0
Dolazim iz komplikovane zemlje, ovo je takođe komplikovano mesto i kad počnemo da pričamo, onda otkrivamo šta to, možda, imamo zajedničko, i šta možemo da naučimo jedni od drugih. A to može da bude duboko katarzično iskustvo, kaže za Nova.rs spisateljica iz Belfasta Džen Karson.
– Za mene je najvažnije da pišem. A da bih bila posvećena poslu, da bih pisala – potreban je novac. Nagrade i dobre kritike su one koje me „drže za stolom“ i teraju da pišem (smeh). No, ono što mi je najvažnije jesu reakcije čitalaca. I kad odeš na različita mesta i shvatiš da je ono što si napisala isprovociralo razmišljanja, pomoglo nekom da razume sopstvenu situaciju, da se oseti manje usamljen, ili inspirisan – e zbog toga zaista pišem – kaže za Nova.rs spisateljica Džen Karson.
Književnica iz Belfasta je proteklih dana bila gošća Beograda, održavši razgovor sa spisateljicom Slađanom Ninom Perković u KC „Gradu“. I to u okviru 13. po redu Beogradsko-irskog festivala. Stvaralaštvo Džen Karson je inspirisano društvenim i političkim kontekstom Severne Irske, u kom se prepliću realnost, mit i imaginacija. Najpoznatiji roman Karsonove „Palikuće“, koji je kod nas objavila izdavačka kuća „Zavet“, priča je o postkonfliktnom Belfastu i društvu koje se bori s teretom prošlosti, i novim generacijama koje nasleđuju ožiljke. Karsonova je objavila tri romana, tri zbirke kratkih priča i tri zbirke mikro-fikcije, članica je Kraljevskog društva za književnost, a njena prva pozorišna drama – adaptacija klasične dečje knjige „The Velveteen Rabbit“ biće premijerno izvedena u Belfastu u petak.
I sama dolazeći iz turbuletnog podneblja Džen Karson je, uprkos uzavrelim scenama na beogradskim ulicama, prilikom prvog boravka u srpskoj prestonici, kako je priznala u razgovoru za Nova.rs, „samo slušala i opažala“.
– Kada prvi put dođem na neko novo i nepoznato mesto, najviše volim da se, prosto, izgubim, da lutam gradom, posmatram, slušam ljude, osetim “ukus”… Prosto, željna sam da slušam i učim, a ne da komentarišem.
Za roman „Palikuće“ dobili ste Evropsku nagradu za književnost, a preveden je pre nekoliko godina i na srpski. Šta vam je donela ta nagrada i koliko je za pisca važno kad mu delo izađe na drugom, možda nepoznatom jeziku?
– Mislim da je neverovatno što postoje ljudi u različitim zemljama koji su zainteresovani za jedno tako malo mesto u kom sam odrasla. Znate, čitava moja zemlja ima manju populaciju nego Beograd (smeh). I zato je kod mene prisutan osećaj poniznosti. Najbitniji jesu prevodi na druge jezike. I to što sam dobila mogućnost da idem u različite zemlje na svetu i razgovaram s čitaocima, publikom. Sledeće nedelje izlazi prevod na portugalski u Brazilu. Ta nagrada umešala je svoje prste i van granica Evrope, što je za pisca sjajno! Prevodi pokreću dijaloge, poput onoga koji smo imali pre neki dan u KC „Gradu“. Znate, dolazim iz komplikovane zemlje, ovo je takođe komplikovano mesto i kad počnemo da pričamo otkrivamo šta to, možda, imamo zajedničko, i šta možemo da naučimo jedni od drugih. A to može da bude duboko katarzično iskustvo i da pomogne.
Zašto ste „Palikuće“ fokusirali na priču o dva samohrana oca koji su se našli usred društveno-nacionalnih previranja u Belfastu tužnog leta 1998. godine?
– Mislim da mi je lakše da pišem iz perspektive muškaraca nego žena. Ne umem to da objasnim, ali valjda ima neke veze s tim što sam žena, pa svi očekuju da znaš o čemu pišeš i pričaš. A kad pišeš iz muške perspektive, to je poput avanture gde ulaziš u tuđe cipele. Godinama unazad bila sam uključena u realizaciju projekata vezanih za lokalnu društvenu zajednicu s muškarcima poput Semija i Džonatana iz „Palikuća“. Na neki način sam ih posmatrala decenijama. I to iskustvo ušlo je u ovu knjigu. A moj sledeći roman, koji će biti objavljen naredne godine, govori o toksičnoj muškosti. Opet je o muškarcima (smeh).
U romanu pišete kako je Belfast grad u kom je istina krug s jedne strane, a kvadrat s druge i da je moguće oslepeti ukoliko buljite u taj prizor. Da li je to i vaš doživljaj Belfasta?
– Da. A baš kad sam stigla u Beograd, kontaktirao me je Gari Lajtbodi iz grupe Snow Patrol, rekavši mi da će citirati taj iskaz u svojoj novoj knjizi. Mislim da je Belfast grad u kom ne postoji jedna, fiksna ideja o tome šta je istina, šta se desilo u istoriji ili u politici. Uvek to zavisi od toga s kim pričate, u koji mit veruju, pa jedan događaj koji se zaista zbio može da bude poiman drugačije u različitim zajednicama. Za istoričare, to je očajnički frustrirajuće, a za umetnike – interesantno sredstvo s kojim se mogu igrati.
A da li je frustrirajuće ako ste stanovnik Belfasta?
– Moj odnos s Belfastom je poput onog kojeg imam sa svojom porodicom. Volim ga, ali me i izluđuje ponekad. No, bez obzira na sve ponosna sam što Belfast mogu da nazovem svojim domom.
