3
Doslednost Krste Hegedušića u sumnji prema vremešnom paoru, naprasno postalom slikaru, sve ukazuje, proistekla je iz jedne bočne, lične priče. Je li to mogla biti osveta uglednog akademika uglednom istoričaru umetnosti, Bosiljevom sinu Dimitriju Mići Bašičeviću, direktoru Galerije primitivne umetnosti u Zagrebu, nakon što je odbio da mu piše tekst za monografiju?!
U osnovi afere „Bosilj“ nalazila se sumnja da je Ilija Bosilj iz Šida zaista autor slika koje su tada uveliko putovale po glavnim gradovima Zapadne Evrope i Amerike, i postajale priznate kao svetski relevantna i autentična umetnost. Međutim, put do slave nije uvek popločan dobrim namerama, počesto i od najbližih.
Sin uništava najranije radove
Činjenica da je njegov otac koji je veći deo svog života bio sumnjičav prema svetu umetnosti, odlučio da počne da slika, Dimitrija je zatekla. (Ono što je usledilo, nepojmljivo je za istoriju umetnosti – nap. nov). Zapisao je: „Znam da je neoprostivo uništiti jednu takvu kolekciju najranijih, tj. prvih radova a uništio sam ih lično, u uverenju da otac neće nastaviti rad“. Ilija će taj sinovljev gest zanemariti, jer se nakon što je počeo slikati nije želeo zaustaviti. Mića ga savetuje da bar to čini tajno a da se na prvoj izložbi koju će prirediti jedna od velikih snažnih dama jugoslovenske kritike Mirjana Gvozdanović, predstavi bez prezimena, kao slikar iz Niša, Ilija Bosilj. To skrivanje identiteta samo je pojačalo nadolazeći problem – obrazlaže dr Ivana Bašičević i dodaje:
– Ilija je najpre moralno napadnut intenzivnom sistemskom medijskom kampanjom koju je predvodio tada najtiražniji list „Duga“, preteča današnjih tabloida. Novinari su upadali u kuću u Šidu – o čemu svedoče pisma izložena u vitrinama – upadali Ilijinom sinu Vojinu na posao u bolnici u Novom Sadu, i najzad uhvatili samog Iliju dok je ležao posle intervencije na nozi u decembru 1964. u Zagrebu. Naslovi su bili bombastični i podizali su momenat drame. Vrhunac afere svakako je momenat kada je Ilija u februaru 1965. pozvan da slika pred komisijom… Po zapisima istorije umetnosti taj je događaj presedan, nešto što se nije dogodilo nikad pre i nikad posle u svetu umetnosti.
Vratimo se u šezdesete godine prošlog veka. Bilo je davno, ali se pamti. Ni mitološke teme tada nisu bile uobičajene, a priče iz Svetog pisma – pogotovo. Za okaljanog paora koji se drznuo da slika baš to a ne da preslikava stvarnost ili da je ulepšava – previše. Slike Ilije Bosilja narušavaju sve što je tada bilo „na liniji“. Nit su naivne, nit su akademske. Maštovitost njegovih motiva, generalno, prevazilazila je uobičajene domete i jednih i drugih slikara, i samoukih i akademskih. Kod Bosilja pravila nema. Počeo je da stvara (slike) u godinama kad bi svaki čovek trebalo da je rasčistio sa sobom, dakle bez stega i dovijanja, u svakom smislu svoj svet do koga je došao sam samcit, silom prilika, ili na sreću, evidentno obdaren imaginacijom i smislom za kolorit koji plamti.
Bosilj: Teško je poznati život, a slikati je lako
U pismu jednom svom prijatelju, iz 1962. godine, Bosilj doslovce ovako veli (sve sa slovnim greškama): „Moj život je velika borba od rođenja i svemise čini da su imali pravo stari ljudi kojisu govorili da uvek traje borba između dobra i zla samose nikad nezna štaje dobro a šta nije, jer štogod sam nekad volevo sada mrzim, a šo sam mrzijo volem, e pa snađise pope. U svom životu sam čuo nekoje reči a zapamtijo reč da je čovek marama sa dva lica. Eto ti si čovek učen pa ćeš valdat razumeti zašto su na mojim slikama ljudi sa dva lica… Nisu ni životinje bez dvoličnosti jer je i njih stvorijo isti Gospod kavo i čoveka po obličju svojemu… Danas je doduše moda govoriti da nema Boga, međutim, kadabi bili sasvim sigurni u to bili bi ljudi još gori… Teško je poznati život, a slikati je lako, treba samo započeti posle ide samo, slažese jedno na drugo i kada svršiš sliku vidiš da je na njoj šareno sve kavo u životu i da svaka istina ima dva lica“.
Odbrana autodidakta paora Ilije Bosilja ovom izložbom je konačno u celosti ugledala svetlost dana. Odbrana kustosa-direktora-teoretičara koji je postao umetnik, i svoja dela retko kome za života pokazIvao, Bosiljevog sina Dimitrija Miće Bašičevića, još nije javno (osim u uskim stručnim krugovima, kroz tekstove). Mangelos, na neki način, u nas živi kroz nagradu za mlade koja nosi njegovo ime. Osim manjih samostalnih izložbi, u Novom Sadu (na Tribini mladih, 1971) i Beogradu (Galeriji “Sebastijan”, 1986), većih izložbi u Srbiji nije imao.
Skriveni mehanizmi moći
Danas, 55 godine posle “afere“, Ilija Bosilj i dalje doživljava vrhunska svetska priznanja, izložbe se nižu (sledeća je u Njujorku), ušao je u prestižne muzejske i privatne kolekcije, dok se akteri napada na njega više i ne spominju. Čemu podsećanje?
“Ova afera, međutim, važna je opomena i dan danas, da u svetu umetnosti uvek postoje skriveni mehanizmi moći koji mogu umetnika uzdići ali i duboko napasti ako im se ukaže da ometa nečije pozicije. Taj napad Ilija je doživeo kao lični napad, uvredu nanetu njemu kao čoveku a istovremeno istorija će zabeležiti da je taj napad bio poslednji trzaj starih sistema vrednosti i institucija u kulturi, pred pojavom novih fenomena u umetnosti i snažnim razvojem onog što zovemo savremena umetnička praksa“, rekla je dr Ivana Bašičević u svom govoru na vernisažu izložbe “Odbrana umetnika, uvreda čoveka“ koja traje do kraja maja u “Ilijanumu“ u Šidu, a možda bude i produžena.
Kraj