0
Maraton "Najduža noć filma" 21. decembra u Sava centru, nakon projekcija naslova "Nebeska tema: Priča o Vladi Divljanu" i "Izlet", biće okončan od 21.30 sati srpskom premijerom ostvarenja "Karmadona" scenariste i reditelja Aleksandra Radivojevića.
Ovo ostvarenje je svetsku premijeru imalo u septembru na Toronto film festivalu, a ovenčan je nagradama za najbolji film i scenario u Sidneju, kao i još jednom za predložak – u Bruklinu.
„Karmadona“ je storija o Jeleni, trudnici kojoj se obraća misteriozni naredbodavni glas da bi potom bila uvučena u brutalan obračun s korumpiranom, grotesknom stranom savremenog društva. U ovoj subverzivnoj, krvavoj viziji, koja kombinuje satiru, akciju i horor motive, igraju Jelena Đokić, Sergej Trifunović, Milutin Mima Karadžić, Milica Stefanović, Miloš Lolić, Miloš Timotijević, Jovo Maksić…
Uz glavnog producenta Predraga Popovića i kuće „Digimedia“, i iza ovog filma stoji Miloš Đukelić, koji se na današnjem susretu s medijima u Sava centru prisetio da ga s rediteljem Aleksandrom Radivojevićem, kom je ovo dugometražni prvenac, vezuje prijateljstvo još od studentskih dana na FDU:
– Aleksandar je i sin velikog reditelja – Miše Radivojevića. Ovo je još jedan autorski film, ali je horor, s primesama parodije i sav je šaren, krvav, eksplozivan. Bilo je zabavno iskustvo biti deo ekipe ovog žanrovskog ostvarenja u najboljem smislu. Iako je horor gledate ga s osmehom, prepoznajete parodijske elemente, promišljenost autora i glumaca. Specifičan je, neobičan film za naše tržište, tu je i da plačete od smeha i da se plašite – objasnio je Đukelić, a osvrnuo se i značaj svetske premijere u Torontu, gde je doživeo odličan prijem, i uporedio to sa selektovanjem za festivale u Kanu ili Veneciji.
Reditelj i scenarista Aleksandar Radivojević priznao je da kad vam se ukaže prilika da režirate film, to je najveća privilegija.
– Dugo sam planirao da počnem da režiram, međutim to nije nešto što možete da kontolišete. Ta privilegija se ne dešava često naročito u našoj kinematografiji. Nije da imam želju za autoritetom, već želim uvek da kontolišem rukopis svojim sredstvima. Imali smo sreću da Buca Popović bude tu, nismo morali da tražimo milostinju od države. A gde ćete idealnijeg producenta od Popovića, koji je iznikao u redakciji „Džuboksa“, bio svedok „nju vejva“, i razume popkulturni pristup koji je postojao u našoj kinematografiji do pre tridesetak godina – objasnio je Radivojević, sugerišući da „Karmadonu“ tvori puno žanrova:
– Nije ovo samo horor, već i crna komedija, melodrama, akcioni film, čak ima malo i mjuzikla. Svi žanrovi su tu, ali nije ovo neki frankenštajnski projekat, već prirodno izražavanje kroz žanrovski koncept. Naslanja se na našu stvarnost kroz nadirektniji pristup. Dočekao sam momenat koji sam čekao čitavog života – iskren je bio reditelj, čiji će film publika videti i na rođendan njegovog najboljeg prijatelja, reditelja Uroša Stojanovića koji je preminuo 2017.
Glumica Jelena Đokić, koja igra glavnu rolu u filmu, Radivojevića je nazvala „kapetanom njihovog broda, a sebe sirenom zakucanom za taj brod koji ide kroz talase“.
– Naš entuzijazam dao je rezultat. Od prvog dana važila je ona narodna: Na muci se poznaju junaci. Svi, od reditelja, direktora fotografije, dizajnera zvuka. Snimali smo po zimi, uglavnom noću, nisam spavala 40 dana, a jedina u celoj ekipi nisam bila bolesna nijednom. Jer kao glumicu te raduje kad dobiješ takvu vrstu zadatka. Uplašiš se malo od izazova, ali otvara ti nova vrata, i dubine, i slobodu – rekla je Jelena Đokić, izrazivši nadu da će umetničko delo koje su napravili „doći do što više očiju“.
A glumac Sergej Trifunović, koji se niti jednog trenutka ne pojavljuje u filmu, ali je sveprisutan svojim glasom, naglasio je kako bi voleo kada bi reditelji, poput Radivojevića ili Raše Andrića, snimali nova ostvarenja svake druge godine:
– Jer, to je više od filma, putovanje. Aca je uvek višeslojan. Bilo je teško i zahtevno, jer igram jednu od glavnih uloga a zapravo se ne pojavljujem, čuje se samo moj glas. Kako to? Dakle, moraš kroz glas da doneseš raspoloženje svog lika. Sreća pa sam godinama radio na projektu audioknjiga, te sam bio istreniran. Ali Aca je od mene tražio više, šibao me, gazio u dobrom smislu. Meni, kao glumcu, potreban je reditelj koji će me izvesti iz zone komfora.
Setio se Trifunović i da se, kad je film ovenčan priznanjem na Bruklin horor festivalu, zatekao u tom gradu:
– I svi su bili oduševljeni. Pa o Radivojevićevom „Srpskom filmu“ zna se više tamo, nego u Srbiji. Aca ima prepoznatljivost. Kad smo radili „Srpski film“ Tarantino je tražio da mu dostave kopiju, Fridkin je pre smrti govorio o tom filmu kao nečem najznačajnijem, hvalio ga je Volter Hil, a Merilin Menson me je naterao da ga s njim gledam što je bilo mučenje – kroz smeh je kazao Trifunović, priznavši da ne voli da gleda svoje filmove, ali da je s velikim uživanjem gledao „Karmadonu“:
– Rekao sam sebi: „Čoveče, sad bih otišao u bioskop da ga pogledam“. Zato, gledajte ga u bioskopu. Naši bioskopi umiru jer nam je dosadno da odemo u njih. A bioskop je hram filma!
Jednu od ključnih uloga igra i Milica Stefanović, koja je podsetila da je dosad uvek tumačila žene u teškim životnim okolnostima, a da je ovo bilo potpuno drugačije iskustvo.
– Zaista je bilo zabavno sve vreme snimanja. Slušala sam Acu, jer mi je bilo bitno da razumem njegovu poetiku. Aca vrlo jasno zna šta hoće, što vam onda pruža posebnu vrstu slobode, od pokreta ruke i mimike, do gesta i replike.
Vrativši se na naslov filma Aleksandar Radivojević je objasnio da je posredi bogorodica koja donosi, naplaćuje – pravdu, a naveo je i kako, s obzirom da stvara u ovoj sredini, Srbija mu direktno nameće teme:
– Nekad je teško odvojiti ljudsko i srpsko, to je dvosekli mač. Sve što sam radio ima elemente satire, i to je isprovocirano životom u ovoj sredini. Od kada je prikazan „Srpski film“ pre 15 godina imam utisak da je Srbija „postala globalna“, odnosno da je ceo svet nažalost postao Srbija. Ranije smo strancima morali da objašnjavamo situaciju ovde, sada više ne, svi sve razumeju – kazao je Aleksandar Radivojević, a na pitanje Nova.rs osvrnuo se i na poražavajući podatak da je tek sad došao do prvog dugometražnog filma:
– S obzirom da više nema ni konkursa države za sufinanisranje, nadam se da ćemo prestati da zavisimo od milostinje države. I da će se, kao što smo mi to uradili, praviti filmovi koji će biti sveži, autorski. Tako bismo ušli u zdravu produkcionu politiku koja nedostaje ovde.