Svojom novom proznom knjigom, vladika Grigorije naslanja se na najbolju tradiciju srpske proze koja objedinjuje i savremenost teme i neprolaznost motiva i bolnih tačaka u istoriji svog naroda, rekao je urednik izdanja "Lagune" Dejan Mihailović u Kolarčevoj zadužbini na promociji knjige "Nebeska dvorišta" episkopa diseldorfskog i cele Nemačke Grigorija.
Ova snažna i potresna priča o životu, lepoti i stradanju drži vrednosti o kojima autor govori kada god uzme reč. On je precizno i odmereno, škrtim a poetičnim slogom sročio je fragmentarnu sagu o maloj ali hrabroj zajednici koja brani svoje vekovno ognjište, alegoriju o malom čoveku na udaru pošasti rata koja se kristalizirala u odu Planinici, predelu nestvarne lepote, i čovekovoj spremnosti na velike odluke i dela – u roman „Nebeska dvorišta“.
Naslov knjige vladike Grigorija „Nebeska dvorišta“, naglasio je Dejan Mihailović, u sebi sažima dva toka koja ocrtavaju ovaj romaneskno strukturiran portret jednog studenta teologije u relativno kratkom, ali ključnom i turbulentnom periodu kako za njega, tako i za zavičaj i zemlju iz koje potiče i u čijem smo se uzavrelom kotlu svi ne tako davno obreli:
– Prvi tok ove uzbudljive povesti prati dramatične događaje u vreme rasplamsavanja mržnje i oružanih sukoba u Bosni i Hercegovini početkom 90-ih godina prošlog veka, posebno u okruženju studentovog zavičaja u blizini Vareša, u selu Planinica, a centar tog sela meštani nazivaju Dvorišta. Iz Beograda, gde završava Bogoslovski fakultet i istovremeno aktivno učestvuje u studentskom pokretu i antiratnim demonstracijama, naš junak svim silama i raspoloživim sredstvima pokušava i umnogome uspeva da šalje pomoć svojim rođacima, prijateljima i zemljacima u čeličnom okružju rata i smrti. Dovijajući se, uglavnom sam, bez oslonca i podrške moćnika, često zalazeći i u gnezda pijanih i ostrašćenih legionara i paravojnih grupa spremnih za odlazak na ratišta, on uspeva da izvuče iz svog planinskog zavičaja ne samo neke od svojih najbližih, nego i druge zatečene i nesrećne žitelje iz žarišta sukoba i da ih prebaci u koliko-toliku bezbednost u Srbiji.
Taj njegov hrabri podvig, istakao je, to nesebično pomaganje u nemogućim uslovima, podudara se i prepliće sa drugim tokom ove priče, koji prati junakovo razdiranje između želje da im se pridruži u odbrani svog ognjišta i davnašnje težnje za jednim drugim podvigom, da ode u manastir, da se zamonaši.
– Jer, kako nam iz svoje monaške lektire povremeno prenosi pouke i mudrosti, „pri duhovnom sagledanju podvižnik vidi stvari koje za većinu ljudi ostaju tajna… Od stalnog prebivanja u tome podvigu duša stiče izvjesnu naviku i izdržljivost… a čovjek koji živi u svijetu neprestano je podvrgnut uticaju grijeha koji ga okružuje“.
Pa se pisac, nastavio je Mihailović, povodom takvog shvatanja života pita: „Da li, u stvari, sve ono što nije uspomena, što nije uspjelo da preraste u uspomenu, uopšte vrijedi? Ima jedna priča iz onih mojih monaških knjiga o majci koja je došla u drevni manastir, nakon mnogo godina, da posjeti sina. A on joj je kroz zatvorena vrata rekao da, ako želi da se sretnu tamo, u vječnosti, onda ne smije sad da ga gleda, nego treba da se vrati kući. Surovo, reklo bi se. Surovo da ne može biti surovije, ali ja sam u ovom času mislio da razumijem o čemu je tu riječ.“
– Možda ni čitalac neće do kraja razumeti to poverenje u večnost o kojoj junak u knjizi na više mesta u ovoj pripovesti svedoči. Možda mu neće odmah biti jasno šta pisac podrazumeva pod uspomenom, jer uspomena se prostire kroz mnogo predela promišljanja i razumervanja, ali za pisca i junaka ove knjige stvar je jasna: „Uspomene mi pomažu da dišem. Uspomene me hrabre da krenem dalјe. A da li su uspomene samo uspomene ili su nešto mnogo više? Da li nas one vraćaju u prošlost i tako je oživlјuju, ili su možda jedina stvarna sadašnjost i budućnost? Da li, u stvari, sve ono što nije uspomena, što nije uspjelo da preraste u uspomenu, uopšte vrijedi?“
Ta zatajna misao, dodao je Dejan Mihailović, o odricanju i uspomeni kao živoj stvarnosti prožima taj drugi pomenuti tok ove uzbudljive i jedinstvene pripovesti u kojoj, između ostalog piše: „Te sam večeri shvatio da će i moj zavičaj, i planina, i potoci, i šume i proplanci, kao i lice moje majke, odsad za mene biti uspomena. Vječna uspomena, lijepa i čista. Lišena svega suvišnog, svega što bi je kvarilo, svega lošeg. Kao kad na Planinici prestane kiša, kada grane sunce i prozirna izmaglica zaleluja iznad trave.“
– Već osvedočen kao vrstan pripovedač i stilista, ovenčan Kočićevom nagradom za svoju zbirku priča „Preko praga“, vladika Grigorije i ovom knjigom izvajao je žive i uverljive likove svog zavičaja i naše nekad zajedničke domovine ma iz koje zajednice poticali, učitelja Vehbije, pukovnika B, žitelja Planinice, pa i onih zlih volšebnika kojih svuda ima i o kojima nikada neće izreći tešku i zlobivu reč.
Sve u svemu, zaključio je Dejan Mihailović, kada je reč o književnom domašaju „Nebeskih dvorišta“, ovom svojom knjigom vladika Grigorije naslanja se na najbolju tradiciju srpske proze koja objedinjuje i savremenost teme i neprolaznost motiva i bolnih tačaka u istoriji svog naroda.
– Kako kaže Eliot, „tradicija se ne može naslediti, nego se mora zaslužiti velikim trudom“. Na tom tragu i u tom trudu, koliko svojim pozivom i pastirskim pregnućem toliko i književnim radom i javnim delovanjem, a time svakako i ovim svojim još jednim proznim iskorakom, ostvario se i pisac ove knjige, vladika Grigorije.
Bonus video: Vladika Grigorije o prkošenju Sinodu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar