0
U vremenu u kojem se spomenici kulture nerazumno ruše ili im zaštita ima rok trajanja, u kojem je poverenje u institucije u ozbiljnoj krizi, u kojem se glas struke ignoriše, postojanje zdrave arhitektonske kritike je od ključnog značaja, kaže za Nova.rs arhitekta Bratislav Tošković.
Piše: Nikola Marković
Jubilarno 20. izdanje Beogradske internacionalne nedelje arhitekture otvoreno je 15. aprila i trajaće do 17. maja, a jedna od centralnih tema manifestacije jeste i Velika nagrada za životno delo Udruženja arhitekata Srbije, koja se dodeljuje istaknutim domaćim arhitektama.
Arhitekta Bratislav Tošković bio je jedan od laureata ove vredne nagrade, ali i akter nekih od pređašnjih izdanja BINE u različitim kapacitetima. Iako već skoro četiri decenije živi i radi u Finskoj, paralelno održava veze i sa „maticom“ i dobro je upućen u ovdašnja zbivanja na arhitektonskom i širem društvenom planu.
U fokusu ovogodišnje BINE je Velika nagrada arhitekture, čiji ste i vi bili laureat. Kako ste doživeli ovo priznanje za svoj rad?
– Ponosim se time što se, uprkos daljini, veza sa otadžbinom održala i razvila do te mere da mi je Udruženje arhitekata Srbije dodelilo Veliku nagradu arhitekture za životno delo. I danas, 37 godina nakon odlaska u Finsku, i dalje preovlađuje osećaj da Beograd nikada nisam ni napuštao, već da sam se samo relocirao iz jednog konteksta u drugi ne odričući se pritom ničega. Veliku nagradu arhitekture doživljavam kao snažan podsticaj za dalji rad i aktivnosti koje planiram u budućnosti, ali posebno zadovoljstvo pričinjava mi saznanje da je ista nagrada pet godina ranije dodeljena i mome ocu, prvom i najdražem kolegi, profesoru doktoru Dobrivoju Toškoviću.
Koliki je značaj Velike nagrade u arhitektonskoj zajednici?
– Pojavom društvenih medija, pogotovo nama koji živimo vani, znatno su poboljšane mogućnosti da redovno pratimo stručna zbivanja u otadžbini, kao što su na primer i dodele Velike nagrade za arhitekturu.
Pored neospornog ličnog značaja koje ovo priznanje ima za svakog dobitnika, publicitet i sve druge prateće manifestacije inicirane nagradom – izložbe, predavanja, paneli – značajno utiču na unapređenje i popularizaciju struke. Činjenica da se Velika nagrada arhitekture dodeljuje u kontinuitetu više od 40 godina daje joj posebnu vrednost i težinu u kontekstu arhitektonske zajednice.
Ove, 2025. BINA slavi 20 godina postojanja. Koliko ste pratili razvoj ove manifestacije tokom godina, kako vidite njen značaj i ulogu za arhitekturu u Srbiji?
– Sve manifestacije koje se bave popularizacijom naše struke, kao i širenjem informacija unutar struke su više nego dobrodošle jer nerazumevanje i neinformisanost su najčešci uzroci problematičnih situacija. Beogradsku internacionalnu nedelju arhitekture aktivno pratim već godinama, a imao sam u nekoliko navrata i čast da učestvujem u njenim programima kao predavač, panelista i izlagač. I uvek se iznova divim energiji, entuzijazmu, profesionalizmu i istrajnosti organizatora koji već dvadeset godina u kontinuitetu uspevaju da osmisle i realizuju uvek nove i raznovrsne programe, koji oslikavaju duh vremena u kome živimo.
Gde je arhitektura i arhitektonska kritika u odnosu na (društvenu) zajednicu? Kako vidite ovu spregu, odnosno društvenu ulogu arhitekture?
– Arhitektura je oduvek bila i biće ogledalo društva, a arhitektonska kritika je tumač slike koju gledamo, ali je možda ne vidimo. Kvalitet arhitekture samo je odraz kvaliteta dijaloga iz koga je ona izrasla. Nije dovoljno to što imamo izvrsne arhitekte, ako njihova pozicija u tom dijalogu nije dovoljno snažna. U tom smislu uloga arhitektonske kritike je dvojaka. Ona ojačava struku iznutra ali istovremeno i edukuje širu javnost ukazujući na prave vrednosti. U vremenu u kojem se spomenici kulture nerazumno ruše ili im zaštita ima rok trajanja, u kojem je poverenje u institucije u ozbiljnoj krizi, u kojem se glas struke ignoriše, postojanje zdrave arhitektonske kritike je od ključnog značaja za sveobuhvatno sagledavanje situacije i planiranje budućih koraka.
Kao neko ko je proveo značajan deo radnog veka u Finskoj, možete li napraviti i malo poređenje, tačnije kako se ta zemlja odnosi prema gorepomenutim pitanjima?
– Nezahvalno je upoređivati ili generalizovati stvari koje ne poznajem podjednako dobro. Ipak, sve što je u prethodnom odgovoru navedeno kao problematično, u Finskoj gotovo da ne postoji ili je veoma malo izraženo: spomenici kulture imaju zaštitu sa neograničenim rokom trajanja, institucije funkcionišu i uživaju poverenje a struka se pita i poštuje. Možda je to razlog zašto je u Finskoj arhitektonska kritika pored nekoliko izuzetaka pomalo flegmatična, „pitoma“. Kada su manifestacije u pitanju, imam utisak da je arhitektonska scena u Srbiji vidno bogatija i raznovrsnija od one u Finskoj.
Sama arhitektura često se nalazi na raskršću između finansijera i komercijalnih projekata, odnosno potreba za očuvanjem arhitektonskog nasleđa ili jednostavno „autorskog“ kredibiliteta rada arhitekata. Kako vi izlazite na kraj sa ovim izazovima, odnosno na koji način razmišljate o njima?
– Arhitektura se uvek nalazi na nekom raskršću. Potrebno je zastati, definisati prioritete i razumeti društveni kontekst i poziciju arhitekte u procesu odlučivanja.
Kulturnu održivost vidim kao jedan od najvažnijih aspekata održive gradnje. Ona nastaje u procesu obnove, ravitalizacije ili prenamene, kada rastu kulturni slojevi i priča o kući se nastavlja. Rušenje je poslednja opcija. Treba raditi na rušenju i obnovi našeg načina razmišljanja, a ne zgrada.
Bonus video:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
