2
Trideset godina delatnosti jedne privatne izložbene galerije i upornog istrajavanja na likovnoj sceni nije nimalo uobičajena ni očekivana pojava.
Piše: Borka Božović
Galerija Haos je organizovala preko tri stotine izložbi u kojima je učestvovalo više stotina likovnih stvaralaca (386) što u pojedinačnim ili kolektivnim prezentacijama. Nije sve išlo nimalo lako ni glatko, ali zabeležili smo i osvetlili jedan period i tako smo stigli do ovogodišnjeg jubileja.
„Otvaranje Galerije Haos pre trideset godina, odvijalo se na ustuk svakoje zlosti da citiramo pesnika Lazu Kostića, odnosno, dešavalo se na samoj ivici nemogućeg i nestvarnog“ – navodila je naša ugledna spisateljica i rediteljka Vida Ognjenović. „Po smelosti ideje i snazi otpora tadašnjoj smutnoj svakidašnjici, bio je to događaj ostvarenja izvanredne ideje, ali i neverovatne hrabrosti i volje. Sve se dešavalo pod sankcijama, u izluđenoj situaciji političkog posrnuća“.
U početku nismo mislili da će to biti jedna misija i nešto što je toliko nedostajalo, ne samo na našoj kulturnoj sceni, nego uopšte. Staviti tako specifičan likovni izraz kakav je crtež u fokus potpuno je neočekivan koncept. Međutim, takva specifičnost i višedecenijska doslednost uticala je i na raznovrsnost programa i pokazala se veoma poželjnom. Ne znamo da li danas posedujemo nove uglove gledanja i da li smo otkrili nove definicije crteža nakon decenija koje su se smenjivale. Verujemo da jesmo. U svakom slučaju, savremeni eksperimenti i likovna praksa su stalno iznenađivali i donosili nešto novo pa se samim tim proširivala mogućnost za različite prezentacije. Neprestano su se smenjivali neočekivani pristupi ovoj vrsti likovnog govora i stalno su nam bili potrebni novi uvidi, razni motivi, značajne godišnjice i datumi u našoj kulturi, teme koje je nametalo vreme, različiti materijali tj. mediji u kojima se razvijala uloga linije.
Osim izložbene delatnosti, prostor Galerije Haos je od samog početka bilo mesto otpora svemu onome što je ugrožavalo život i ljudska prava, dovodilo u pitanje vrednosti i urušavalo institucije na ovim našim prostorima. Društvena angažovanost je bila naša svest o građanskoj dužnosti, o onome što svaki pojedinac može i mora da uradi. U Haosu su se potpisivale peticije protiv režima, organizovale izložbe neokačenih radova tj. radova spuštenih na pod u znak protesta kome se pridruživala kultura. Krili su se studenti koji su protestovali i članovi ondašnjeg Otpora. Dodeljivana je Nagrada sa imenom „Miće Popovića“ našim najuglednijim poslenicima kulture iz sve četiri oblasti kojima se ovaj naš ugledni umetnik bavio. Ta nagrada je simbolizovala svojevrsnu vrstu „prestupa“ i hrabrosti, izuzetnosti onih koji su je poneli (Corax, Danilo Bata Stojković, Dušan Otašević, Dušan Makavejev, Jagoš Marković, Ljubomir Simović, Mira Stupica, Želimir Žilnik, Vladan Radovanović i Mile Grozdanić).
U sadašnjim protestima i „studentskim gibanjima“ Galerija Haos se pridružila bojkotu (jedina među galerijama) koji su studenti zahtevali. Jednom rečju, naš izložbeni prostor je oduvek bio oaza za sve progresivne ljude i događaje. Ustupan je za dodelu nagrade Evropskog pokreta, za grafičke radionice i školu crtanja za decu, za hendikepirane i razne promocije, vođenja i razgovore. Naravno da smo sa takvim stavom bili targetirani od strane ove vlasti kao neko ko ne treba da dobija subvencije i podršku Grada i Ministarstva kulture.
Uprkos svim neprilikama kojima smo bili izloženi do današnjeg dana, a danas još više nego ranije, nastojali smo da se ne obaziremo, već da imperativno istrajavamo i idemo dalje. Naš jubilej smo obeležili – jednom konceptualnom izložbom, zidnim instalacijama sa reprodukcijama radova iz kolekcije, u prostoru Haosa, koju smo posvetili publici i rano preminuloj kompozitorki Isidori Žebeljan, i drugom izložbom u Francuskom institutu 39 umetnika sa francuskim državljanstvom koji su izlagali u našoj galeriji i time obeležili tri decenije saradnje i prijateljstva sa tom zemljom.
Objavili smo i novu publikaciju/monografiju koja detaljno predstavlja sve učesnike: umetnike, pisce tekstova, istoričare umetnosti koji su otvarali izložbe, muzičare, autore filmova i video prezentacija kroz tri dekade i kroz sve razne programe. Ne znači da smo stavili tačku i iscrpili sve kapacitete ovog koncepta, već je ovaj jubilej značio želju da zaokružimo jedan poseban angažman. Da li je to nešto što ostavlja traga u našoj kulturi i da li je moglo više i bolje? Verovatno. Znamo samo da nam je bavljenje ovim poslom, u tako turbulentnim vremenima i sumornoj stvarnosti, bilo utočište i beg, potreba da se kulturna scena brani, obogaćuje nečim što nije postojalo i pokaže ono drugo, lepše lice našeg identiteta.
Posebno smo želeli da učinimo hommage rano preminuloj kompozitorki Isidori Žebeljan, dragoj prijateljici i posetiocu naše galerije. Zapravo, hteli smo da podsetimo na jedan logičan sled, jednu neobičnu vertikalu koju je najpre uspostavila naša ugledna kompozitorka Ljubica Marić. Ona je često i rado svraćala u Galeriju Haos i ostavila nam je svoje delo Harmonija u kamenu, muziku koju kao najveću dragocenost čuvamo i slušamo s vremena na vreme. Isidora nam je poklonila svoju muziku za 20 godina Haosa. Sada Isidorin najbolji učenik Veljko Nenadić, dečko koji je već dobio preko pedeset nagrada, komponovao je specijalno za ovaj jubilej jedno svoje delo Due piccoli studi meccanici posvećujući ga Isidori podjednako kao i Galeriji Haos.
Ističemo još jednu zanimljivost koja ukazuje na tridesetogodišnje trajanje. Naime, fotografija nedavno preminule koleginice Goranke Matić, Portret Borke Božović, napravljena u vreme kada je otvorena prva izložba, podstakla je jednu drugu umetnicu Željku Momirov da napravi likovnin rad, trodimenzionalni objekat u drvetu i pleksiglasu, baš sa tom fotografijom. Tim radom otpočinje monografija koju je dizajnirao pro bono Slavimir Stojanović FUTRO i njegova saradnica Srđana Savić, što nam predstavlja posebno priznanje.
Jedan dokumentarni film sačinila je studentkinja Fakulteta drasmskih umetnosti u Beogradu, mlada Tara Babić. U tom video zapisu ona otvara pitanja kako se definiše, doživljava i tretira crtež, koliko je njegovoj promociji doprineo koncept Galerije Haos, zatim šta sve definiše pojam „haos“, koliko je nerazdvojan s pojmom kreacija, uz osvrt na rad galerije i raznovrsnost njenih prezentacija kao i o situaciji na sceni i društvu uopšte. Intervjuisala je Pecu Popovića, Mihaila Pantića, Ljiljanu Ćinkul, Miodraga Tabačkog, Miška Pavlovića, Jovanku Stanojević, Vuka Vidora, Bogdana Pavlovića, Kseniju Marinković, Andreja Josifovskog.
Nadamo se da ćemo se u nastupajućoj dekadi videti u novom prostoru neke nove galerijske ili muzejske institucije, možda i zadužbine. Ali sačekaćemo na istom mestu da ona ugleda svetlost dana, da naša kultura dobije još jednu značajnu instituciju, stvorenu našim posvećenim radom i jednom privatnom inicijativom, vrednom svake pohvale.
„Haos“ dakle, nastavlja da kreativno deluje, da uznemirava i provocira.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
