0
Ideja marginalne umetnosti i art bruta je za mene od krucijalne važnosti. Ljudi kojima je stvaralaštvo potreba, da ne kažem sudbina, i koji su posvećeni stvaranju umetnosti, a ne karijere jesu razlog da umetnost uopšte i postoji, kaže za Nova.rs Jovan Marinković.
Piše: Nikola Marković
Prva samostalna izložba beogradskog umetnika Jovana Marinkovića u Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, pod nazivom „Fantom slobode„, biće otvorena večeraa, a pred publikom će biti 60 radova, među kojima 38 slika i 22 crteža.
Ovaj umetnik je tokom tri decenije često bio na margini mejnstrim likovne scene, a jedna od važnih karakteristika njegovog stvaralaštva je u negaciji klasičnog viđenja estetike likovnog dela. Verujući da umetničke škole sputavaju spontanost i izvornost izraza, on se, po završetku studija, odriče naučenih principa. Stvara sebi svojstvenu, prepoznatljivu ikonografiju u kojoj dominiraju vidljivi elementi metafizičkog, fantastičnog i nadrealističkog. Bio je jedan od izlagača na izložbi 2006. u Galeriji Hom art u gradu Peros Girek u Francuskoj, zajedno s predstavnicima francuske art brut i marginalne likovne scene, a od izuzetnog značaja je i njegovo učešće 2022. na Trećem trijenalu MNMU – RAW INTUITIVE, međunarodnoj izložbi u organizaciji Muzeja naivne i marginalne umetnosti. Te godine Muzej je napravio presedan uključivanjem umetnika akademskog obrazovanja, što je Jovanu Marinkoviću pružilo priliku da dela predstavi u širem krugu autora autentičnih umetničkih izraza.
Povodom predstojeće izložbe, Marinković u razgovoru za Nova.rs objašnjava zašto je postavku nazvao „Fantom slobode“:
– Priča o umetničkim slobodama se previše uzima zdravo za gotovo. Sloboda u umetnosti je zapravo vrsta Svetog grala, suštine svega, ali je i nešto što je najteže dostići. Za mene umetnička sloboda nije da budeš slobodan da u galeriji radiš kolut napred i nazad i tako demonstriraš svoju umetničku slobodu. Za mene je suština umetničke slobode misliti slobodno i imati svoje mišljenje o nečemu.
Ali kada jednom kada stupite na taj klizav teren, kada se nađete na akademiji ili umetničkoj sceni, shvatite koliko je teško misliti i imati svoje stavove, i naravno koliko je teško stvarati vođeni svojim shvatanjima. Imaćete i profesore i kritičare i kolege koji će na previše osobeno stvaralaštvo i razmišljanje van mejnstrima uglavnom reagovati veoma oštro. Moglo bi se reći da previše osobena i autentična umetnost, bez obzira na opšti deklarativni konsenzus o neophodnosti podržavanja umetničkih sloboda, jeste neka vrsta fantoma ukoliko te slobode i ta umetnost idu van umetničkih tokova uobičajenih za dati trenutak, da ne kažem mejnstrima ili još bolje – trendova, i takvog nečeg se ljudi uglavnom pribojavaju. Za njih je takva sloboda uistinu fantom.
Već nekoliko decenija aktivno stvarate. Koje radove ćemo videti na ovoj izložbi?
– Najneobičnije za moju umetnost jeste to da ona kroz vreme ide zajedno sa mnom. Sve su slike iz istog perioda. Ili sve su slike iz drugog perioda. Ili je svaka slika možda period i ciklus sama za sebe. Jer sve dok je moja slika sa mnom u mom ateljeu – ja je radim. Ne naravno svaki dan, ali s vremena na vreme. Gledam te radove i dorađujem ih. I to traje godinama. Nekad i decenijama. Imam slike koje su u procesu rada i po 20 godina („Polarni svetac“) koja je započeta 2004. a rađena i dorađivana do pred izložbu. I, zaista, slike tokom tog silnog vremena uglavnom postaju bolje. Barem iz moje vizure. Sve slike na ovoj izložbi su takve. Beskrajno rađene sa po kilo boja na sebi. Izbrazdane gukama i kvrgama. Izgleda da su ti reljefi i krateri na radovima postali neka vrsta zaštitnog znaka moje umetnosti.
Kustosi kao važan detalj u vašoj biografiji navode učešće na izložbi u Galeriji Hom art u gradu Peros Girek. Uzevši u obzir i da je predstojeća izložba u Muzeju naivne i marginalne umetnosti, bilo bi zanimljivo čuti kakav je vaš odnos prema art brutu, odnosno marginalnoj likovnoj sceni u širem smislu?
– Uistinu za mene ideja marginalne umetnosti i art bruta je nešto od krucijalne važnosti. Ljudi kojima je stvaralaštvo potreba, da ne kažem sudbina, i koji su posvećeni stvaranju umetnosti, a ne karijere jesu razlog da umetnost uopšte i postoji. Art brut je poslednja odbrana slikarstva. Njen izvor, ali i ishodište. Ko se pogubio u svetu mejnstrima i kalkulacija koje često dolaze s njim, treba da se vrati na neke genijalne ljude poput Ilije Bosilja ili Save Sekulića i da tu, gledajući takve stvari, “napuni baterije”, pokuša da nađe odgovore na suštinsko pitanje “zašto se uopšte time bavim” i onda nastavi dalje.
Jednom prilikom rekli ste da se na Akademiji popreko gledalo na ljude koji vole Medialu, a da ste vi „uvek bili i ostali jedan od njih“. Šta vam je Mediala značila u formativnim slikarskim godinama, a šta danas?
– Još ranih 80-ih, u knjižari Bagdala u Kruševcu, koja više ne postoji, video sam knjigu Ota Bihalji Merina „Vizija umetnosti“. Prvi put sam video u toj knjizi radove Hijeronima Boša, Grinevalda, Brojgela, Veličkovića, Dalija, Bejkona i mnogih drugih umetnika koji će mnogo uticati na mene. Kasnije sam video i radove Ljube Popovića, Šejke, Šobajića i drugih. To je negde linija umetnosti kojoj i sam, kao slikar, pripadam. Mene zapravo nikad nije zanimala stvarnost oko mene, uvek sam bio dete mašte i snoviđenja. Tu je negde moja veza sa Medialom.
Ali treba reći da je bilo teško voleti slikare Mediale i biti student akademije tih 80-ih. Neke od njih su u to vreme proglašavali netalentovanim. Govorilo se da ne umeju da crtaju. A kada su pre nekoliko godina preminuli, na tom istom Fakultetu likovnih umetnosti pravili su im komemoraciju. I zato sam negde duboko u sebi ponosan što sam, još kao izuzetno mlad čovek, bio u stanju da sagledam da neka umetnost vredi, a da je za to nekima trebalo 40 godina, možda i više.
Nikola Šuica je u kataloškom tekstu povodom izložbe „naročito fasciniran motivima koje slikar crpi iz filmske umetnosti koji zadiru u sfere opskurnog“. Kakav odnos imate prema filmu i filmskoj umetnosti, i da li ste u tom smislu naklonjeni i nekim konkretnim rediteljima, epohama, stilovima? Da li i vi na sličan način doživljavate odnos filma i slikarstva u vašem delu?
– Kinematografija i film su moja ogromna ljubav. Gotovo da ne prođe dan a da ne odgledam neki film. Dokumentarni, igrani, svejedno. Zaista bih mogao da kažem da se obrazujem putem filmova. Ali neki reditelji su mi izuzetno dragoceni. Pre svega oni koji prave neobične i nadrealne filmove. Obožavao sam „Odiseju u svemiru“, koju sam gledao još kao dete. Zaljubio sam se smrtno u film „Nosferatu“ Vernera Hercoga, ali negde je na mene strahovito uticao film „Fantom slobode“. I njega sam kao dete gledao, pojma nisam imao ko je Bunjuel, ali sam naprosto bio “usisan” u TV na kojem se tih sedamdesetih prikazivao taj film. Fascinacija tim filmom i uopšte Bunjuelom, ali i Linčom i Kjubrikom traje do danas. I u pravu je Nikola Šuica: i fascinacija opskurnim je izuzetno značajna za moje slikarstvo.
U vašem delu je važna figuracija i odnos prema (tamnim) bojama. Kako se taj odnos razvija, i eventualno menja poslednjih godina?
– Jednom davno sam rekao da suština likovne umetnosti leži u tamnim nijansama. One slici daju dubinu i značaj. Ima mnogo sličnosti u načinu na koji gledam na slikarstvo i na svemir: svetlost zvezda dominira, ali dominira iz dubina tame. Čak se smatra da u tim dubinama i tami svemira postoji ta takozvana misteriozna “tamna materija” za koju niko zapravo ne zna šta je, ali koja ima presudni značaj u tome da kosmos uopšte postoji. Slično je i sa mojim slikama. Tamne i gotovo crne nijanse i ovladavanje njima čini temelj onoga što radim.
Na društvenim mrežama navodite da ste „najgori srpski slikar svih vremena“. Zašto?
– Ponekad, kada vidim šta se kod nas proglašava za veliku umetnost, sklon sam da kažem: ako je to nešto najbolje što imamo, onda ja hoću da budem najgori, i to svih vremena. Ni manje ni više.
Bonus video: Izložba u Kući legata
