Podeli:
Foto: Printscreen/YouTube/OldClassicGamer

Film "Ko to tamo peva", snimljen po scenariju Dušana Kovačevića za samo dvadesetak dana aprila 1980. godine, na prvoj projekciji je, svedoči reditelj Slobodan Šijan, dočekan mukom u publici. Četiri decenije kasnije, njegovo ostvarenje uživa status zvanično najboljeg domaćeg filma svih vremena, replike iz njega uveliko su deo svakodnevice, a na jesen će ponovo biti prikazan na kanskom festivalu i to u programu "Kan klasik". Poznavaoci filma primećuju da je on jednako živ kao i u vreme kada je snimljen, a ne ustežu se ni u oceni da je postao i globalni fenomen.

– Film “Ko to tamo peva” je fenomen u globalnim okvirima jer je doživeo uspeh kada je izašao, bio je na festivalima, dobro prošao u distribuciji, a onda je nastavio da živi cele četiri decenije snagom koja je često umela da zaseni premijerne naslove. Čini mi se da nijedna kinematografija koja je napravila globalno ili lokalno prepoznate klasike ili rado gledane filmove, nije uspela da napravi film koji je 40 godina tako istinski živ i snažno prisutan u životu jednog naroda – kaže Dimitrije Vojnov, scenarista i filmski kritičar.

Za priču o grupi neobičnih putnika iz različitih društvenih miljea koji se autobusom firme “Krstić i sin” voze po bespućima za Beograd dan pre aprilskog bombardovanja 1941. godine, Šijan je okupio vrhunske glumce: Pavla Vuisića, Danila Batu Stojkovića, Miću Tomića, Taška Načića, Dragana Nikolića, Slavka Štimca, Nedu Arnerić, Aleksandra Berčeka, Boru Stjepanovića, kao i Boru Todorovića, Slobodana Aligrudića i Petra Lupu u manjim ulogama. Angažovao je i naturščike (braća Miodrag i Nenad Kostić kao muzikanti, Stanojko Marinković kao orač i Đenadija Rodić kao “misteriozna” starica u autobusu). Muziku i prepoznatljive songove komponovao je Vojislav Voki Kostić.

Film je snimljen u Deliblatskoj peščari, sa malim budžetom, brzo i vredno, uz osluškivanje vesti o Titu, što je tada zamalo prekinulo snimanje.

– Stalno smo slušali izveštaje konzilijuma o stanju Titovog zdravlja, a u jednom trenutku, kada smo snimali scenu na reci, došla su dva civila u sivim odelima i uzeli nam kameru. To je bila potpuno nova kamera Filmskih novosti nedavno kupljena za snimanja “Titovih putovanja”. To je bilo negde krajem aprila i mi smo zaključili da je Tito “zauvek otputovao”. Neke ekipe su prekinule snimanje, ali mi smo odlučili da nastavimo snimanje nekom starom kamerom, jer ako stanemo, razmišljali smo, ko zna da li ćemo ikada završiti film. Tako smo snimali dva-tri dana, kad evo one dvojice, donose kameru nazad. Kažu, ne treba nam još. Mi završimo snimanje, mislim 30. aprila, a na radiju objave 4. maja da je “drug Tito preminuo” – ispričao je Šijan u intervjuu “Danasu”.

Slobodan Šijan Foto: Zoran Lončarević

Šijan je odbacio priče da su pojedini glumci tada navodno verovali da snimaju svoj najgori film, rečima da se sud o vredostima tog dela “formirao postepeno, tokom vremena”, a Slavko Štimac naveo je da je u putu minibusima iz Beograda ka lokaciji vladala “vesela, prijatna atmosfera”.

“Ko to tamo peva” po završetku prikazan je u Puli, a potom i na desetinama svetskih festivala, gde je osvajao i najveća priznanja, među kojima su i gran prijevi u Motrealu, Panami, Roterdamu i Salamanki. Njegov bioskopski i televizijski život praktično nije završen do danas. Tokom leta bi restaurisana verzija ovog ostvarenja, urađena 2017. u projektu Jugoslovenske kinoteke, trebalo da bude prikazana na festivalu u Sloveniji. Na Kanskom festivalu pre četiri decenije film je osvojio je nagradu publike, a sada će u Francuskoj, u oktobru i novembru, biti prikazan u okviru programa “Kan klasik”.

– Reč je, pre svega, o još jednom velikom priznanju Slobodanu Šijanu, koji je među retkim umetnicima sa ovih prostora čije radove cene i MoMA i Kanski festival, ali i masovna bioskopska i televizijska publika. Film se prikazuje u programu “Kan klasik” sa nekim danas kanonskim delima svetske kinematografije, koje su režirali od Felinija i Godara do Vong Kar-Vaija, a budući da je u pitanju nedavno restauriran film, to je zaista veliki uspeh Jugoslovenske kinoteke i svih koji su u tom poduhvatu učestovali – navodi Ivan Velisavljević, dramaturg i filmski kritičar.

Ivan Velisavljević Foto: Privatna arhiva

Profesor na katedri za teoriju i istoriju filma na Fakultetu dramskih umetnosti Aleksandar Janković ističe da je “ovaj film već decenijama nedvosmisleno, zvanično i nezvanično, najbolji i najomiljeniji srpski film”.

– To je mikrokosmos karakternih osobina u nadolazećem kovitlacu građanskog rata čije posledice i danas trpimo. S obzirom da je okrugla godišnjica, a i pre par godina je napravljena HD verzija, verovatno je dobar povod da se kanska publika upozna sa nekadašnjom jugoslovenskom kinematografijom koja nije Kusturica – kaže Janković.

Dimitrije Vojnov smatra da je “Ko to tamo peva” jedinstven fenomen i u svetskim okvirima, ilustrujući to poređenjem sa, primera radi, “Povratkom u budućnost” Roberta Zemekisa, pet godina mlađim filmom koji odavno postao deo popularne kulture.

– Ove godine je, recimo, obeleženo 35 godina od izlaska filma “Povratak u budućnost”, velikog remek-dela i filma koji otkrivaju sve generacije gledalaca, ali čak i takav fenomen se ne može porediti sa tim kako je “Ko to tamo peva” deo naše svakodnevice, vodič za razumevanje i komentarisanje aktuelnih događaja, neiscrpan izvor dosetki koje su postale praktično narodne poslovice. Štaviše, možemo da primetimo i neka zanimljiva poređenja sa ponašanjem obožavalaca ova dva filma. Recimo, najzagriženiji fanovi “Povratka u budućnost” pasionirano prave poređenja sa budućnošću koju je film prorekao i u kompleksnoj strukturi filma traže svaki detalj, tako i kod “Ko to tamo peva” imamo fenomen “starice” kao jednog od nemih putnika u autobusu, i detalja o kom fanovi ispredaju teorije. Dakle, ima i tog segmenta fandoma u slučaju ovog filma, ali on je kod Šijanovog klasika ipak mnogo manji od onog iskrenog prihvatanja filma u svim slojevima – kaže Vojnov.

Jugoslovenski odbor Akademije za filmsku umetnost i nauku (AFUN) izabrao je devedesetih godina “Ko to tamo peva” za najbolji domaći film svih vremena, a Janković na to dodaje i da je to “omiljeni film svih ljudi koji se ne bave filmom”.

– Verovatno i zbog celokupne priče u vezi sa filmom jer se snimalo za nula dinara, glumci su prevozili kolege svojim privatnim vozilima do Deliblatske peščare, a na kraju, svi likovi imaju specifičnu pitoresknost i dostupnost običnom gledaocu kome je blizak lokalni crni humor. Kovačević se skoro uvek u svom (makar ranom) opusu poigravao sa naličjem naciona, manama, karakternim distorzijama, polusvetom, koji se antropološki nije mnogo promenio od svinjara Đorđa Petrovića – Crnog do danas. Ovo univerzalno prepoznavanje je, čini se, razlog zašto je ovaj film toliko bitan. Sam Šijan nije razmišljao da će snimiti kultni film, iako kada je to pokušao sa “Daviteljem protiv davitelja” nije uspeo, što je samo dokaz neizvesnosti percepcije nekog filma ili umetničkog dela. Mi ovde volimo da se smejemo sopstvenim nedovršenostima, a sigurno da se jugosfera još više smeje našim nedovršenostima – misli Janković.

I Vojnov slično tumači privlačnost ovog filma, čak i među onima koji nisu bili ni rođeni kada je film snimljen.

Dimitrije Vojnov Foto: Vesna Lalić

– Rekao bih da je razlog za to utisak publike da “Ko to tamo peva” uspešno i verno prikazuje naše etničke stereotipe koji se jako dugo nisu menjali. Pritom ovaj film ne samo da je star četiri decenije, već govori o događajima od pre 80 godina jer se dešava u epohi. Međutim, identifikacija publike sa tim situacijama, i tim mentalitetskim odlikama, živi i danas. Maltene možemo postaviti pitanje da li je “Ko to tamo peva” toliko verodostojno prikazao naš mentalitet ili smo mi vremenom svoj mentalitet oblikovali po njemu – kaže on.

Velisavljević tajnu uspeha ovog filma vidi pre svega u njegovoj slojevitosti.

– “Ko to tamo peva” jeste film čije su replike, doskočice i situacije ušle u našu svakodnevicu, ali ne valja ga svoditi na grupu dobrih glumaca koji pričaju viceve. Reč je o višeslojnom delu mnogo kompleksnijeg značenja – u osnovi, to je film o licemerju. I to licemerju u sasvim određenom istorijskom trenutku – pred napad nacističkog Rajha na Jugoslaviju. Kada kažemo da on prikazuje “naš mentalitet”, to ne znači da postoji vanvremenski “duh naroda” koji ovaj film uočava, već je reč o vrlo oštroj, ciničnoj, usudio bih se da kažem čak razornoj, kritici društvenih mana putem tipičnih likova. A predmet ismevanja i kritike su malograđanština, predrasude, podmuklost, dvoličnost, a na kraju i – rasizam. U tom višeslojnom spoju jedne vešte komedije i razorne satire, a unutar žanrovske strukture i ikonografije vesterna i drumskog filma, vidim tajnu uspeha Šijanovog filma i njegovog dugog trajanja – ističe on.

Janković dugovečnost ovog filma tumači kroz sticaj više činjenica.

– Pre svega, status. Status je ozbiljna stvar kada je domaća literatura u pitanju. Onda pedigre reditelja koji je u kratkom roku imao dva antologijska filma sa istim scenaristom (“Maratonci trče počasni krug”), onda glumačka ekipa od kojih su dve trećine upokojeni, a na kraju i neograničeni rok trajanja, ili plemenita filmska plesan – kaže Janković.

Aleksandar S. Janković Foto: privatna arhiva

Na pitanje gleda li se ovaj film drugačije sada nego pre 40 godina, on misli da jeste, ali napominje i da je prisutan i kao kanon.

– Sigurno je tako, međutim, da budem iskren, nije mi poznat stav milenijalaca, odnosno generacije rođene oko bombardovanja, u vezi sa ovim filmom. “Ko to tamo peva” je prisutan kao kanon, kao Nušić, Sterija. Krleža, Šekspir u pozorištu i verovatno ne podleže redefinisanjima i reevaluacijama. U suštini, ovo je jedan mali film, postcrnotalasovske estetike, bliže Žilniku nego Pavloviću, izašao godine kada je preminuo Broz i kada je novi talas uzimao zalet. U kulturnom kontekstu epohe, buđenja zaboravljenih nacionalnih mitomanija, ovaj film se sjajno uklopio u sva vremena. I mislim da je on van Srbije posebno mistifikovan, pre svega kod onih koji svoju jugonostalgiju ne mogu ili ne smeju da priznaju – navodi Janković.

Vojnov dodaje i da je ovaj film “jugoslovensko ostvarenje koje je na našim prostorima blokbaster razumljiv ljudima svih generacija, a van bivše Jugoslavije ipak strani film koji privlači specijalizovanu publiku”.

Sam Šijan, upitan za političke konotacije filma, primetio je da je “domaća filmska kritika oklevala da se upušta u takve analize”, a da su one u inostranstvu dominirale, “da je autobus metafora Jugoslavije koja će se raspasti, ili da je to film o rasizmu”.

Velisavljević kaže da strani kritičari možda imaju problema da razumeju lokalne nijanse u humoru, ali da itekako prepoznaju temu i rediteljsku veštinu.

– Inostrana publika, a sada govorim o novinarima, kritičarima, akademskim proučavaocima filma, u čije sam reakcije imao uvid, imaju izvesne teškoće da prodru u sve nijanse humora filma kojima se divi domaća publika. Ali to je slučaj sa mnogo komedija koje imaju tako izrazitu “lokalnu boju”. Međutim, strani kritičari vrlo dobro razumeju veštinu da se unutar jedne prepoznatljive formule – grupa tipskih likova na putu – nenametljivo pokaže alegorija licemerja, pohlepe ili apsurdnosti sveta pred kataklizmu – navodi on.

Njemu je u tom filmu najzanimljivija “dinamika između popularne percepcije kao lagane komedije mentaliteta i, sa druge strane, višeslojnosti tog filma, ne samo u domenu priče, već i vizuelne forme, režije”.

– Pogledajte samo koliko tu ima svesnih aluzija na vestern: na “Poštansku kočiju” (1939) Džona Forda, pa potom na “Ket Balu” (1965) Eliota Silverstina (direktno pevanje u kameru kao komentar događaja), koliko vizuelne veštine u pretvaranju Deliblatske peščare u jednu specifičnu, autentičnu scenografiju i neobičan pejzaž izgubljenog puta autobusa, koliko glumačkih bravura… Zaigran, dinamičan film, pun sočnih likova i replika, a u dubini mračan, crn, u kom nam Rom muzičar na kraju, kada čudom preživi, poručuje da peva od muke i da bi voleo “da sve ovo samo sneva” – ukazuje Velisavljević.

Šijanov izraz i Vojnovu se najviše dopada u ovom filmu. I njemu priziva “Poštansku kočiju”.

– Zanimljiva mi je ta jednostavnost rediteljskog izraza koja je filmu dala vanvremenski kvalitet i učinila da mu zub vremena ne može ništa. Dosta širokih planova koji pokazuju da je slično starim holivudskim filmovima planiran pre svega za gledanje u bioskopu, pomera ovu dramu zatvorene situacije više u pravcu vesterna i filmova kao što je “Poštanska kočija”, recimo. Na sličan način kao i ti filmovi, on ne stari – ističe Vojnov.

Govoreći o tome šta se njemu najviše dopalo u “Ko to tamo peva”, Janković podseća na još jednu Šijanovu zamisao, istina nesnimljenu.

– Meni se dopadala ideja da je kraj filma zamišljen tako da divlje životinje iz bombardovanog ZOO vrta tumaraju oko olupine autobusa. To nije tad moglo da se izvede, a Kusturica je ovu ideju iskoristio 15 godina kasnije. Dopala mi se i kritika Nebojše Pajkića iz “Džuboksa” koji je rekao, otprilike, da bi ovo bio savršen film da su se protagonisti uzneli na nebesa. Ali sve ovo je domen spelulacija. Najviše mi se dopala legendarna “gif” scena u kojoj Pavle Vuisić nagne flašu rakije kada je seljanka za daću već sipala u čokanjčiće – dodaje Janković.

Komentari

Vaš komentar