Pijanistkinja Nada Kolundžija za Nova.rs: Niko se ne smeje kao Kejdž

U ova specifična, pomalo već post-kovid vremena, dobro dođe malo istinski luksuzne umetnosti. Naša avangardna pijanistkinja Nada Kolundžija, klasično obrazovana umetnica, koja je tokom čitave svoje bogate internacionalne karijere uvek birala put kojim je najteže ići – konačno će izvesti svoj dugoočekivani, multimedijalni projekat “Moj prijatelj klavir”, i to u samom srcu Beograda, gde mu je i mesto. U Svečanoj sali Skupštine grada večeras od 20 časova imaćemo zaista ekskluzivnu priliku da slušamo savremena dela domaćih i stranih kompozitora, među kojima dame zauzimaju veoma istaknuto mesto na repertoaru. Posetioci će svakako ostati zadivljeni pred izvođenjem uvodnog muzičkog performansa čišćenja klavira u kompoziciji Majke Nas, iznenaditi se zvučno-vizuelnom fantazijom Jakoba TV-a i Florana Žisa sa njihovim korišćenjem tehnike ‘govornih melodija’, predati se baroknoj mašti Žozefa Nikole Pankrasa Rojea u elektronskom tretmanu Ane Gnjatović, dotaknuti čistu lepotu kreacije Aleksandre Vrebalov, Miloša Raičkovića i Simeona ten Holta, svedočiti uzbudljivom stvaralačkom susretu Jasne Veličković i Ludviga Vitgenštajna, doživeti vibraciju minđuše u ostvarenju Džulije Volf, kao i prisustvovati beogradskoj premijeri kompozicije Gejlena Brauna, specijalno napisane za ovaj projekat. Publika će istovremeno biti privilegovana da iskusi snažnu interakciju između muzike i video-radova Andreje Milinovića, Milana Popovića i Studija Madame Cage, otkrije video-zapise na kojima se pojavljuje Džon Kejdž, kao i da pogleda nekoliko filmova: onaj preuzet iz Prelingerove arhive, pod nazivom: “Kuvanje – pojmovi i šta oni znače” iz 1950-ih, film o značaju priprema za ublažavanje posledica nuklearnih katastrofa, o propagandi i američkom društvu, kao i film Dinke Pinjon, snimljen u budističkom manastiru Birken u Kanadi. Ulaz na ovaj događaj je slobodan. 

Zaista me kopka ovaj uvodni performans Majke Nas, inače izuzetno provokativne umetnice? Da li ste imali na umu da je našoj planeti – nakon terora pandemije, i usred realne opasnosti od Trećeg svetskog rata koji se preteći nadvija nad čitavim čovečanstvom – zaista potrebno jedno temeljno čišćenje? - Delo holandske kompozitorke Majke Nas po imenu “Uputstvo za čišćenje”, deo je zbirke od 60 jednominutnih kompozicija različitih autora iz 18 zemalja. Sve su napisane za projekat “Ne paniči!” američkog pijaniste Gaja Livingstona. Kompoziciju sam slučajno pronašla u vreme kada je kovid-19 divljao i kod nas i u svetu. Iako je napisana 2007. godine, bila je idealna za početak koncerta, onda kad smo svi bili opsednuti ćišćenjem predmeta. Pijanisti su čistili klavire, a to ću i ja uraditi ovim kratkim komponovanim performansom.Tada nije postojala pomisao o ratu. Bilo bi sjajno kada bi mogao da se počisti onaj deo čovečanstva koji se igra ljudskim životima, kao i ličnosti za koje bilo čiji život – osim, naravno, sopstvenog – nema nikakvu vrednost. I ne samo život, nego i umetnost.    Kako ste uopšte uspeli da tokom prethodnog perioda nađete onaj neophodni mir i napravite ovako neverovatan izbor kompozicija? Imate li neku zanimljivu priču o tome kako ste dolazili do pojedinih dela na ovom svom aktuelnom repertoaru? Jakob TV, Floran Žis, Gejlen Braun…? - Pa, eto, uvek slušam, pratim, tražim, biram kompozicije koje mi probude želju da ih sviram. I tako, naletela sam na kompoziciju Jakoba TV-a “Zvuk” koja je bazirana na video-zapisu intervjua sa Džonom Kejdžom iz 1970-ih, korišćenom u dokumentarnom filmu Miroslava Šebestika o ovom kompozitoru iz 1992. Uvek se obradujem kada vidim Kejdža. On ne samo da je fascinantna ličnost posleratne avangarde, već je neodoljiv i kao čovek. Njegova blagost, mudrost, dečiji smeh, duhovitost, uvek učine da se raznežim, ali i zamislim. Kada smo se dopisivali u vezi sa otkupom pomenutog videa i partiture, Jakob TV mi je napisao da se niko ne smeje kao Kejdž. Tačno! Zanimljivo je kako Jakob TV objašnjava svoju zainteresovanost za govorne melodije. On ih koristi da slika svet oko sebe, svakodnevni život. Njemu je govor izvor inspiracije. Kaže da govor ima ritam, melodiju, pa čak i harmoniju, i da ljudi govore u tonalitetima. Navodi primer da Martin Luter King, recimo, govori u a-molu.  Podstaknuta ovim delom, nastavila sam da istražujem dalje i naišla na kompoziciju “Sirota Mardži” Florana Žisa, a zatim se projektu pridružio i Gejlen Braun sa delom “Kuća u sredini”.  Video-rad Dinke Pinjon stigao je do mene upravo kada sam pripremala kompoziciju Aleksandre Vrebalov “Indigo kodovi”. Taj video mi se učinio idealnim spojem sa muzikom. Dinka je to isto mislila i tako smo obogatile naše prijateljstvo spajanjem onoga čime se svaka od nas bavi. Za svaku od ostalih kompozicija urađen je poseban namenski video. https://www.youtube.com/watch?v=BT9c972MNmEMnogi bi na osnovu ovog vašeg odgovora mogli da pomisle kako je klasična muzika neka predivna životna povlastica – ukratko, lep i elegantan posao, i samo i isključivo to. Možete li da nam bar donekle prenesete muke nastajanja interpretacije i klesanja repertoara, one ogromne sumnje i strah pred nastup, ali i oduševljenje, nadahnuće i sve druge dobitke od bavljenja pravom umetnošću? Evo, recimo, na primeru ovog koncerta?- Do poslednjeg trenutka, takoreći do koncerta, pretresam da li je sve na svom mestu. A na pravom, odnosno ‘svom mestu’ treba da budu i fraza i boja tona i agogičke promene i artikulacija i dinamika. Puno je toga i puno mogućnosti za izbor. Radu na interpretaciji doslovno nema kraja. Uvek može da bude još bolje. Klavir je veliki, zahtevan instrument. Njegove mogućnosti su neograničene. Zamislite, 88 crnih i belih dirki leže pred pijanistom i on u svakom trenutku treba da zna gde je i šta radi. Zar ne deluje malo zastrašujuće? I dve ruke, i još 2 ili 3 pedala! Sati provedeni za klavirom ne mogu da se izbroje. Što ih više ima, bolje sviramo. E sad, u tim satima, ima svega, i ushićenja i razočaranja, i sumnji da smo u slepoj ulici koju treba otvoriti, i lepote i naravno momenata kada klavir osećamo kao nerazdvojnog prijatelja. A prijateljstvo je i te kako dragoceno, zar ne?

Radi se o nesumnjivo velikoj posvećenosti, koja je u osnovi svega. Pa, da li je danas vreme za savremenu klasičnu muziku? Zapravo, pitanje jeste – da li u bilo kom vremenu ona ima udobnu poziciju i uživa bezrezervnu podršku? Ovde i u svetu, podjednako? Ili, naprotiv, uopšte ne?- Mnogi naši kompozitori otišli su iz zemlje i postali veoma uspešni. Imaju više mogućnosti da im se izvedu dela i verujem da je to bio jedan od njihovih glavnih motiva. Nigde nema bezrezervne podrške koju navodite, ali je u nekim sredinama ipak ima više.Kako je u stvarnosti izgledala vaša borba da godinama donosite važna dela novih kompozitora, naših savremenika, na koncertni podijum? - Ja sam tu nešto, izgleda, naučila od Kejdža. Pošto sam volela i verovala u to što radim, nisam se osećala povređenom kada mi je publika izlazila sa koncerata u vreme stare Jugoslavije, ili kada su moje sviranje ocenjivali oni koji uopšte nisu bili merodavni da to rade. Uopšte nisam imala dilemu oko izbora muzike koju sviram. Tokom dugog niza godina, tu sam gde sam. Primećujete li u tom smislu izvesne pomake – među autorima, interpretatorima, u publici…? - Kvalitetnih kompozitora je uvek bilo i biće. Njima su danas dostupni mnogi alati koji ranije nisu postojali, pa im je na neki način i lakše i teže. Sada oni mogu da biraju šta im najviše odgovara.  Interpretatori takođe, i ima ih sve više koji osim klasičnog repertoara izvode i savremenija dela, što je odlično, jer publika uči da ih sluša, pomera svoja očekivanja i otvara se. Veza muzike i onog vizuelnog značajno je podvučena na ovom događaju – na koji način ste, tokom vremena, osvestili video dimenziju svojih nastupa? - Ne znam ni sama. Sećam se da su me davno nervirali video-spotovi koji su uglavnom pravljeni za popularnu muziku. Mislila sam da je muzika dovoljna sama po sebi i da video odvlači pažnju od suštine, da je slušanje ugroženo gledanjem. A sada mislim da ova dva medija mogu odlično da se dopunjuju ili pak da deluju tako da svojim snažnim međusobnim uticajem menjaju percepciju svakog slušaoca ponaosob. Razmišljam o tome da se napravi jedan kraći film i da se nekolicini kompozitora pruži prilika da pišu muziku za njega. Verujem da bi rezultat bio veoma zanimljiv.

Dobitnica ste nekih važnih svetskih nagrada za izvođenje i osmišljavanje svojih specijalnih autorskih projekata. Da li je danas, blagodareći modernim tehnologijama, možda lakše dolaziti do zainteresovanih slušalaca, kritičara, stvaralaca?- Hm! Meni je mnogo lakše da dođem do stvaralaca nego ranije. Snimci izvođenja su sada takođe prilično dostupni, ali je pitanje ko će ih pronaći i slušati, pošto je internet pretrpan informacijama. A da se privuče publika, to je zaista ozbiljan zadatak, i danas je takvo vreme da nam je neophodno potrebna marketinška agencija da obavi taj posao. One mogu čuda da naprave, ali ne treba imati bezgranično poverenje u njihove najave. A što se tiče kritičara – srećni smo ako se kritika pojavi.Čime se, najzad, nakon teškog rada, na kraju dana, umete da razgalite – džezom, vežbama, nekim spiritualnim tehnikama? - Ono što meni treba jeste da smirim adrenalin koji imam dok radim. Tu mi pomažu posebne vežbe disanja. Za popravku tela – vežbe za telo. Za koncentraciju – meditacija. Pred spavanje… odgledam neku dobru seriju. Bonus video: Glas, dirka, bas

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=glasdirkabasourdaywillcome-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3492206"]