4
Ovde se osećam veoma prijatno. Prijatno mi je s ljudima u Srbiji, volim vaš način života, ali srpski jezik mi još uvek nije dovoljno dobar, kaže za Nova.rs argentinsko-venecuelanski pisac Hose Migel Vivas.
Jedan argentinsko-venecuelanski novinar i književnik o našem podneblju nije znao mnogo dok nije upoznao jednu Anu… A razgovori s prijateljicom iz Srbije i sva ona literatura koju mu je preporučila opsedali su ga i ponukali da se zaputi na Balkan. I prvi put je stigao ovde pre dve godine. Želeo je da istraži krvave godine na ovom prostoru, one kojima smo, nažalost, svedočili kad je devedesetih buknuo rat u bivšoj Jugoslaviji i da ih „spakuje“ u roman. I radnja tog novog romana autora s argentinskim i venecuelanskim pasošem Hosea Migela Vivasa, kako književnik koji ponovo boravi u Srbiji otkriva u razgovoru za Nova.rs, biće smeštena na ovo tlo.
Ali, dok ne završi drugi roman Hose Migel Vivas, koji je rođen 1992. u Venecueli, gde je bio i profesor na univerzitetu, a po vokaciji je novinar, no radi i kao prevodilac za jednu veliku američku kompaniju, predstavlja debitantsko prozno delo. Vivasov roman prvenac „El Brillo“ objavljen je prošle godine u Argentini, a od pre nekoliko dana dostupan je i srpskoj čitalačkoj publici pod naslovom „Odsjaj“ u izdanju kuće „Artenter“ (prevod Igor Marojević).
I opet je jedna Ana, takođe s Balkana centralna figura u Vivasovom „Odsjaju“. Zove se Ankica Stefanović i poreklom je iz Novog Sada, ali ova novinarka, pod pseudonimom Ana Stefano, piše kritičke tekstove o društvu i umetnosti koji nailaze na veliki odjek. Sve to u jednoj fiktivnoj latinoameričkoj državi u kojoj je početkom devedesetih godina prošlog veka bolničar Aleksis Verstolen počinio niz ubistava s namerom da na taj način napravi umetničko-konceptualno delo.
Bio bi ovo siže romana, a Hose Migel Vivas za Nova.rs priznaje da je „uvek veliko zadovoljstvo kad se piščevo delo prevodi na druge jezike“:
– Ali, ne toliko zbog komercijalnog značaja, već zato što svaka priča, ispričana ili napisana traži da postane mesto susreta. Kao što je to slučaj s divnim romanom Gorana Petrovića „Opsada crkve Svetog Spasa“. U tom smislu, prevodi omogućavaju rušenje zida, omogućavaju da više ljudi, ne samo pročita priču, već da o njoj razmišlja i transformiše je. A da li će srpska publika razumeti moj roman? Iskreno, ne znam. Podseća me to na onu anegdotu koju je pričao Mario Vargas Ljosa o svom prvom romanu „Grad i psi“. Naime, tokom jednog razgovora francuski diplomata mu je kazao: „Usput, kakva briljantna ideja da opišete samoubistvo“. Na to mu je Ljosa uzvratio kako to nije bilo samoubistvo. Vidno iznerviran diplomata je piscu odgovorio: „Kako to mislite – nije? Naravno da jeste… očigledno niste razumeli sopstveni roman!“ Zato sam pomenuo da čitalac nije samo onaj koji čita; takođe priču transformiše i čini je svojom.
Zašto ste se uhvatili ukoštac s tako čestom temom u književnosti, i umetnosti uopšte – serijskim zločinima?
– Smatram da bi pisac, pored drugih stvari, trebalo da bude razigran u svom radu, a mislim da ova vrsta romana pruža sjajan prostor za igru. Kada sam počeo da razmišljam o „Odsjaju“, najpre sam odlučio da ne pišem pravolinijsku priču u kojoj, kao u većini takvih narativa, treba razrešiti veliku misteriju o tome ko je ubica. Da bih postigao tako nešto, već u prvih nekoliko strana otkrivam to čitaocu kako bih utro drugačiji put i otvorene krajeve, one koji se razlikuju od uobičajenog pristupa.
