INTERVJU Dejvid Homel: Amerika me je napustila, ja sam politička izbeglica

Nagrađivani kanadski romansijer, scenarista, novinar i prevodilac s francuskog jezika dobro je poznat našoj čitalačkoj publici, jer je u izdanju "Arhipelaga" objavljena serija romana za decu i mlade. Posle "Putujućeg cirkusa", "Puta pod noge"i "Leta u gradu" pred čitaocima će se uskoro naći i roman "Putovanja moje porodice", još jedan iz popularnog serijala o zanimljivoj i radoznaloj porodici i njihovim putešestvijima po svetu, kojeje Dejvid Homel ponovo oblikovaou tandemu s poznatom kanadskom ilustratorkom i suprugom Mari-Luiz Gej.

Autor deset romana, među kojima su "Govorna terapija" (laureat Hju Meklinenovog priznanja i Nagrade Jevrejske javne biblioteke za prozu) i nedavno objavljen "Ptići",dva puta jeovenčanGuvernerovom nagradom za prevodilaštvo. Predaje kreativno pisanje na Departmanu za engleski jezik i književnost, kao i prevođenje na Departmanu za francuski jezik i književnost Univerziteta Konkordija. Osim što je srpski samo jedan od brojnih jezika na koji su njegova dela prevođena, Dejvid Homel je neko ko se u Beogradu oseća kao "domaći", iako mu je prvi susret sa srpskom prestonicom bio pomalo zastrašujući. Bilo je to 1999. godine, baš u martu, tik nekoliko dana predpočetak NATO bombardovanja. - Imao sam ideju da napišem roman koji je smešten u Beograd, tokom rata u Bosni. Interesovala me je kombinacija psihologije i političke moći, koju znamo iz Amerike, pa i Kanade zbog priča oslužbi CIA. I kada sam došao ovde, sećam se da je bila pomalo haotična situacija. Držao sam i predavanja na Univerzitetima u Nišu, Novom Sadu i ovde u Beogradu u organizaciji Ambasade Kanade. I odleteo sam iz Beograda u Pariz, zbog sajma knjiga. I upalim televizor u hotelskoj sobi, i prva slika koja me sačeka jeste ona bombardovanja Srbije. Na moju sreću, izbegao sam ga - priča za Nova.rs Dejvid Homel.Ali, uprkos tome što je ovde došao u nevreme u Beograd se od tad stalno vraća, jednom godišnje. Stekao je ovde brojne prijatelje, ali priznaje nam da muje prvi susret sa Beogradom posle bombardovanja bio šokantan:- Videti srušene sve te zgrade državnih i vojnih institucija bilo je strašno. Zapanjujuće mi je bilo što sam posmatrao ljude kako prolaze pored tih ruševina kao da je to nešto sasvim normalno. Znate, u Kanadi je poslednji rat bio početkom 19. veka. Prosto, nismo navikli na takve prizore. Dostojevski je govorio da je "čovek životinja koja se može navići na sve". Ali, evo ja ni danas ne mogu da se naviknem na srušene zgrade u Kneza Miloša…

I od tog prvog boravka ovde, Srbija i Balkan uopšte postali su lajmotiv u njegovim dečjim knjigama. Tako je, primera radi, u knjizi "Putujući cirkus" porodica, umesto u Diznilend, krenula na odmor u "nedođiju", ovde…- Kad sam bio prvi put u Hrvatskoj, posetio sam zonu gde su se odigravala ratna dejstva. Sa najmlađim sinomšetaosam posle piknika, i odjednom smo naišli na selo koje je bilo potpuno razoreno. Moj sin je bio šokiran, nije mu bilo jasno kako tako nešto može da se desi. Jer, u našoj ulici u Montrealu žive ljudi različitog porekla, koji govore različite jezike, različitog su materijalnog statusa… I niko od nas, uprkos razlikama, ne misli da treba da se borimo jedni sa drugima. I iz želje da pokušam da razumem šta se desilo na ovom podneblju počeo sam da pišem.U knjizi "Leto u gradu" njegovi junaci, po prvi put su onemogućeni da putuju. Nema novca, i onda oni smišljaju kako će izgledati njihov odmor ako ne mogu da odu u Srbiju, Hrvatsku, na jug Francuske…- Ova, kao i sve druge knjige postavlja problem koji rešavaju sama deca, a ne njihovi roditelji. I dok obično deca nisu ta koja rešavaju probleme, kod mene jesu. Moje knjige nisu didaktičke. Moji junaci nalaze posao preko leta, pomažu komšijama da poseku travu, ili da im iznesu đubre, ili promene sijalice. I za to zarade koju paru.

