0
Beograd je veoma važan za moju karijeru i svaki put kad dođem dogodi mi se nešto važno za moj rad, kaže francuski koreograf Orelijan Bori, čiji je komad “Pepeo”, nastao u saradnji sa indijskom igračicom Šantalom Šivalingapom, izveden preksinoć na sceni Ateljea 212.
Orelijan Bori, predstavljajući „Pepeo“ u produkciji svoje Kompanije 111, u razgovoru sa novinarima otkrio je svoje višestruke veze sa Beogradom i umetnicima sa područja nekadašnje Jugoslavije. Veliku ulogu u njegovom formiranju kao umetnika i shvatanju scenskih umetnosti odigrao je čuveni reditelj Mladen Materić, nekadašnji profesor scenskog pokreta na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu i osnivač Otvorene scene Obala, koji poslednjih skoro tri decenije živi u Francuskoj.
– Ja živim i radim u Tuluzu i tamo sam se upoznao sa Mladenom Materićem. Od njega sam učio režiju, od njega sam učio šta je to pozorište. Jako sam srećan što sam upoznao tog umetnika, zato što je pozorište za mene bilo nešto maglovito, a on mi je u tu maglu uneo svetlost – rekao je Bori.
Bori priča da je prvi put boravio u Beogradu 2008. godine sa komadom „Manje više beskonačno“, a da je na konferenciji za štampu tada rekao da je to „predstava koja se vraća u Beograd“.
Ta predstava Kompanije 111 otvorila je 42. Bitef. Jovan Ćirilov, tada umetnički direktor festivala, zapisao je u dnevnik da je predstavu „Manje više beskonačno“ pozvao na festival „kao primer ‘novog cirkusa'“, ali su kreatori ove predstave Fil Soltanof i Orelijan Bori u pravu što odriču da to više nije onaj stari ‘novi cirkus’, već samo napravljen sa umetnicima koji su obrazovani kao studenti ‘novog cirkusa'“.
„Predstava je neka vrsta apstraktnog pozorišta pokreta, koji ima filozofsku notu. Svako je u publici video nešto drugo, ali niko ne smatra da je to čista apstraktna igra formi. Čak neki smatraju da je to politički angažovano pozorište. Malo ga preteraše!“, zapisao je Ćirilov. (Zanimljivo je da u istom dnevniku, dva dana ranije Ćirilov piše i kako je odneo ulaznice Aji Jung, koja tada pokušava da na Beogradski festival igre dovede Mihaila Barišnjikova.)
– Taj dolazak bio je veoma važan pošto je tada ovde boravio i bio na Bitefu jedan umetnik iz Njujorka, a Mladen Materić ga je video na Bitefu i pozvao ga u Tuluz da održi jednu radionicu. I tada se sve dogodilo. On je bio važan i za druge predstave, pored “Manje više beskonačno”, bila je tu i predstava „Plan B“ koju smo takođe igrali u Beogradu – naveo je Bori, dodajući da smatra da su “Francuska i Srbije dve prijateljske zemlje, a da je prijateljstvo među umetnicima iz te dve zemlje još veće”.
Borija i Materića vezuje dugogodišnje prijateljstvo, a prošle godine u ovo vreme zajedno su uradili i predstavu “Sećam se, nebo je daleko, a i zemlja”, ali njihovom poznanstvu kumovali su, priča francuski koreograf, filmovi Emira Kusturice i scenarista i reditelj Miroslav Mandić.
– Kada sam bio mladić, filmovi Emira Kusturice za mene su bili veoma značajna stvar. Imali su veoma značajan uspeh u Francuskoj, a ja sam studirao filmsku umetnost u Strazburu. Bio sam potom predsednik žirija na jednom festivalu koji se bavio istočnoevropskim kinematografijama. Jam sa bio u žiriju u toj selekciji, a predsednik celog festivala bio je Miroslav Mandić, čovek koji je bio desna ruka Emiru Kusturici na filmu „Otac na službenom putu“. Ja sam se sprijateljio sa Miroslavom i kada su mu rekli da se vraćam za Tuluz, on mi je rekao: „Znaš šta, ako ideš u Tuluz, moraš da se upoznaš sa mojim kumom Mladenom Materićem“. I, naravno, ja to nisam uradio. Bio sam veoma mlad i stidljiv i nisam znao šta bih i zbog čega bih se ja njemu obratio – priča Bori.
Ali do susreta je ipak došlo.
– Video sam plakat u jednoj ulici, taj plakat mi se baš dopao i otišao sam na predstavu. Ta predstava me je obeležila zauvek i tek na kraju sam shvatio da je tu predstavu radio Mladen Materić, Miroslavljev prijatelj. I želeo sam to da mu kažem, da mu ispričam koliko mi se dopala ta predstava. On je bio na nekoliko metara od mene, ali se ja ni tada nisam usudio da to uradim. Nastavio sam sa svojim radom, taj rad je bio baziran na savremenom cirkusu, pozorište je bilo u pitanju, ali sa elementima žongliranja. Radio sam u Tuluzu na tim predstavama i imali smo jedan studio u kom smo radili. I kad smo izvodili jednu predstavu, Mladen Materić je bio tu. I na kraju predstave mi je prišao da mi kaže da mu se sviđa to što radimo i da sam na dobrom putu. I tada sam mu odgovorio: „Pozdravlja vas Miroslav Mandić“. I on je široko razrogačio oči. Shvatio sam da su Emir, Miroslav i Mladen prijatelji i ja sam se dobro osećao u tom društvu – kaže Bori.
Francuski koreograf navodi da je potom nastavio da radi sa brojnim umetnicima sa područja nekadašnje Jugoslavije, „bilo da su oni bili povezani sa Mladenom ili nisu“.
– Taj susret je bio toliko značajan za mene da svaki put kada se vratim u Beograd mislim o tome, koliko mi je to sve značilo – dodao je Bori, objašnjavajući zašto mu je bilo važno da podeli tu priču.
– Godinama sam nakon toga pokušavao, u mnogo navrata, da naučim srpski jezik i mislim da nisam u tome uspeo. Ali kada pogledate u kakvom stanju je ova knjiga ne možete reći da nisam bar pokušao – rekao je koreograf, vadeći iz torbe i pokazujući već prilično raskupusan udžbenik srpskog jezika za strance.