Čitajući vaš roman stiče se utisak da ste bili inspirisani delima Selina, Fridriha Ničea ili Franca Kafke, ali i da ste se potrudili da razvijete drugačiji pristup fenomenu serijskih ubistava. Koliko je teško iz novog ugla pripovedati o tako rasprostranjenoj temi?
– Da, verujem da su veliki majstori, koje ste pomenuli, ne samo uticali na važan deo mog života, već su nekako ugrađeni u samu priču. Ponukali ste me da to sad i sam shvatim: Niče i moral, Kafka i apsurd, i Selin sa svojim cinizmom – da, to su tri sastojka koja su sve vreme prisutna u romanu. Kao da su, na neki način, pružili teorijski okvir za „Odsjaj“. A kako sam pristupio temi ubistava? Pa veliki sam poštovalac dela Tomasa de Kvinsija „O ubistvu kao lepoj umetnosti“. Tako je duboko, a opet kontroverzno, zar ne? Ali, verujem da je piščev zadatak da opiše ljudsku prirodu. Mada, kako je Saramago to mudro rekao, sve manje i manje ćemo znati šta znači biti čovek.
Iako je priča „Odsjaja“ predstavljena iz perspektive glavnog junaka, zlikovca Aleksisa Verstolena zašto je baš novosadska novinarka Ankica Stefanović jedna od ključnih figura u romanu, čiju galeriju likova tvore i latinoamerička influenserka, lokalni intelektualac, pa religiozna fanatistkinja… Koliko ste, kroz junake, slikali lični, a koliko svet oko vas?
– Nisam imao nameru da napišem kriminalistički roman, već pre svega psihološki. Zato je glavni narator Aleksis Verstolen; čitav njegov život pružio mi je širi okvir da istražim ljudsku prirodu. Njegov život je nepovratno obeležen nečim što je tako tragično imanentno čoveku – idejama uspeha i neuspeha. Ali, kao što pominjete tu je i Ankica, a po mom skromnom mišljenju, ona je ključni lik. I moj omiljeni Iik. I da, lični svet neizbežno pronalazi put do piščevog dela, ali ne na egocentričan ili naivan način – već pre kao nijansa koja je izraz naših iskustava.
Interesantna stvar jeste što čitalac „Odsjaja“ sve vreme nagađa gde se radnja dešava. Jedino je jasno da se priča odvija negde u Latinskoj Americi. Zašto ambigvitet?
– Dok pišete za mnoge odluke nemate racionalan razlog. Mogao bih da lažem i da kažem da sam mislio na Argentinu, na primer. Ali, iskreno, nisam. Ideja za roman došla je s već prisutnim ambigvitetom. Naravno, tu je određeni kontekstualni okvir – znamo da se odvija u Latinskoj Americi, što se reflektuje na atmosferu samog narativa.
Smatram da je ova odluka bila ponukana i drugim delima. Podsetili ste me na romane gde je zemlja važna, a opet se nigde eksplicitno ne spominje. Kao primer može poslužiti Saramagovo delo „Smrt i njeni hirovi“. U ovom romanu zemlja je presudna, jer samo tu, i nigde drugde u svetu, smrt više ne posećuje njene stanovnike. Kao da je neka magija posredi. Uprkos tome, Saramago nam ne otkriva koja je to zemlja.
Ako ste Novosađanku odabrali kao jednu od glavnih figura za odgonetanje serijskih zločina, znači li to, onda, da ste fascinirani Balkanom?
– Apsolutno. Volim Balkan, volim ovu zemlju, bez obzira što je stekla reputaciju po ratovima ili po egzotičnoj kulturi tako drugačijoj od moje. Volim Balkan, a razloge ne umem precizno da objasnim. Kao što se ni ljubav ne može objasniti, zar ne? Ovde se osećam veoma prijatno. Prijatno mi je s ljudima u Srbiji, volim vaš način života, ali srpski jezik mi još uvek nije dovoljno dobar. Ali da, moja ljubav spram Srbije je neobjašnjiva vrsta ljubavi.