U novoj knjizi, koja još uvek nije objavljena kod nas, njegovi junaci zaputili su se na Kubu - opet jednu egzotičnu destinaciju:- Ono što ih muči na Kubi jeste što postoje različita pravila, jedna za njih strance, a druga za sam narod koji tamo živi. I zašto ponekad možeš da se oglušiš o pravila, a nekad ne. Doduše, to postoji u svakom društvu.Na većini knjiga za decu radi u tandemu sa svojom suprugom Mari-Luiz Gej. Šali se kako bi oboje trebalo da dobiju Nobelovu nagradu za mir:- I to samo zato što smo pronašli način da radimo zajedno. Moram da priznam da je teško raditi sa nekim s kim ste u braku. Zapravo, teško je uopšte živeti s nekim (smeh), a naročito ako ste oboje umetnici. Ali, uspeli smo nekako da se podelimo, pa moja supruga uglavnom radi ilustracije, a ja pišem. A ključ našeg uspeha jeste što smo prethodno radili na različitim projektima koji su podrazumevali veliki broj ljudi, kao i u tome što radimo u odvojenim kućama i onda nacrte šaljemo jedno drugom mejlom.Homel je potpisao nekoliko dokumentarnih filmova, a bavio se i novinarstvom još od sedamdesetih. Tekstovi su mu objavljivani u vodećim listovima i magazinima u Francuskoj, Meksiku, Nemačkoj, SAD, aod 1999. stalni je kolumnista lista "La Presse". Seća se svojih dana u dnevnom novinarstvu i jurenja priča, što iz kulture, sporta, politike:- Ali, uvek sam bio frilenser. I to je posao koji ima svoje uspone i padove. Dnevna novina za koju sam najduže radio odjednom je odlučila da se oslobodi svih spoljnih saradnika, kako bi srezala troškove. Slično je i danas, mislim da sad nije dobro vreme za novinare-frilensere. Ali, novinari su neophodnost jer javnost mora da bude obaveštena - smatra Homel, a na pitanje želi li javno mnjenje da bude informisano, ovako odgovara:- Ako im pružiš istinu, teško da će moći da je ignorišu. Bilo mi je interesantno kako se sve odvijalo u Americi sa Trampom. Pretplata svih velikih dnevnih novina koje su bile protiv Trampa skočila je "u nebo". Prigrlili su istinom još veći broj čitalaca - kaže kanadski pisac koji o bivšem američkom predsedniku nema nimalo lepo mišljenje. U Kanadi su, kako priča, jedva čekali da ode iz Bele kuće:- Uvek je govorio neverovatno stupidne stvari. Vređao je sve odreda i to mu uopšte nije predstavljalo problem. Neko je jednom upitao našeg premijera Trudoa šta misli o Trampu, a on je odgovorio: "Mi se ne bavimo diplomatijom preko Tvitera". To je bila jasna poruka Trampu da treba da ide ili da ućiti, ali na prefinjen način.

Dejvid Homel je rođen u Čikagu, ali obrnuo je onaj mit o "američkom snu" zauvek se oprostivši od SAD. - Ja sam neka vrsta političke izbeglice, iako ne izgledam tako. Ameriku sam napustio još 1970. godine, putovao po Evropi, živeo u Parizu. Jedno vreme sam čak živeo kao prava propalica, stopiranjem sam obišao pola Evrope. Ali, onda sam se umorio od takvog načina života. Nisam želeo da se vratim u Ameriku, i tako sam završio u Kanadi. Najpre u Torontu, koji mi se nije svideo, da bih se skrasio u Montrealu.Kada ga upitate zašto je napustio svoju rodnu zemlju, odgovara kontrastavom da bi se moglo reći kako je Amerika napustila njega. - Ali, nisam ogorčen na svoju rodnu zemlju. To je bio period koji je bilo jedno nesrećno vreme. Kada sam odrastao, učili smo da smo mi, Amerika najbolja zemlja na svetu. Prevashodno, zbog toga što smo bili nacija koja počiva na moralu. Ali, Vijetnamski rat je raspršio sva ubeđenja o ispravnoj moralnoj poziciji Amerike - objašnjava naš sagovornik, kome je želja da napiše knjigu o Montrealu, koji naziva "laboratorijom različitih kultura i jezika".Bonus video:Zašto je važno čitati

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortiknjigeds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2400500"]