Pre 35 godina otišao je među zvezde veliki Zoran Radmilović (1933-1985), a u čemu je njegova veličina strašno je teško pitanje, a možda je i s druge strane jednostavno. Vidite, posle Zorana otišli su mnogi značajni glumci i značajni ljudi, a Radmilović je jedan od retkih koji je i dan-danas izuzetno prisutan u svakom trenutku i među pozorišnim svetom i među publikom, kaže glumac Milan Caci Mihailović.
Zoran Radmilović je po očevoj želji upisao se prvo na studije prava u Beogradu, potom je studirao i na Arhitektonskom i Filološkom fakultetu, a uporedo se oprobao u KUD „Ivo Lola Ribar“, da bi se na kraju upisao i apsolvirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju.
Karijeru je započeo u Beogradskom dramskom pozorištu (1962-968), a 1964. zbog odustajanja Ljube Tadića, Radmilović je uskočio u naslovnu ulogu u „Kralju Ibiju“ na sceni Ateljea 212 na kojoj je ostao do kraja života, a poslednju predstavu, „Radovana Trećeg“, odigrao je 9. juna 1985.
Na filmu je debitovao 1962. godine („Čudna devojka“ Jovana Živanovića) i odigrao oko 20 uloga. Najvažnije je ostvario u filmovima „Glineni golub“ (1966), „Ram za sliku moje drage“ (1968), „Pogled u noć“ (1968), „Paviljon 6“ (1978), „Srećna porodica“ (1980), „Maratonci trče počasni krug“ (1982). Zapažene su i njegove role u serijama „Priče iz Nepričave“ i „Majstorska radionica“.
– Kada sam krenuo na akademiju 1968. godine, od smrti tada ogromnog Dobrice Milutinovića prošlo je svega 12 godina, a nama, koji ga nismo gledali, delovalo je kao da je umro pre dva veka. Zoran Radmilović je nešto sasvim drugo. Ja sam imao sreće da sa njim igram 13 godina, i to ne samo u „Ibiju“ i „Radovanu“, po kome ga mnogi najviše pamte, nego i u predstavama u kojima je bio fantastičan dramski glumac. Igrali smo u Bulgakovljevom „Molejeru“, „Santa Maria della Salute“ u kojoj je bi sjajan Laza Kostić, zatim u „Oj Srbijo, nigde lada nema“, sve do dugovečne „Korešpodencije“ – 22 godine je živela ta predstava – u kojoj je Zoki igrao „boga oca“, Simeona hadžiju, fenomenalnog bogomoljca. Sava Mrmak je snimio tu „Korešpodenciju“ i dostupna je mnogima da vide kako je fantastičnu kreaciju sa nekoliko replika napravio taj čudesan glumac – ističe Mihailović.
Caci Mihailović trenutno piše knjigu o Zoranu Radmiloviću, za koju se nada da će ugledati svetlost dana na „Danima Zorana Radamilovića“ u Zaječaru u oktobru, te će na taj način, kako kaže, sa zaječarskim pozorištem koje nosi ime velikog glumca, u njegovom rodnom gradu, obeležiti tužnu godišnjicu.
– Imam mnogo priča vezanih za sve što smo zajedno doživljavali. Pored toga što smo igrali zajedno, mi smo i stanovali blizu i poslednjih pet-šest godina sam ga vozio kući posle predstave. Deca su nam išla zajedno u obdanište. Mi to nismo znali dok moj Vlada i njegova Ana nisu otkrili da su zaljubljeni jedno u drugo. O tome Ana piše u jednoj od svojih knjiga – govori nam Mihailović.
Jedna priča se zove „Cepaj“.
– Radmilović je znao da se uvuče u gledalište, u mrak, i da gleda probu predstave u kojoj ne igra. Mi ne vidimo da je ušao, probamo, i on sa galerije viče: „Cepaj!“. Nama je to bilo smešno, a to je bila fantastična indikacija jednog ozbiljnog umetnika. Hteo je da nam kaže: nema ništa napola, nema ništa stidljivo i skromno. U svemu čovek mora da se daje do kraja, da cepa. Tog 9. juna 1985. godine, kada smo odigrali poslednju, 299. predstavu „Radovan Treći“, taj čovek, koga su posle dva dana odveli u bolnicu iz koje se nije vratio, cepao je do kraja. Imali smo jednu scenu u drugom delu predstave u kojoj me on zagrli, a ja treba da govorim monolog. On me je tako snažno držao da sam jedva dolazio do daha da izgovorim taj monolog, a on je kroz dva dana bez trunke snage otišao na put bez povratka – ispričao je Mihailović.
Trebalo je 18. juna da odigraju 300. predstavu i da ona bude snimljena televizijskim kamerama. Do toga nije došlo, jer je Radmilović 21. jula preminuo u 53. godini.
– Zahvaljujući radnom snimku koji je napravio Muzej pozorišne umetnosti, čini mi se, 1982. godine, imamo zabeleženog Radovana i ta kaseta je u svakoj kući na zemaljskoj kugli gde živi naš čovek, tako da je Zoran i dan-danas izuzetno prisutan – zaključuje Caci Mihailović.
Glumci položili vence na spomenik Radmiloviću u Zaječaru
U čast velikana našeg glumišta Zorana Radmilovića, glumci Narodnog pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“ u Zaječaru, Nataša Petrović, Branislav Mijatović i Gabrijel Bećarević, položili su danas cveće na njegov spomenik. Od kada je spomenik podignut 2008. godine, svake godine 21. jula predstavnici zaječarskog teatra odaju poštu jednom od naših najboljih glumaca i najvećih komičara.
– Raditi u pozorištu koje nosi ime Zorana Radmilovića nije odgovornost samo prema Zoranu, već i prema svom snu. Svaki glumac koji odraste u Zaječaru sanja da bude kao Zoran, tako da je rad u zaječarskom teatru za mene poštovanje sopstvenog sna preko lika i dela velikog glumca – rekao je glumac zaječarskog pozorišta Branislav Mijatović.
Direktor ovog teatra Vladimir Đuričić je u izjavi za medije naglasio da su veliki majstori glume, među kojima je i Zoran Radmilović, od pojedinih uloga napravili sjajne zvezde koje i danas sijaju neprolaznim sjajem.
– U zaječarskom pozorištu sa velikom pažnjom i ljubavlju decenijama negujemo uspomenu na našeg velikog glumca Zorana Radmilovića. Naredne godine planiramo obeležavanje dva velika jubileja: 30 godina pozorišnog festivala „Dani Zorana Radmilovića“ i 75 godina od osnivanja zaječarskog pozorišta. Iskreno se nadamo se da ćemo ove godine u drugoj polovini oktobra održati 29. „Zoranove dane“, ukoliko to epidemiološka situacija sa koronavirusom dozvoli i nadamo se da krajem avgusta nećemo odložiti „Antika fest“ na Romulijani i Međunarodnu likovna koloniju u Gamzigradu. Za početak naredne pozorišne sezone imamo spremnu premijeru predstave „Bliži nebu“, po tekstu i u režiji Željka Hubača, čija je generalna proba održana krajem juna. Predstavom „Kazabalkan“ Irfana Mensura planiramo da zatvorimo „Dane Zorana Radmilovića“ – rekao je Đuričić.
Kada je 1992. godine doneta odluka da se u Zaječaru, Radmilovićevom rodnom gradu, organizuje pozorišni festival koji nosi njegovo ime ispravljena je nepravda prema još jednom Zaječarcu prema kome se njegov grad dugo nije odnosio kako treba, ističu u zaječarskom teatru.
Ulica u kojoj se nalazi Radmilovićeva rodna kuća dobila je njegovo ime, pozorište takođe, a pre 12 godina u blizini pozorišta, kod gradske biblioteke podignut mu je spomenik.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare