Foto-istorija: Zaseda za Žiku Pavlovića

Kultura 11. jul 202210:13
Podeli:
Foto: Privatna arhiva Snežane Lukić

Pavlovića useljavaju u novi kabinet. Soba bez prozora, najčešće garderoba, mesto za četke, kofe i poneko učilo. Šupa sa tri zvezdice * Za suspenziju glasa i profesor  Marko Babac koji je sa Pavlovićem i Rakonjcem snimio čuveni omnibus „Kapi, vode, ratnici“, potom  i “Grad”.

Pola veka pre Konstrakte profesori Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, pristupili su kolektivnom pranju ruku. Jeste bio slučaj ali kao i kod Konstrakte izostala je svaka slučajnost. Živojin Pavlović je upao u pripremljenu zasedu. Suspendovan je zbog filmova koji su bili njegova preporuka da bude izabran za profesora Akademije. Kolege su se saglasile da nije “moralno politički podoban da predaje studentima”, ali da ima sve stručne kvalifikacije referenta za učila. Pavlovića useljavaju u novi kabinet. Soba bez prozora, najčešće garderoba, mesto za četke, kofe i poneko učilo. Šupa sa tri zvezdice. 

Plakat film Zaseda Žike Pavlovića Foto: Wikipedia

Za suspenziju glasa i profesor Marko Babac, koji je sa Pavlovićem i Rakonjcem snimio čuveni omnibus „Kapi, vode, ratnici“, potom u istom režijskog sastava potpisuju “Grad”. 

Babac se predomislio i iz disidentskog umetničkog kruga prešao u spolja bar lojalne partiji. Čak je u upitniku za prijemni ispit za filmsku montažu uneo pitanje: „Da li ste član komunističke partije?“ - seća se dr Velimir Abramović, koji je na klasi kod Žike Pavlovića bio  sa Slobodanom Šijanom, Stankom Crnobrnjom, Cicom Lukić i Ljiljanom Igić.

Posle sam saznao da je Babac imao dužu prepisku sa Leni Rifenštal, čak i njenu fotografiju sa potpisom. On mi danas izgleda kao interesantna figura, spolja bio vrlo odbojan čovek i preterano lojalan vlasti, ali je u suštini bio ezoterik. To se moglo uočiti u njegovim intervjuima pred kraj života, kada je govorio detaljno o spiritističkoj seansi sa Borisom Pasternakom u kojoj je Pasternak predvideo broj filmova ukupnog opusa Andreja Tarkovskog i da će Tarkovski otići na svoj ljubljeni Zapad i tamo umreti od raka, podseća Abramović. U ezoterijskom pogledu izuzetno su zanimljivi neobjavljeni spisi profesora Babca, u kojima raspravlja odnos nadljudske fantasmagorije, vizije i filmske umetnosti.

Postrojavanje profesora

Sastankom Katedre predsedava Radoš Novaković. Tu je i Lina Polikarhova, tada asistentkinja Brace Slijepčevića. Za  suspenziju Žike Pavlovića, pored Radoša Novakovića glasa i profesor Predrag Delibašić, koji je bio na Golom otoku. Jedan uplašen čovek, znao je dokle može da ide represija, a u stvari je zaustavljen u karijeri – navodi Abramović, koji je tada pokrenuo peticiju protiv suspenzije profesora Pavlovića.  

Potpisali su je svi studenti sa klase izuzev Ljiljane Igić, koja je bila stipendista prištinske Televizije. Jedan od članova partijske ideološke komisije koja se posebno isticala, bila je i pozorišna rediteljka Borjana Prodanović, kao i profesor Branislav Đaga Mićunović, kasnije u tri mandata ministar kulture nezavisne Crne Gore. 

Svi oni poslušno su sprovodili naloge partije, Gradskog komiteta, dekana Dejana Kosanovića i naravno neizostavne Sofije Mišić koja je na sastanku Saveta rekla sledeće: „Što se tiče ovog četničkog vojvode Žike Pavlovića, mi mu 20 godine nećemo dati da radi filmove, a on posle toga to ni biološki neće moći“. To je čuvena rečenica – kaže Abramović. 

Unapred režiranu predstavu odstranjivanja iz nastave Pavlović je na sastanku katedre sam relaksirao.  Primetivši neke nevoljne pokrete ramena i ruku profesora Delibašića Žika se okrene, seća se Abramović, prema  njemu i upita ga: „Kaži mi molim te Predraže, da li može neko da bude komunista, a da bude homoseksualac?“ „E, pa ne znam, ne znam“ – odgovorio je Delibašić. „A da li neko može da bude komunista, a da bude sadista?“ „E to ne može, to ne može…“. Tako da smo se svi nasmejali u tom trenutku, da bi onda Žiki dali jednu sobu bez prozora. 

To je u stvari bila garderoba, gde su se odlagala učila i ponekad, čak i ove kante i četke za čišćenje hodnika. I tu je Žika dolazio redovno na nastavu, jer je dobijao istu platu kao profesor.  

Unutrašnja cenzura na FDU 

Mesto referenta za učila, nije postojalao do tada. Bila je to ideja i predlog dekana  Dejana Kosanovića – rekla mi je Snežana Lukić, Pavlovićeva supruga. To je bila sramota za naš fakultet izjavio je Sreten Jovanović Milanu Nikodijeviću (“Zabranje bez zabrane” - FCS). Sam Pavlović u tom novom “postavljenju” nije video nikakvu tragediju zaključivši da “osim dželatskog posla svaki drugi ne smatra ponižavajućim”. Abramović, potvrđuje da to Pavloviću lično nije mnogo smetalo, ali je smetalo našoj kulturi da su takvi ljudi praktično u zatvoru.

Posle trijaže Pavlovićevih filmova  počeli su pregledi filmova njegovih studenata i - progoni. Partijska organizacija Akademije imala je preko 100 strana materijala koji je osuđivao filmove studenata Žike Pavlovića.

Gelender i partija

Pre cele te ujdurme, kad sam se upisao na Akademiju ‘70., sekretar partijske organizacije bio je Ljubiša Ristić. Mene su Laza Stojanović i Ljubiša Ristić predložili za člana partije, jer je Ljubiša Ristić bio školski drug moje sestre (Marina Abramović prim.aut.) u Drugoj gimnaziji, dok je Laza bio stariji godinu dana. 

Dođem jedan dan na Akademiju, kad me Koča, sekretar koji je vodio duplu administraciju, zagrli i šapne: “Predložen si…Večeras dođi u sedam, na sastanak.“ Sledio sam se. Jesu moji roditelji bili komunisti, ali ja nisam bio. Nije me zanimala politika, navodi Abramović. Ali u tom trenutku, partija ti je omogućavala i da snimaš filmove, i da ako hoćeš ostaneš na univerzitetu, strašne stvari…

Dušan Matić Foto: Wikipedia

A Dušan Matić, nadrealistički pesnik, bio je član partije iako nikakve veze sa tim nije imao… „Jao“, kaže, jeste li Vi član partije?“ „Nisam, druže Matiću – rekoh.“ „Jao, pa to Vam nije pametno. Znate, partija je kao gelender, brže se uspnete i lakše, a i kad silazite, malo se pridržite. Pa nije to tako strašno.“ 

I ja to veče dođem na partijski sastanak, šta ću… I oni o meni sve najlepše, predlože, ko me predlaže... Ratko Đurović, koji je u stvari, sve samo nije komunista. Ali tu igra on glavnog čoveka, kao najstariji i kaže sve lepo o meni.  Ja ne mogu, sad u ovom trenutku da budem član partije, jer počeo sam da proučavam filozofiju, a tek sam na Antici, sad radim Platonovu državu i to… A marksizam je 19. vek. Dok ja dođem do marksizma, pa kad proučim sve to, ja ću se onda javiti… Ratkov pogled neću da zaboravim. Sve mu je bilo jasno. To je bila moja propast, nisam ušao u partiju, javno sam rekao da neću.

Ti materijali su uništeni, tvrdi Abramović, iako je profesor, kasnije i dekan FDU Svetozar Toza Rapajić, organizovao nekakvo večernje dežurstvo. Tada je “slučajno” nestala dokumentacija iz kancelarije. Rapajićev poverenik, student Pavle Lazić, posle i pozorišni reditelj, bio je na dežurstvu kada su nestala sva ta dokumenta, uključujući i peticiju naše klase i sve što je bilo u vezi filmova, navodi Abramović. Tu je bio napad i na Šijanov film “Herostrat” i moje filmove „Kitica milosti“ i “Besmislica – ponos Kosmosa“. 

Unutrašnja cenzura na fakultetu smatrala je da ne može da se prikaže film Velimira Abramovića “Kitica milosti” za koji je procenjeno da vređa osećanja prjateljskog naroda Sovjetskog Saveza objašnjava profesor Sreten Jovanović (“Zabranjeni bez zabrane” - FCS).

Abramoviću naravno nisu dali da snimi film. Da bi dozvolili, bilo je potrebno četrnaest potpisa što znači jedan profesor drži petnaest dana scenario, drugi dve meseca, treći isto toliko, pa se sve to množi sa četrnaest. U toku godine to tehnički nije moglo da se skupi, tako da niko nije mogao da snimi film. Cela klasa. 

Čerčil i Rerihove slike

Ipak, Abramović danas uočava da je u to vreme i kada nešto uradiš, bilo je društvene rezonance. Šta god da si uradio, društvo je reagovalo, dobro ili loše. Sada možeš da uradiš šta god hoćeš, svi to prećute, jer je umetnost izašla iz faze sa duhom društva. Društvo je sad na potpuno drugim talasima. Umetnost se shvata samo kao dekoracija, kao neka vrsta zabave. I to je sada, recimo, „Toma Zdravković“. Ti kad pogledaš taj film, ne osećaš. Nema ničega. On je savršeno urađen, ali ništa.

To vreme je nepovratno, sada čisto istorijsko, dok umetnost u Srbiji ne postoji ni u jednom obliku. Nemate vajare, nemate slikare, nemate filmske reditelje koji zastupaju neki pravac. Mi nemamo više ništa. Šta to znači? To znači da je narod mrtav. Jer kad ti nemaš umetnost, kad ti uništi taj prozor u večnosti, ti više ne postojiš, nego samo prepisuješ – smatra Abramović. I onda na kraju, što je rekao Čerčil ministru na sastanaku  vlada, ‘41.  na njegovo: „ Trebaju nam pare za mornaricu, a vidim da imate za kulturu “. „A šta ćemo onda da branimo, ako nemamo kulturu ? “ 

Ko kod nas ima to u svesti? Srpska vlada daje osam Rerihovih slika Rusima, a ne dobiju ni onu davno na Hilandaru ukradenu stranicu iz Miroslavljevog jevanđelja, koja se nalazi u Sankt Petersburgu. Uzeli su Rerihove slike iz Srbije, a iz Hrvatske galerije moderne umjetnosti nisu, jer Rusi Hrvate smatraju dostojnim slika, nas ne. Pazi, dolazi Putin da ih traži, a Medvedev da ih uzme.  Koliko je to njima bilo važno – ukazuje Abramović. Jednu jedinu Rerihovu sliku nisu zvanično uzeli jer je bila poklonjena lično kralju Aleksandru sa posvetom. Ona je bila u Belom Dvoru, ali sad je tamo nema...

Bonus video: Konstrakta na Arsenalu

 

Komentari

Vaš komentar