0
Mogućnost slobodnog izbora je važna za svakog pojedinca, kaže za Nova.rs kompozitor Ivan Brkljačić.
Kompozitor i redovni profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, Ivan Brkljačić (r. 1977), ovih dana veoma je „na repertoaru“. Prošlog četvrtka, čelista Đorđe Milošević i pijanistkinja Bojana Dimković izveli su njegovu Sonatu za violončelo i klavir pod nazivom „Novi talas“ u Legatu Josipa Slavenskog, a večeras u Konaku kneginje Ljubice, ponovo ćemo čuti ovo atraktivno delo, zajedno sa još nekim novijim Brkljačićevim sonatama. Reč je o njegovom autorskom koncertu sa početkom u 18 časova. Ovo je poziv koji se ne odbija.
Ivana Brkljačića zapazili smo još kao veoma mladog stvaraoca na jednom davnašnjem događaju u SKC-u početkom 21. veka. Harfistkinja Dijana Sretenović izvela je tada njegovu „CAVATINU“ – beše li to 2004? – a zvuci ove kompozicije razlikovali su se od svega ostalog što smo te večeri čuli. Od tog trenutka, pomno pratimo karijeru ovog radoznalog kompozitora, čija su mnoga ostvarenja prizvala u klasične muzičke dvorane zvuke bluza, džeza i rokenrola, ostajući pri tom prkosno svoja.
Bili deo new wave generacije ili ne, Sonata „Novi talas“ nije nešto što sme da se propusti.
Vaš autorski koncert u Konaku kneginje Ljubice nazvan je „Nove Sonate“. E sad, u čemu je sve sadržano ono „novo“ u izabranim delima. Ispričajte nam malo, molim vas, o programu, o tom nečemu što ova vaša dela razlikuje od drugih i možda priziva svojevrsni „novi talas“ u umetnosti kojom se bavite?
– Naziv koncerta je „Nove sonate“ zbog dva razloga. Najpre, smatram da kompozitori savremene umetničke muzike imaju svojevrsni višedecenijski otklon prema žanru sonate, smatrajući da on pripada nekom davnom vremenu, periodu bečkih klasičara, romantičara ili pak neoklasičara. Deluje mi da pisati sonate u trećoj deceniji 21. veka može da bude samo kroz prizmu nečeg „novog“. Drugi razlog je što su sve kompozicije sa programa nastale tokom prethodne dve-tri godine i što su svoja premijerna izvođenja imala pre nekoliko meseci, nedelja ili čak pre nekoliko dana (New wave sonata je integralno izvedena prošlog četvrtka). Dakle, u pitanju su kompozicije kojima predstavljam svoj najskoriji izraz. Na koncertu će da bude new wave zvuka, takođe bluza, apsolutne muzike u kojima je primarni fokus na izvođačima…
Upravo to želim da vas pitam. Izabrali ste veoma posebne i posvećene izvođače mlađe generacije da, i sa svoje strane, donesu to „novo“ u vašem zvuku. Kako kompozitor poput vas bira svoje umetnike? Na koji način prepoznajete tu „specifičnu“ interpretativnu crtu u njima, za koju biste sa sigurnošću mogli da tvrdite kako će sjajno korespondirati sa vašim ličnim mislima, stavom, zvukom…?
– Ja sam kompozitor koji zvuk svojih budućih kompozicija nalazi u interakciji sa izvođačima. I to, sa najboljim izvođačima. Želja za saradnjom je u najvećem broju slučajeva obostrana, a kada je tako onda imate uzbudljive, nadahnute i plodonosne probe, koje dovode do koncertnih izvođenja kompozicija kojima je autor zadovoljan. Imamo sjajne, obrazovane muzičare koji su ravni svojim najboljim kolegama iz celog sveta. Važno je da budemo svesni toga!
Vaša inspiracija neretko se, između ostalog, vezuje i za rokenrol. Prošlo je, nadamo se zauvek, vreme kada je vladalo ono uvreženo mišljenje kako klasična muzika postoji isključivo za sebe samu, nedotaknuta stvarnošću okolo, uključujući tu i pop kulturu. Kako je to krenulo sa vama i popularnom muzikom? Koja ploča vas je najpre pomerila s mesta? Ili je to bio koncert, muzički film, bliskost sa nekim bendom?
