"Bred Pit je heroj i svi ga volimo. Obožavam glumce, jer ostavljaju dušu pred kamerom": Oskarovac Edvard Berger govori za Nova.rs

Imao je slavni sineasta Edvard Berger u svom životu dovoljno razloga da bude zbunjen. Bar malo, kako je jednom priznao. Jer, rođen je i odrastao u Nemačkoj, od oca Austrijanca i majke Švajcarkinje. Iako zbunjen, ono što je reditelju, koji stoji iza hvaljenih i nagrađivanih filmova kakvi su "Na Zapadu ništa novo" ili "Konklava", oduvek bilo jasno jeste da je Evropljanin.

I dok je tom Evropljaninu, rođenom 1970. u Volfsburgu u porodici koja je bila zaposlena u simbolu tog grada - fabrici Folksvagen, bilo zapisano da postane inženjer, susret sa magijom teatra i filma "odredio" mu je drugačiji put. I da nije bilo tog susreta sa evropskim arthaus filmovima ili američkom kinematogafijom iz sedamdesetih i osamdesetih godina, ne bi verovatno ni bilo velikih ostvarenja Edvarda Bergera, poput filma "Jack", Oskarom i Baftom nagrađenog "Na Zapadu ništa novo", pa "Konklave", "Balade o malom igraču" ili silnih nominacija za priznanja Zlatni globus, ili Zlatnog medveda...

Jedan od najcenjenijih evropskih reditelja današnjice letos je na Filmskom festivalu "Cinehill" ovenčan i nagradom "Maverick", kad je iskreno priznao se bolje oseća u šumskom okruženju Gorskog kotara, nego na dodeli Oskara, što u ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs pojašnjava:

- Kad me je jedna divna dama upitala gde mi je bolje - u Fužinama ili na dodeli Oskara, odgovorio sam da se bolje osećam u šumi. Volim tako pažljivu i neposrednu publiku. Uostalom, festivali se i svode na povezivanje s publikom, a dodele Oskara se, pak, uvek svode na podizanje ega (smeh).

Ali, ponekad je dobro dodatno podstaći nečiji ego?

- Naravno. Ne boli nikako (smeh)...

Kad se setite detinjstva u Volfsburgu, sudbine da, poput svih stanovnika tog grada, imate neku vezu s automobilskom kompanijom Folksvagen, da li ste mogli da vidite drugačiji put za sebe. Onaj na kom ste danas?

- Ne. Naravno da nisam. Sve je ovo poput jednog ludačkog sna. Da mogu da snimam filmove - pa to nisam mogao ni da sanjam. Nisam bio siguran ni da li to umem. Bio bih zadovoljan da sam radio bilo šta u filmskoj industriji. Svaki film koji uspete da napravite je jedno malo čudo. A to što mi se pružila prilika da realizujem filmska ostvarenja koja sam želeo je, kako to sada vidim, neverovatan dar.

Iako ste laureat Oskara, i brojnih drugih priznanja, kada ste primili poslednju u nizu nagrada "Maverick" za doprinos specifičnom jeziku filma, da li vas je to ponukalo da zastanete i porazmislite o svojim dostignućima, o tome šta se sve uradili…

- Ne, nije. To je sve jedna mala scena. Ja u sebi imam još toliko filmova… i kada bih bio u prilici da ih sve realizujem - to bi bilo izvrsno. Kao da u meni postoji još uvek jedna džezva u kojoj se kuva toliko toga. Iako me ovakve nagrade za doprinos filmu nikako ne teraju da stanem, opet je to velika čast. Ali, nagrade te ne menjaju. Ne teraju te da pomisliš - Uh, postigao sam nešto veliko i dosta je. Svakoga jutra kada se probudim, uvek pomislim na to šta ću raditi sledeće. Koji je sledeći film, naredni izazov? Kada dobijete Oskara, to vas ne zadovoljava. Bar ne mene. Jer, na kraju to nije suština, ne pridajem tome toliko značaja. Naravno da je divno i zabavno dobiti Oskara, ali nikada se ne sme zaboraviti da nagrade, pa ni Oskar nisu razlog zbog kog praviš filmove.

A jesu li nagrade te koje vidite kao potvrdu, validaciju svoga rada, ili ste, ultimativno, vi taj koji je sudija?

- One jesu velika čast, ali, na kraju dana, ja sam sudija. Ultimativno sam uvek nezadovoljan. To što sam snimio film nije nešto što me zadovoljava. Odmah sve počinje da me "svrbi", "grebe" i tera me sav taj neizdrž da odmah počnem da snimam sledeći film kako bih nekako bio zadovoljan. I naravno da sam sve vreme svestan toga da će i taj naredni film biti promašaj u pokušaju da zadovoljim samoga sebe (smeh). Jer, ako si zadovoljan, ne možeš ići napred. Da, ja sam sudija. Oskar ili Maverick - divno je dobiti nagrade, ali, izvinite što ću ovo reći, one na kraju nisu važne. Ono što je najvažnije jeste da snimiš film, a nagrade poput Oskara ti samo pomažu da dođeš do sledećeg filmskog naslova, no one ti ne pružaju ispunjenje. A snimanje filma ti, bar na tren, pruži to zadovoljstvo, ispunjenje. I onda odmah moraš da snimiš sledeći…

Nedavno ste završili snimanje novog filma "The Riders" s Bredom Pitom. Govoreći o ovom psihološkom trileru, u kom Pit igra oca koji ostaje sam sa kćerkom i pokušava diljem Evrope da pronađe suprugu koja ih je napustila, istakli ste da vas je promenio. A šta je bio okidač za promenu?

- Pa pretposledenjeg dana snimanja, seo sam na zemlju, u prirodi, u Irskoj, i osetio sam malu zbunjenost. Zapitao sam se za koga pravim ovaj film? I osetio sam se tako usamljeno. Pomislio sam onda - ne smem da budem sam kada snimam filmove. Želim društvo. I da to podelim. Da to radim za nekoga. Taj trenutak naterao me je da pomislim na ljubav, u jednom drugačijem smislu. Jer, film i jeste o ljubavi, o pronalaženju ljubavi što je najvažnija stvar na svetu. Bilo je to otkrovenje. I odlučio sam da ljubavi otvorim više prostora u svom životu.

Iako završavate novi film, već imate nekoliko projekata na umu. S jednim od njih želite da vratite publiku u bioskope, da ih oživite. A ne mislite da će zbog Breda Pita publika pohrliti u bioskop?

- Pa, nadam se. Ali, ne znamo dok ga potpuno ne završimo, dok se ne održi premijera i ne krene u distribuciju. Nadam se da hoće, jer Bred je sjajna kopča s publikom. Mi ga volimo, on je heroj i želimo svi da ga gledamo. I naravno da je to sjajan aspekt. Ali, ne znam da li će film biti uspešan, moramo da ga završimo i vidimo da li će imati prođu. Glavna stvar sada jeste da napravimo najbolji mogući i najistinitiji film, i da je Bred zadovoljan njime, a naravno i da sam ja zadovoljan. On i ja smo, rekao bih, najvažnije osobe koje ovaj film treba da zadovolji. Ako je on nezadovoljan, biću i ja, i obrnuto. Tako da mislim da je ovo sjajna saradnja, u smislu da mi treba da budemo zadovoljni filmom, da stanemo iza njega svojim imenima, a onda će se, nadam se, dobro povezati s publikom.

Pomenuli ste Pita, a radili ste zaista s impresivnim glumačkim imenima. Zapravo s najvećim glumcima današnjice, od Rejfa Fajnsa, do Kolina Farela. Kakav je vaš proces rada s glumcima, imate li neki poseban pristup tim tananim dušama?

- Da, obožavam Rejfa, Kolina, ma obožavam da radim s glumcima. Jer, to je tako ranjiva profesija. Zamislite samo ovo - vi imate mane, ja ih imam, oni ih imaju. i svi to znaju. ali samo su oni ispred kamere. Oni svoju dušu ostavljaju pred kamerom, a mi ih, na neki način, ogoljavamo na velikom platnu, pred čitavim svetom. To je tako darežljiv poklon publici - da se tako ogolite. I svi ti glumci, Rejf, Kolin, Bred - oni se daju. Daju se zbog nas. Oni uranjaju u svoje najveće dubine, u svoje strahove, i dele ih s nama. A to je veoma teško. Spram glumaca gajim najveće divljenje. Moj pristup u radu s glumcima jeste da mislim da treba da budem pripremljeniji najbolje što mogu, da znam priču, ono što nam je neophodno da iz te priče izvučemo, i šta nam je potrebno od lica glumca. Ali, suština mi je da pripremim scenu na kojoj glumci mogu da igraju. Ne volim da postavljam granice, pravila, da nalažem glumcima da idu tamo, sednu ovde, kako neki reditelji rade… Ne, uvek želim da im dam najveću moguću slobodu. Da bi se oni osećali sigurno i verovali mi. To je odnos poverenja. Mnoge filmove unište upravo reditelji. Jer za glumca je veliki korak da veruje reditelju. Svako od njih se zapita: "Kako da znam da me Edvard neće zloupotrebiti, zlostavljati, učiniti da izgledam loše…" Težak je to stepenik koji treba preći. I da bi se razvio taj odnos poverenja moraju se načiniti veliki koraci.

Iako mnogi, od pojave Netfliksa, bacaju drvlje i kamenje na ovu platformu, vi govorite drugačije. Često hvalite Netfliks, zbog svega što ste dobili kada su stali iza filma "Na Zapadu ništa novo". No, koliko je ova platforma promenila način na koji poimamo filmove, kinematografiju uopšte, bioskope?

- Delimično jeste. Ali, bio je prirodan proces biznisa. Jer, filmovi su biznis, a svi to zaboravljaju. Sve je zapravo biznis. Činjenica koju niko ne može da ospori jeste da smo u bioskopima, pre pojave platformi, imali onoliko filmova koje niko nije išao da gleda. A onda je stigla pandemija koronavirusa. I ljudi, prinuđeni da budu kod kuće, želeli su da gledaju filmove. Netfliks je, za mene, sjajan dodatak pravljenju filmova, filmskom stvaralaštvu. Pre Netfliksa, bila je to televizija. Ali televizija je davna prošlost. Sada je to Netfliks. Ukazao nam se svima, rekao bih, kao divna prilika i mislim da bi trebalo da budemo zahvalni zbog toga, a ne da Netfliks posmatramo kao zlo. Netfliks nije zlo, oni zaista pokušavaju da podrže filmsko stvaralaštvo.

A koji će to vaš budući film ispuniti vašu želju i vratiti publiku u bioskope?

- Ne znam još uvek, jer trenutno radim na tri različita projekta. Mogao bi to da bude sci-fi film, ili pak akcioni film, a možda i špijunski triler. Dakle, biće jedan od njih (smeh)…