Bilo bi spasonosno i lekovito napisati stvarnu istoriju Srbije, sva je, međutim, prilika da se to nikada neće dogoditi. Mislim da je poslednja šansa za tako nešto propuštena 2003. godine, kaže za Nova.rs Svetislav Basara.
Svako od nas je pred izborom – ili umreti da bi se živelo, ili živeti da bi se umrlo, ocenjuje Svetislav Basara u jednom od eseja koji „tvore“ knjigu „Savez duhova“. Ova nedavno objavljena knjiga „plod“ je prijateljstva Svetislava Basare i Branka Kukića, kojom su svoje drugovanje zauvek zapečatili i na papiru. Ispunjena je esejima dvojice književnika i prijatelja, koje Miljenko Jergović u predgovoru naziva nadaleko čuvenim odmetnicima, a pišući o Basarinim tekstovima hrvatski pisac primećuje kako „zvuče kao poezija i rastvaraju se poput rečenica velikog epskog romana“.
Od tog davnašnjeg susreta s Brankom Kukićem krajem 1982. godine dvojica književnika se, kako priznaje Svetislav Basara u razgovoru za Nova.rs, koliko god različiti, ne rastaju…
– Jako mi puno znači to prijateljstvo. Pre svega – numerički. Koliko znam – ako grešim neka me lektor ispravi – nijedna od mnoštva država Srbija nije potrajala četrdeset godina u istom državnom formatu. Dakle, prijateljstvo koje u takvim nestabilnim i prevrtljivim okolnostima potraje četrdeset godina, samo po sebi je fenomen. Mnogo važnija od dugovečnosti prijateljstva je duhovna bliskost između Kukića i mene; da nije bilo nje, ne bi bilo ni dugovečnosti prijateljstva. To uopšte ne podrazumeva „istomišljeništvo“ u svemu. Kukić i ja o mnogim ljudima, stvarima i pojavama mislimo različito – ponekad se i sporečkomo – ali naglašavam da obojica na sve to gledamo sa distance od samih sebe. Pa gde ćete naći prijatelja koji se ne uvredi na moj polupripiti (poluozbiljni) predlog da ugradi silikonske sise, nego kaže da se odavno nosi mišlju da ugradi dva para, pa se posle kliberimo do zore? Da ne dužim… Život bi mi bio mnogo veće sranje, nego što je bio, da dosta vremena nisam proveo s Brankom Kukićem.
Osećate li se kao „pesnik bez pesničkog opusa, raspsovani Krležin nećak, sentimentalni sioranovac, nežni prokletnik zatajene srpske književnosti, koja je mnogo veća od najveće velike Srbije“, kako to beleži Jergović u predgovoru?
– „Savez duhova“ je odličan primer koliko je Branko – pored mnoštva ostalih kvaliteta – i veliki urednik. Nisu, naime, u knjizi naprosto preštampani moji i Kukićevi izabrani eseji, tu je bio presudan odabir. Priznajem da me je malo čudilo što se Kukićev odabir tekstova odužio – potrajalo je to možda dve godine. Ponekad me je, priznajem, nerviralo i što Kukić toliko insistira na posebnoj opremi. Ali kad je knjiga izašla, video sam da je sve to i te kako imalo smisla. Odabrani su i poređani tako da našim esejima daju kvalitet koji samostalno nisu imali. Kukić je, u suštini, ispričao jednu novu priču koristeći davno napisane tekstove. U sve to se savršeno uklopio i Jergovićev predgovor. Inače sve što je Jergović napisao o meni sušta je istina, ali se ne osećam ni kao odmetnik, niti kao Krležin nećak, ponajmanje kao nežni prokletnik. Tu se radi o književnoj istini, koja je, da ne bude zabune, superiornija od faktografskih i društvenopolitičkih istina. Kad bih se osećao „kao“ (bilo šta) – a većina ljudi voli da se oseća „kao“ (nešto) – ne bih ni u književnosti bio ono što je Jergović napisao da jesam.
Svetislav Basara postoji samo kao kombinacija 15 slova, upisanih u razne registre i dokumenta, ali u stvarnosti ne postoji nikakav S. B, pišete. Da li ste zaista samo „biće koje učestvuje u svirepoj igri i pokušava da napusti tu igru u koju je gurnut protiv svoje volje“?
– Zašto „samo“? Ponekad je i previše biti kombinacija 15 slova i biće „koje učestvuje u svirepoj igri i pokušava da napusti tu igru u koju je gurnut protiv svoje volje“. Džojs je negde napisao da je „istorija noćna mora iz koje se valja prenuti“, a ja bih se usudio da dodam da je postojanje – kad god mogu izbegavam reč život, jer ne mogu da zaboravim da na ruskom znači „stomak“ – velika privilegija, veliki užas i velika sramota. Kad se to zaboravi, naročito kad se zaboravi da je postojanje sramna privilegija, preostaje samo užas. A pogledajmo Srbiju: za polovinu je najveći užas Aleksandar Vućić, za drugu je Vučić najveća privilegija. Zastrašujuće hajdegerovsko „siromaštvo svetom“. Iz koga proizilaze sva druga siromaštva.
U davnašnjem pismu Branku Kukiću beležite da vam ne pada na pamet da se odričete svojih knjiga, jer su one „najvrednije što ste napravili u životu“. Međutim, ne hajete za njih, s njima delite ime i zauzvrat dobijate novac. Da li vam zato „ćifte prebacuju da banalizujete književnost“?
– Davno je to bilo i ne sećam se baš konteksta, ali verovatno se odnosi na ovdašnju mentalitetsku odliku raznoraznih „odricanja“ i „poricanja“, koja – kako ćemo videti – uopšte nije bezazlena. Tome su pribegavali i neki pisci koje izuzetno cenim – Pekić i Kovač, recimo. Prvi se odrekao romana „Vreme čuda“, drugi je, nakon izgona iz Srbije, ijekavizirao romane napisane ekavicom. Kovač je, inače, po rođenju ijekavac, ijekavski više pristaje njegovoj prozi. Svejedno, mislim da to nije trebalo da čini. Pekiću se, kad je sazreo, nije svidelo „Vreme čuda“. To svakako i nije jedan od njegovih boljih romana. Mogao ga je naprosto zaboraviti.
Ako je rat na prostoru zlosrećne SFRJ pokazao kakvi doista jesmo, ako su nastale državice koje su „sprdnje sa prostorom, čija je glavna zvezda Srbija“ – da li joj stvarno jedino preostaje „očajničko rešenje da napiše novu istoriju, jer postojeća ne vredi ni pet para“? I zašto Srbija nema snage da sebi pogleda u lice, kako konstatujete u eseju o knjizi Vidosava Stevanovića „Nišči“?
– Bilo bi spasonosno i lekovito napisati stvarnu istoriju Srbije, sva je, međutim, prilika da se to nikada neće dogoditi. Mislim da je poslednja šansa za tako nešto propuštena 2003. godine. Prethodna je propuštena krajem 19. veka. Istorija ne daje šansu svakih deset godina. U jednom momentu prestane da daje šanse. Mislim da je taj momenat već prošao.
Uzgred, „Nišči“, taj veliki, jedini, u svakom slučaju jedini autentičan ep o Srbiji, govore o Srbiji više nego sve srpske istorije. U „Niščima“ se autentični srpski duh uzigao iznad samog sebe i pogledao se u lice. Ne može se reći da su „Nišči“ nepročitani, pa čak ni skrajnuti, ali se malo ko usudio da vidi ono što je video Vidosav Stevanović, dok su kao paradigma kanonizovani Ćosićevi preopširni, jedva pismeni feljtoni.
Objašnjavajući fundamentalizam debiliteta u Srbiji ukazujete da ovde kriminalci još uvek, umesto da beže od države, u njoj nalaze pribežište. Ko su oni danas?
– Evo uslovnog reflesa novinarke opozicionih novina. Postavljate pitanja o visokoj umetnosti i smislu bića, pa ubacite pitanje na koje bih ja, sledeći refleks krda, trebalo da odgovorim: pa zna se, kriminalci su Aleksandar Vučić i njegova ekipa. Što ja, naravno, neću učiniti. Ko su kriminalci, to treba da odrešuje tužilaštvo, a druga je stvar – i veliki problem – što to ono selektivno čini. Eto nepodnošljive lakoće pojednostavljivanja koja stravično komplikuje stvari.
Kad susetka kaže susetki: „Šta ćete, život je takav“, da li je to sažimanje vaskolike filozofije?
– Da, to je jedna od takozvanih „bednih istina“ kako ih je zvao Gete. Ima ih tušta i tma. „Život je prolazan“, na primer. Odvratno je slušati ih, ali im se istinitost ne može poreći. Naša mejnstrim kultura je sastavljana od takvih bednih istina. Ovozemaljske istine su u suštini bedne – istina u pravom smislu je izvan ovog sveta – ali beda ovozemaljske istinitosti se može prevladati tako što im se udahne duh, kao što je to, recimo, učinio Vitgenštajn protuvurečeći bednoj istinitosti da je „sve neizvesno“. O, ne, napisao je Vitgenštajn, još ima izvesnosti, čovek kome je amputirana ruka može živeti u apsolutnoj izvesnosti da mu neće ponovo izrasti.
Kad biste išli ulicom i javno govorili ono što javno publikujete da li biste bili proglašeni za ludaka i zato svoje nezadovoljstvo iskazujete u formi pisanog teksta, i „samo ste pisac“, a niste „zaglavili u ludnici“?
– Da, bio bih. I to s punim pravom. Ima stvari koje nipšto ne treba govoriti, nego ih zapisivati. Kao što ima stvari koje ne treba pisati, nego izgovarati.
Zašto je vaše Užice „ogledno dobro pakla“ i vraćate li mu se vi, kao što je to činio Era Milivojević, kojem ste posvetili jedan od eseja?
– Eto primera nečeg što treba pisati, a ne o tome govoriti za novine… Inače, vrlo retko idem u Užice. I Era je u jednom momentu prestao da dolazi.
Ostajete li pri stavu da teško da je život ikada vredeo manje nego danas, a istovremeno bio na većoj ceni?
– Ostajem, nema mi druge.
U eseju kojim „branite alkohol“, alkoholizam nazivate askezom, a delirijum prodorom u onostrano. Kako to da i tamnu i svetlu stranu sveta vode alkoholičari?
– Znate šta, svi su alkoholičari, samo što mnogi ne piju. I to je veliki problem.
Nemam svrhu, ali ipak živim, pišete… Ostaje li nada u ponovni povratak proleća?
– Povratak proleća je metafora za apokatastazu.
Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare