EKSKLUZIVNO Mišel Franko: Nesreća je što su na vlasti u mojoj zemlji najgori političari koji kradu. A svojim filmovima mogu bar da im "bacim bombu" i to je zabavno

Mladi meksički baletan Fernando sanja o međunarodnom uspehu i životu u Americi. Verujući da će ga njegova ljubavnica Dženifer, koja je deo otmenog društva i filantrop, podržati, ostavlja sve za sobom i odlazi… Ali, za dlaku će izbeći smrt. I kad je uspeo u svom naumu, Fernandov dolazak u SAD remeti pažljivo kontrolisani svet Dženifer, te ona čini sve što je u njenoj moći da zaštiti i njihovu budućnost, ali i život koji je izgradila. Tu neuobičajenu emigrantsku priču donosi novi film slavnog meksičkog reditelja Mišela Franka "Snovi". Ovo ostvarenje, koje je svetsku premijeru imalo na Berlinalu zimus, a regionalnu na nedavno završenom 31. Sarajevo film festivalu predstavlja još jednu saradnju Franka s američkom glumačkom zvezdom Džesikom Čestejn, odmah nakon hvaljenog "Sećanja" i prvu s Rupertom Frendom.

I scenarista, reditelj, ali i producent, pa neretko i montažer rođen u Meksiko Sitiju Mišel Franko, nagrađivan na najznačajnijim svetskim festivalima, poput Kana ili Venecije, za ostvarenja "Posle Lusije", "Hronika", "Ćerke aprila" ili "Novi poredak", upravo u Sarajevu s velikim entuzijazmom predstavljao je novi film. Davnašnji laureat nagrade za izuzetan doprinos kinematografiji Počasno srce Sarajeva priznaje u ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs, koji je rađen na 31. izdanju festivala, da pravi filmove kako bi pokušao da objasni neke stvari, jer "nije odrastao u Diznilendu, već u zemlji koja ima kompleksnu istoriju".

Govoreći o vašem novom filmu "Snovi", više puta ste isticali da to nije tipična meksička emigrantska priča. A koja je to priča?

- Pa kada sam pominjao netipičnost, mislio sam na to da je glavni junak filma umetnik, baletan, dakle ne neki radnik ili farmer koji ide u SAD trbuhom za kruhom. Ali pretpostavljam da, u stvari, i nema tipične emigrantske priče. I priča svakog emigranta, koji se kocka sa svojim životom i ide u novu zemlju, gde neće imati nikakva prava, gde mu ništa nije garantovano, i gde će biti izložen stalnoj borbi, je herojska. Emigranti su heroji, ljudi kojima se divim. I zato sam uznemiren što ih često "spuštaju", umesto da ih slave. Naročito kad su u pitanju pošteni ljudi koji naporno rade.

I vi ste se, na neki način, kockali u karijeri i životu i uspeli ste. No, da li ste mislili da ćete ostvariti naum?

- Ne. Nikada nisam imao previše samopouzdanja. I dalje ne posmatram svoj život I karijeru u smislu postizanja iliu nepostizanja uspeha. Oduvek sam želeo da uspem samo u jednom - da pravim filmove kakve hoću. I to s apsolutnom slobodom. A ako od toga mogu i da živim - e to je za mene uspeh. Uspešan život. Nije tu najbitnije osvajanje nagrada, iako ti priznanja mogu pomoći da dođeš do sledećeg filma, već je najlepši deo ovog posla da doprete do velikog broja ljudi, do publike koja će možda otkriti moje ideje i svideće joj se. I to je privilegija. Pa privilegija je što nas dvoje sada razgovaramo u zemlji koja je tako daleko od moje i što nalazimo zajednički osnov, zajednički jezik - to je, takođe, pravi uspeh.

No, neke nagrade su vam veoma pomogle i to ne samo da doprete do publike. Priznanje u Kanu za film "Posle Lusije" dovelo je do saradnje s velikim glumcem Timom Rotom?

- Da, jeste, bio je predsednik žirija u Kanu i poželeo da radi sa mnom kad je video taj film. Kada sam s Timom napravio "Hroniku" i opet učestvovao u takmičarskom programu u Kanu dobio sam nagradu za najbolji scenario. A to mi je bilo interesantno, jer mi je ta nagrada pomogla u podizanju samopouzdanja. Tada sam, konačno, izgubio strah od pisanja. Ne znači to da je sve postalo lakše, ali rekao sam sebi: "Hajde, čoveče, ako si dobio već tu nagradu onda ne moraš više da budeš toliko anksiozan oko pisanja. Pa ta nagrada je dokaz da umeš da pišeš". Uvek kao stvaralac imate unutarnju ali i spoljašnju borbu.

https://www.youtube.com/watch?v=1T6DCtKZYxo

Ako ste imali toliko dilema oko sopstvenog pisanja, kako to da nikada niste želeli da se poduhvatite snimanja filma po tuđem predlošku?

- Da, nisam... Ljudi su mi često predlagali da pročitam njihova scenarija želeći da ih ja režiram. Ali, na primer, moji producenti i agenti mi više ni ne govore kada stignu takvi predlozi, jer znaju da nisam zainteresovan. Blaženstvo u radu dolazi mi isključivo od realizovanja i snimanja sopstvenih ideja. Ne radi se tu o egu ili ponosu, već želji da izrazim ono što dolazi iznutra.

Kada ste pre nekoliko godina dobili nagradu u Veneciji za "Novi poredak" istakli ste da tim filmom želite da "prodrmate Meksiko". Smatrate li da ste uspeli u tome?

- Pa jesam. Znate, ja nemam naloge na društvenim mrežama, ne zanima me taj svet, ali bila je to trending tema nedeljama i nedeljama. Ljudi su bili veoma strasni oko tog filma. Jedni su bili besni, drugi su branili film, a bilo je i onih koji su smatrali da film jeste učinio nešto veliko, da je značio. Ja pravim filmove koji su otvoreni za interpretaciju. Znao sam da taj film, na neki način, baca bombu. A to je zabavno.

https://www.youtube.com/watch?v=4acDN3s7llE

Često ukazujete kako dolazite iz zemlje u kojoj su milioni i milioni ljudi siromašni, na ivici egzistencije, i u kojoj vlada korupcija. Nažalost, mogu se povući neke paralele sa Srbijom. Ali, gotovo uvek, kada se priča o Meksiku, govori se o problemima, siromaštvu, korupciji, kartelima…. Može li jedan film nešto da promeni?

- Ne leži tu odgovornost na umetnosti, na filmu, već na ljudima - na narodu, političarima. Meksiko je imao tu nesreću da su na vlasti uvek najgori političari. Još uvek je ima. Političari su tamo oduvek krali i činili da uslovi života za radničku klasu budu još teži, gori. Kao da nisu dovoljno teški. Socijalni disparitet u mojoj zemlji je ogroman i to je početak svih problema. Karteli su zbog toga i dalje snažni, zato toliko ljudi napušta svoje domove, postaju emigranti i odlaze, uglavnom, u SAD. U isto vreme je to prelepa, neverovatna zemlja s mnogo pozitivnih stvari. Prosto, moramo da guramo dalje da bismo pokušali da poboljšamo sve. Nemamo drugu opciju. Uostalom, dugujemo to deci, budućim generacijama. Moramo, nema alternative.

https://www.youtube.com/watch?v=s409qQaYGzs

"Snovi" su još jedan vaš film u kom igra Džesika Čestejn. Neretko se vraćate istim glumcima. Zašto?

- Mnogo je razloga. Najpre, uživamo radeći zajedno. Ali, takođe, što više radimo zajedno postaje mi evidentno da ima još toliko toga, na primer kod Džesike, što još nisam otkrio. Džesika je tako talentovana glumica i interesantna osoba i toliko toga još ima da se istraži. Takođe je veoma ljubazna, širokogruda u radu s ostalim glumcima, ekipom filma. Zato nema dvojbe zašto radim iznova s njom. Pre nego što poželim da radim sa "strancem", samo zato što sam bio impresioniran njihovim radom na velikom platnu, ipak u meni preovlada osećanje da bih radije ponovo sarađivao s Džesikom. Ponovo bih radio i s Timom Rotom, Šarlotom Gejnzbur, Rupertom Frendom… Dakle, sa svima s kojima sam i do sada radio (smeh).

Zašto vam je neophodno da držite sve pod kontrolom kad su vaši filmovi u pitanju, od ideje, preko scenarija i snimanja do montaže i produkcije?

- Zato što su filmovi lični izraz. Svi filmovi koje volim, bilo da su u pitanju Pazolinijevi, Felinijevi ili Bunjuelovi, sve su to ekspresije jedne osobe, jednog umetnika. I tako je jedino moguće raditi. Doduše i izazovno je, jer je skupo, i zato što je film po pravilu kolektivno iskustvo. Ali moraš se okružiti s pravim ljudima. Svi ti glumci, čitava ekipa filma treba da veruje u mene i moje ideje. Naravno, kad počnemo da radimo, to nije više samo moj film, već pripada svima u ekipi, ali neophodno je da postoji kapetan. I ljudi s kojima radim vole takav pristup.

Interesantno mi je da kad god pričate o drugim rediteljima, koji su vas inspirisali, obično pominjete evropske sineaste, bilo da su iz Italije ili Španije. Retko ćete izdvojiti nekog američkog reditelja…

- Ali, ne, nije baš tako. Evo volim, na primer, braću Koen. Ako bih se vratio u sedamdesete onda bih svakako izdvojio Skorsezeove filmove, one Frensisa Forda Kopole. U skorije vreme mi se sviđa ono što radi Šon Bejker, a veoma sam zainteresovan i za rad Brejdija Korbeta. Dakle, ima tu starih reditelja koji su klasici, i nekih novih, ili onih koji već neko vreme rade ili su u mojim godinama, a veoma su interesantni. Mislim da je u SAD glavni problem to što se filmska industrija vodi isključivo komercijalnim interesom. U gotovo svakoj drugoj zemlji imate državne podsticaje za film. Francuska je u tom smislu najbolji primer, jer je tamo film kulturna profesija, izraz umetnosti, a u Americi se sve svodi na biznis, industriju. S tim što, naravno, i to može da da rezultate.

Šta je za vas sledeće?

- Idem kući, u Meksiko da se pridružim Džesiki i ostatku ekipe, jer nas čeka premijerno prikazivanje "Snova" u mojoj zemlji i početak bioskopske distribucije. A što se tiče narednog naslova, pa - daću vam jedan glup odgovor. Istovremeno i izgovor. Nikada ne govorim o onome što je sledeće. To je, nažalost, moje pravilo.

https://www.youtube.com/watch?v=4vUJGg9nv08