Hasardeurs (1932) Žorž Skrigin Foto: Arhiv Jugoslovenske kinoteke

Zaista, nikome ne bi ni na um palo da ovako obučen idem u partizane: crni borsalino "idn" šešir, odelo od haris-tvida i vrlo elegantne plitke "zebu" cipele.

Beli Rus iz Odese. Baletan predratnog Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. Prvi nastup 1930. u baletu “Ploveći logor”. Nedugo zatim niču neki drugi logori. Otići ili ostati… 

Obukao sam se kakav je u to vreme bio stil mog odevanja: crni borsalino “idn”šešir, odelo od haris-tvida i vrlo elegantne plitke “zebu” cipele.

Zaista, nikome ne bi ni na um palo da ovako elegantno obučen idem u partizane –  decenijama posle rata objasnio je Žorž Skrigin, iza koga je stajala jedna od najblistavijih ratnih fotoreporterskih karijera svetskih razmera. 

Dres kod

Na dres kodu posebno je insistirao sam Tito,  da komunisti moraju da vode strogo računa o oblačenju, da se gospodski oblači, nose odela… Tada ste neprimetniji, jer se smatralo da su komunisti odrpanci – objasnio je Tito i Vladimiru Pogačiću, posle interne projekcije jednog njegovog filma. 

Svi iz grupe Hrvatskog narodnog kazališta koji su se 1942. godine spemali “za šumu” od Vjekoslava Afrića, bračnog para Rutić, samog Skrigina. Cela HNK grupa imala je direktivu da se različito obuku od planinarskog odela do odeće po poslednjoj modi.

Partizanski dani baletana iz Odese Žorž Skrigin (1943) Foto: Wikipedia

Među njima je bio i Zvonimir Cvija, klarinetista, član Orkestra HNK. Navodim ga jer je njegova ratna biografija do danas krije tajnu. Cviju posle Neretve Nemci zarobljavaju, navodno u Zagrebu prelazi da radi za nemačku vojsku, da bi se 1945. našao na spisku obešenih zbog atentata na nemačke i domobranske oficire izvršene 1944. godine…

Nalog da se obrati pažnja na oblačenje nije, čini se, važila za “terensku službu” Užičke republike iako joj Tito nikada nije bio bliži. Na Kadinjaču je Nikola Rajić, autor prvog dokumentarnog filma o Užicu krenuo u lakovanim cipelama. Kako na Kadinjači ume da bude hladno i leti a kamoli u oktobru ili novembru, Rajić se vrlo brzo, pre pada Republike, “navukao zime” i u istim lakovanim cipelama povukao na rezervne položaje odakle je i krenuo. 

Nikola Rajić, arhitekt po obrazovanju posle rata radi filmske scenografije (“Dani”, ”Tri” Saše Petrovića, “Štićenik” Vlade Slijepčevića”) kao i više dokumentarnih i igranih filmova: ”Ima ljubavi – nema ljubavi”,  “Štićenik”, “Leto je krivo za sve”…

Misterija kofera i „Hrvatskog Fausta“

Skrigin je poneo elegantni kofer od laka u kome se nalazilo nekoliko svilenih košulja, kravata kao i Roleifleks i nešto foto materijala. 

U istoriji ratne fotografije još jedan kofer više decenija je skrivao  tajnu.  Reč je o Kapinom “Meksičkom koferu” u kome su navodno skriveni negativi iz Španskog građanskog rata Roberta Kape i Gerde Taro. “Meksički kofer” putovao je od 1939. godine da bi konačno 2007. stigao do Korela Kapinog brata. U njemu je zaista otkriveno 126 rolni filma i 4. 500 kvadrata iz Španskog građanskog rata.

Lirski pejsaž okolina Zagreba Gran pri San Francisko (1938) Žorž Skrigin Foto: Wikipedia

Ali da “new look” nije dovoljan da obezbedi siguran puta do partizanske teritorije uverili su se pre svih Afrić, Skrigin i ostali Ha En Kaovci. Na železničkoj stanici kao u kakvom filmu dolazi i do takvog obrta – filmskog.

Staničnoj blagajni u trenutku dok karte kupuju Salko Repak, Vjeko Afrić, Ivka I Joža Rutić prilazi bivši inspicijent, Puškec (Josip prim.aut.) koji je poznavao sve glumce i kao ustaški tabornik radio u pozorištu, seća se Skrigin tog neočekivanog susreta (“Rat i pozorište” Turistička štampa). Puškec je nameravao da uđe u isti voz sa nama. 

Bio je naime određen da putuje u Gospić na sahranu ustaša koje su pobili partizani.  Kada je video glumce pred blagajnom znajući dobro repertoar pozorišta i zaposlenost svakog glumca bio je iznenađen što ih vidi sve na okupu. 

Zapitao je kuda putuju kad Joža ima večeras predstavu, a Vjeko sutra “Fausta”? Afrić mu objasnio kako je zamolio drugog glumca da ga zameni jer ide na dva-tri dana da se odmori na moru u Novi Vinodol. Joža Rutić se vrlo brzo snašao i rekao da on nigde ne putuje već je došao samo da isprati Ivku koja ide u Karlovac po kobasice. 

Montaža jedne kompozicije (1934) Žorž Skrigin Foto: Arhiv Jugoslovenske kinoteke

Kako bi ipak mogli da udju svi u voz bez Puškecovog znatiželjnog pogleda Vjeko Afirić ga vodi u vagon restoran gde s njim nastavlja razgovor. Kada su došli do stanice na kojoj su trebali da siđu Afrić je Puškecu objasnio da mora da ode do kupea da uzme kaput. 

Ni kod Snježane Banović (“Država i njezno kazalište” – HNK 1941-1945 Profil) nisam pronašao šta je – a sigurno jeste posle povratka iz Gospića – Puškec referisao Dušanu Žanku, opskurnoj ličnosti, na poziciji tadašnjeg intendanta HNK-a. 

Poslednja uloga Vjekoslav Afrića u tadašnjem Hrvatskom narodnom kazalištu 1942. Bila je upravo u predstavi “Faust”. Ona je te godine imala toliko glumačkih izmena poput hokejaških, letećih: što zbog bekstva, zatvora, bolesti, logora… Skoro četiri decenije kasnije ne samo pozorišnu scenu Jugoslavije potresa drama Slobodana Šnajdera “Hrvatski Faust”. Oči u oči s  vlastitim fašizom u vreme NDH, Afrić i Žanko jedan naspram drugog, saradnja pozorišnih ljudi s ustaškim režimom.

Foto klub Zagreb

Žorža Skrigina mahom prepoznaju po njegovim ratnim fotografijama i posleratnim igranim filmovima. Njegova predratna fotografija nikada nije bila u prvom planu iako joj je i sam Skrigin davao uvek prednost u odnosu na njegova filmska ostvarenja (“Dvojica“ “Potraga“, “Drug presednik centarfor” Mačaka pod šlemom”….)

Za nepunih deset godina predratnog bavljenja fotografijom dobio je više domaćih i međunarodnih nagrada nego one koje su ga sustizale posle rata. Neke od tih fotografija prate i ovaj tekst. A nagrade su u Skriginove ruke stizale ne samo iz Zagreba već i iz Debrecina, Amsterdama, Milana, Njujorka, Buenos Ajresa, San Franciska… Njegove predratne fotografije publika je mogla da vidi poslednjim put pre više godina na izložbi u Jugoslovenskoj kinoteci. Pre pre toga u Dvorani Kulturnog centra (1995.)

Prva nagrada za Lički pejsaž u Buenos Ajresu (1939.) Žorž Skrigin. Foto: Wikipedia

Skrigin je sredinom 30-tih godina postao član izuzetnog Foto kluba Zagreb. Tošo Dabac, Cizelj (Vlado), Sabo (Marijan) i ja stvorili smo poznatu zagrebačku školu umetničke fotografije tamnog tona – s ponosom je navodio Skrigin.

Tošo Dabac, koji je za Skriginom 1943. krenuo u partizane, po predratnom i poratnom opusu najbolji je hrvatski fotograf. Njemu je za razliku od Skrigina fotografija bila profesija. Vlado Cizelj je studirao slikarstvo na akademijama u Drezdenu i Zagrebu, dok je Marijan Sabo studirao TehničkI fakultet u Zagrebu. 

Među članovima Kluba najviše je bilo bankarskih službenika, par novinara, ništa više profesionalnih fotografa. Ne sme se zaboraviti Milutin Mudrinić – Mudri, profesor gimnastike ali i hrvatskog i latinskog jezika. Fasninatna ličnost. Govorio je osam jezika. Sa starijim sinom Veljkom ubijen u Jasenovcu 1943. Isto mesto ista sudbina sustiže  još jednog člana Foto kluba Zagreb. Inženjer Ernest Singer ubijene je u Jasenovcu pred sam kraj rata 1945. godine.

Od svih onih koji su se pojavili na ratnim fotografijama Žorža Skrigina, čini se da je još jedino živ onaj mališan koji proviruje s leđa majke u Knežopolju. Oglasio se 80-godišnji penzioner Branko Tepić prošlog meseca u intervjuu “Jutarnjem listu”.

Fotografija Žorža Skrigina “Majka Knežopoljka” nalazi se u Muzeju holokausta u Aušvicu.

Bonus video: Logor Jasenovac

Komentari

Svi komentari (0)