Bojs i Mangelos (2): Umetnik koji je predvideo svoju smrt, priča o Mangelosu

Podeli:
Mangelos u Zagrebu, oko 1960 Foto: Tošo Dabac/Porodična arhiva Bašičevića

Konačan susret sa smrću, tim sveprisutnim motivom u čitavom opusu, Mangelos je imao i opisao (u Šidskom manifestu) još 1977. godine, predvidevši godinu svoje - 1978. Što se i obistinilo. Ne, nije on bio opterećen najvećim strahom na svetu. Smrt je za njega bila kao horizont života: da bismo naučili valjano da živimo. Po Ničeu: "da živimo tako da možemo biti voljni da taj život beskonačno ponavljamo“.

Povodom izložbe „Ko neće da misli leti napolje“ u Galerji „Menjačnica“ Gete instituta

Begstvo od smrti – u radni logor

Dimitrije Bašičević (1921-1987), od oca seljaka, pa slikara Ilije Bosilja, pošto je rat zakucao na vrata Srema, knjige iz kućne biblioteke pakuje u sanduk i zakopava. Zajedno s svojim malim crnim monohromima na kojima je crvenim slovima ispisivao vesti o smrti rođaka i prijatelja koje su stizale do Šida. Otkopavši ih, posle rata, naziva ih Pejzaži rata i Pejzaži smrti. Rat i smrt postaju Mangelosova tema.

Ilija Bosilj sa sinom Dimitrijem Bašičevićem Mangelosom, iz porodične foto-arhive. Foto: Privatna arhiva

„Neposredan susret sa smrću Mangelos je doživeo 1942, kada se od izvršenja smrtne kazne streljanjem od strane nacističke (ustaške) vlasti spasio odlaskom u Beč gde se zaposlio u fabrici delova za avione (radni logor).“ (piše dr Ivana Bašičević Antić u katalogu). U Beču, kasnije, upisuje studije istorije umetnosti koje završava u Zagrebu, gde i doktorira na temi „„Život i delo Save Šumanovića“ (šidskog slikara koji nije izbegao streljanje). Radio je u Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti kao asistent i kustos Moderne galerije i Arhiva za likovnu umjetnost, istovremeno u Galeriji seljačke umjetnosti (kasnije Galerija primitivne umjetnosti, pa Muzeju). Zalažući se za afirmaciju apstraktne umetnosti bio je suorganizator Salona 54 u Rijeci, prve jugoslavenske izložbe apstraktne umetnosti; objavljuje i knjige, o slikarima, Mirku Viriusu, Savi Šumanoviću i Ivan Generaliću; postaje prvi direktor Galerije primitivne umetnosti (1960).

Četiri godine kasnije, podnosi ostavku posle niza poniženja, sumnjičen da je ustvari on autor očevih slika. (Bosilj je pred sramotnom komisijom dokazao svoje umeće) Tako se rodio Mangelos, koji i dalje piše, organizuje izložbe, vodi novoosnovani Centar za film, fotografiju i televiziju, ali se najradije posvećuje umetnosti. Umetnosti koja više ne može biti ista kao pre rata, onoj koja sobom nosi breme smrti. Svoj, sopstveni, konačan susret sa smrću sam je sebi najavio – u „Šidskom manifestu“ (1977), predviđajući je 1987. godine, što se obistinilo.

„Paysage of Al Capone“

Mangelos „strahote rata vidi kao stravičan dokaz nemoći jedne civilizacije koja se uzda u svoje vrhunske domete. Da bi se izbeglo novo iskustvo destrukcije čak i mogućeg samoubistva te civilizacije sredstvima masovnog uništenja koje je sama proizvela, on predlaže da se prethodni sadržaji izbrišu – što vrši postupcima negacije slikarstva te nakon toga učenjem ispočetka“. Svoj eksperiment naziva noart, a materijal na kome ga izvodi je školski, to jest elementarni. Onaj kojim počinje svako obrazovanje: tablice, papir, knjige, globusi. Kao što Bojs sebe vidi u pokretu Fluxus, tako i Mangelos širi svoju akciju na osnivanje grupe Gorgona. Grupa izdaje antičasopis Gorgona, u čijoj realizaciji učestvuju i strani umetnici slične zapitanosti: koja je uloga umetnosti i umetnika. Među njima su Pjero Manconi, Viktor Vazareli, Diter Rot, Marsel Dišan (otkriva takođe dr Bašičević Antić), koji u mnogome podižu i njegovu lestvicu vere u umetnost.
Zanimljivo je da se i Mangelos i Bojs, i umetnici okupljeni oko Fluxusa i oni združeni u Gorgoni, ne bave lokalnim temama već globalnim. Jedna od globalnih je i mafija. I indikatvno je da oba umetnika, kojima je ova izložba-omaž načinjena, uzimaju za simbol ustoličene moći silom – Al Kapona. Svoj prvi globus, iz 1952, Mangelos potpisuje „paysage of Al Capone“.

Dimitrije Bašičević Mangelos, Danas je umetnost samo roba, 1967-1972. Foto: Promo/Fondacija Ilija&Mangelos

Umetnost među četiri zida?

Iz naše perspektive, danas, obojica su neka vrsta proroka koji su strahovali da će poratno doba u kome su oni živeli još dugo trajati i biti sofisticirano nadograđivano. Iz njihove perspektive, suočeni sa smrću, i posleratnom euforičnom izgradnjom novog društva, najmanje od svega su hteli da budu proroci i geniji. Mangelos zapisuje: „Umetnik ne ide ispred svog vremena. On stvara svoje vreme. Ili, tačnije. On učestvuje u svom dobu…“ U seriji radova Fenomen Pikaso Mangelos se pita čemu Pikasova Gernika koja slika strahote razaranja španskog gradića godine 1937, ako to isto delo treba da završi među četiri zida onih koji pred ratom okreću glavu – elitom?! Danas to zovemo mejnstrim, ali mejnstrim su postala i njih dvojica, iako to nisu htela. Konceptualna umetnost je ušla u muzeje odavno, a konceptualni umetnici svoje akcije kojima pokazuju alarmantno stanje društva retko izvode na ulici!

Dimitrije Bašičević Mangelos, Glagoljsko slovo C, 1978. Foto: Promo/Fondacija Ilija&Mangelos

Znamo, revolucija guta svoju decu. Bojs i Mangelos su kreatori utopije. Ali, nikad ne reci nikad. Za to su oni živeli i stvarali.

Komentari

Vaš komentar