad se setim 1992. godine – pa, tad su bili dočekani doslovce kao privilegovani, dobrodošli, jer su bili žrtve rata. E, sad se situacija promenila i ako imate bosansko ime ljudi vas malo drugačije gledaju, nego mene kao dobrog katolika. Hteo sam zato da još malo u filmu pojačam svu dramatiku situacije glavnog junaka – objašnjava Pavo Marinković, a na kraju se, kroz prizmu Palića, i tamošnjeg Festivala evropskog filma opet vraća na temu filma i onu raspada Jugoslavije:
– Atmosfera ovde nije toksična. A i Subotica kao grad, čitavo ovo okruženje ima autentičnu multikulturalnost, koja je izrazito blaga. Ljudi koje sretnem u Subotici, od konobara do umetnika, su čak pristojniji nego oni u Beču. Postoji neka gospoština, čistoća duha koja impresionira. Kad vidite Suboticu, pomislite – Kako je uopšte moglo da dođe do rata?
Bonus video: Mads Mikelsen u Sarajevu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