– Najiskrenije, ono što me je kao petnaestogodišnjeg dečaka pomerilo ka savremenoj umetničkoj muzici bila je kompozicija Boogie! Vuka Kulenovića. Nakon toga tragao sam za svojim izrazom, savladavao tehnički deo komponovanja i, konačno, postao kompozitor. Od tog momenta, često sam se okretao unazad, ka muzici koju sam nesvesno upijao tokom svog detinjstva, želeći da je osvestim kao deo sebe, ali takođe i da je na specifičan način infiltriram u muziku koju stvaram. Značajno mesto u tome bila je muzika koja je vezana za pop kulturu osamdesetih godina prošlog veka. Ako je u ovom trenutku važno da lociram određeni bend ili pesmu, neka to bude album 19Live86 Ekatarine Velike. Ipak, u New wave sonati koju sam napisao za violončelo i klavir, koketiram sa širim spektrom beogradskog, zagrebačkog i novosadskog new wave-a sa početka osamdesetih, zatim sa dve pesme bendova Videosex i Leb i sol, a onda u trećem stavu i sa generacijom mladih ljudi koji su stasavali u Beogradu devedesetih godina 20. veka.
Osećate li i vi kako se danas ključne stvari dešavaju u – nekad toliko prokazanoj – pop muzici? Najmodernija produkcija, hrabrost da se ukrste žanrovi, proboj u prostoru nekadašnjih „tabu“ tema u društvu…? Umetnik današnjice kome se divite?
– Današnji spoj različitih vrsta muzike, zapravo različitih umetnosti, je nešto što daje osobenost, ali i kvalitet vremena u kojem živimo. Moj veliki uzor je Hajner Gebels, umetnik koji je po obrazovanju kompozitor, a po vokaciji reditelj. Verovatno me je njegova umetnost ohrabrila da se i lično odvažim da režiram video spotove za svoju muziku.
Koliko danas takozvana „ozbiljna“, to jest klasična muzika, može da odgovori zahtevima savremenog čoveka i ljudskog društva – koje u poslednje vreme pokazuje različite vrste izrazitog opadanja upravo one humane supstance što nas kao vrstu definiše? Frustrira li vas izvesno ograničenje u njenom direktnom dopiranju do širokih socijalnih krugova? Ili, baš naprotiv, klasika treba da ostane verna sebi, zagledana u budućnost, menjajući lagano naša bića kroz publiku u koncertnim dvoranama i umetnike na sceni, verujući u onaj naknadni filozofski i čulni odjek u zajednici?
– Nisam neko ko se oseća frustriranim što neko drugi nema potrebu da upija u sebe muziku koju može da dobije na Kolarcu ili u sličnim dvoranama. Mogućnost slobodnog izbora je važna za svakog pojedinca. Ono što je meni, čak i u fiziološkom smislu važno, jeste mogućnost da se putem jezika muzike izražavam o svetu koji me okružuje, odnosno da mogu svakodnevno da komponujem. To doživljavam kao veliku privilegiju. Takođe, doživljavam i kao mogućnost da kroz svoje autorske koncerte putem svoje muzike budem u dodiru sa publikom.
Kako provodite vreme ovih dana, radite li na nečemu novom? Koje biste knjige, filmove, predstave i izložbe, preporučili našim sugrađanima i različitim generacijama beogradskih posetilaca iz zemlje i sveta?
– Komponujem jedan novi koncert. Reći ću samo da je za jedan mali duvački instrument, koji će imati interakciju sa simfonijskim orkestrom. Nadam se premijeri na jesen.
Dve su knjige koje su me u poslednje vreme inspirisale. Toliko, da sam njihovu energiju inkorporirao u svoju muziku: Kad kažeš da sam tvoj Gorana Skrobonje i Odmračenje Sunca Saše Jovančevića.