Dosta pominjete Severnoirski sukob, odnosno „Nevolje“ u knjizi. Karakterišete ih na dirljiv način, pišući kako su „Nevolje“ isuviše mala reč kako bi se opisalo sve što se desilo, i da je to zapravo bila jedna „čudovišna stvar“…
– Kad govorimo o „Nevoljama“ često koristimo reči kojima reduciramo nešto što je užasavajuće, odvratno. Ne posmatramo to otvoreno, i onda u Severnoj Irskoj često pribegavamo humoru kako bi izokola opisali nešto teško. A volela bih kada bismo češće direktno govorili o temi i nazvali je pravim imenom. Zato meni ta reč – nevolje nije dovoljno jaka. Jezik, ponekad, služi tome da bi se značaj jedne priče umanjio, a nekad kako bi joj se dala moć.
U Severnoj Irskoj se veruje kako svi u Evropi iščekuju sledeće poglavlje vaše tužne priče, pišete, ali i da ste, nažalost, samo vlažan papir u poređenju s drugim, jačim glasovima. A ko su danas ti glasniji?
– Taj pasus je zapravo parafraza poeme „The Autumn Journal“ Luis Meknis iz 1919. I užasava me što se nije mnogo toga promenilo od tada, a prošlo je više od stotinu godina. Toliko je konflikata sada širom sveta, u Palestini, u Africi, Ukrajini… Čini mi se kao da postoji stalna pretnja izbijanja konflikata svuda u svetu. Mi u Severnoj Irskoj smo tako mali prostor, s toliko resursa, potencijala i dobre volje. Ponekad mi dođe da ih sve prodrmam i kažem im – Ne znate koliko je dobro ovde, pa zar ne možemo nekako da pokušamo da se složimo i živimo zajedno. Ali, nažalost stalno se vraćamo konfliktima.
Mislite li da ljudi širom sveta, pa i mi u Srbiji razumemo šta se desilo u Severnoj Irskoj?
– Da, i neverovatno je koliko razumeju. Obilazim dvadesetak zemalja širom sveta godišnje zahvaljujući knjigama i neverovato se osećam počastvovano, čak ponekad i posramljeno koliko znaju o konfliktu u Severnoj Irskoj. I sramota me je onda što ne znam sve ono što se dogodilo na ovom tlu. Kada sam bila u Indiji zaista me je bilo sramota što nisam u potpunosti razumela sve one različite podele koje su postojale i postoje još tamo. Mislim da ljudi znaju mnogo o nama zahvaljujući irskoj dijaspori koja je proširila informacije širom sveta. Gotovo svaka zemlja na svetu ima irsku dijasporu, pa nekako osećaju da imaju vezu s nama. Ali, može biti frustrirajuće kad pomislite koliko glasni možemo da budemo kada izbiju drugi konflikti u svetu.
A kakva je situacija danas?
– Glavni problem jeste što je strukturalno ustrojstvo, koje je uvela IRA, opstalo. Mnogi od njihovih legislativnih akata još uvek su u upotrebi. Školski sistem je tako, primera radi, 91 odsto podeljen na katolike i protestante, takođe su podeljeni i rezidencijalni objekti. Pored Zida mira koji deli Belfast, rekla bih da je sada više zidova nego što ih je bilo 1998. godine. Potencijal da društvo napreduje nemoguće je ostvariti kad stukturalni problemi nisu rešeni. Uostalom, živimo s nasleđem traume. Imamo toliko problema s mentalnim zdravljem, toliko je ljudi sebi oduzelo živote. Pa broj samoubistava od 1998. godine je veći nego broj žrtava u čitavom Severnoirskom sukobu, tako da je mnogo posla pred nama. Jedino više nema svakodnevnog nasilja s kakvim sam odrasla, hvala bogu. Uvek sam u umetnost gledala s nadom, jer je nadilazila politiku. Ona je uvek simbolisala susret ljudskih bića, bez obzira na različitosti. Politika je sekundarna u odnosu na naš zadatak kao ljudskih bića. I lepo je biti deo takve zajednice i formirati se u njoj.
Pomenuli ste traume. Ni nama na ovim prostorima one nisu bile strane kroz istoriju, a i sada smo svedoci protesta koji traju više od četiri meseca. Zašto ne možemo da živimo u miru?
– To je veliko pitanje. Ali, često se svodi na nemogućnost da uvažite drugačiji ugao posmatranja sveta. Zato je umetnost važna. Jer, svodi se na to da sebe staviš u tuđe cipele, da posmatraš svet s objektivnošću i nijansama. Onoj deci koja su odrastala uz takve vrednosti je mnogo lakše da kažu – vaša iskustva su validna, naša isto i možda je najbolje da pokušamo da se složemo, da koegzistiramo zajedno.
Otkrili ste već da se novi roman „Few and Far Between“ opet bavi muškarcima…
– Da. Mnogo je danas toksične muškosti u svetu. Imamo generaciju muškaraca koja je odrastala uz muškarce koji nisu znali šta znači biti muškarac. Ne govorim samo o mizoginiji, već muškarcima koji su nesposobni da izraze svoje emocije na zdrav način. U Severnoj Irskoj mnogo muškaraca jednostavno ne zna, ne ume da priča. I onda se osećanja nakupljaju u njma, bivaju potisnuta – a i to su sve forme toksične muškosti, ne samo seksualno i nasilje u porodici, mizoginija. To mogu biti i muškarci koji su emotivno obogaljeni. A kad dođu na pozicije moći to je zastrašujuće.
Bonus video: Beogradski irski festival
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