A kada ste prvi put došli na ovo tlo kakve su vam bile impresije?
– Iako nisam autoritet kad su Srbi u pitanju, sada pošto sam proveo malo više vremena ovde, mogu da kažem da su potpuno različiti od slike koju o njima imaju Latinoamerikanci. Tamo odakle dolazim veruje se da su Srbi hladni, uzdržani, a to ne može biti dalje od istine. Mogu reći da je ovo tako strastvena, tako prijateljski nastrojena kultura gde će vam svi pomoći.
Ali, kako to da ste i sada, kada ovde više nema onoliko političkih previranja kao devedesetih ili početkom dvehiljaditih, toliko zainteresovani za Balkan? Uočavate li, možda, i neke paralele između Balkana i Latinske Amerike?
– Verujem da region Balkana ima sve one istorijske činioce koji su neophodni da bi privukli pažnju svih. I da, pronalazim neke sličnosti s Latinskom Amerikom. Mi smo region, da ga tako nazovem, siromašan ili pre osiromašen koji obitava kraj bogatog suseda. Mislim da je to nešto s čim se Srbi mogu povezati, kad se uzme u obzir da su okruženi komšijskim zemljama koje su članice Evropske unije. Verujem da ta polazna tačka daje i nama i vama slične odlike.
Imate i argentinsko i venecuelansko državljanstvo. Živeli ste u obe zemlje, koje decenijama unazad potresaju političke turbulencije. Obe države bile su pod diktaturom, a u Venecueli, pogotovo tokom poslednje decenije kada je od pokojnog Uga Čaveza vlast preuzeo Nikolas Maduro, situacija je vrlo nestabilna. Šta je potrebno promeniti u obe zemlje i zašto je, ipak, Argentina vaš dom?
– Da, dve prelepe, ali tako kompleksne zemlje. Bilo bi mi lakše da kažem kako bih promenio ovo ili ono u prošlosti ovih zemalja. Ako pogledam unazad, svi su u pravu. Kada se 1958. Venecuela konačno oslobodila diktatora Markosa Pereza Himeneza, i kad su tri najveće venecuelanske stranke potpisale Pakt iz Puntofija svi su se ponadali demokratiji. Ali, kao što svi verovatno već znaju, umesto demokratije usledile su decenije obeležene korupcijom i siromaštvom naroda. U tom kontekstu Ugo Čavez se pojavio na venecuelanskoj političkoj sceni kao mesija, ali kao neka vrsta „večnog povratka“ priča se tokom godina ponavlja ali sa sve gorim posledicama. Mogao bih da kažem još toliko toga, ali ljudi glasaju s nadom i nevinošću. Pre svega s nadom. Zato kriviti njih za loše odluke ne bi bilo sasvim fer. Ali, moram reći da je i Argentina moja domovina. Živeo sam tamo mnogo godina, pogotovo tokom svojih dvadesetih, što znači da je uticala na mene na odlučujući način. A figure kakve su Borhes i Sabato to osećanje samo pojačavaju. Oni su bili ključni pisci za mene.
Zašto ste se odlučili da u sledećem romanu pišete o tako bolnom periodu naše skorije istorije?
– Moja dobra prijateljica Ana bila je jedna od prvih osoba iz ovog regiona koju sam upoznao. I jedna od prvih tema o kojoj smo razgovarali bio je rat na ovim prostorima devedesetih. U to vreme znao sam jako malo, ali zahvaljujući njenim, pre svega literarnim preporukama, počeo sam mnogo da čitam. U jednom trenutku, dok sam čitao o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, shvatio sam da se 1992. godine desio bitan događaj i u Venecueli – Čavez se prvi put pojavio na venecuelanskoj javnoj sceni. Pokušao je da izvrši državni udar i s vlasti skine predsednika Karlosa Andresa Pereza. I zapitao sam se: zašto ne povezati ove dve, naizgled, udaljene tačke u fikciji? I tako je rođena priča – ona koja me je 2022. i dovela prvi put na Balkan.
Bonus video: Georgi Gospodinov u Beogradu
