Ašhen Ataljanc: Data nam je šansa da sve promenimo

Kultura 01. May. 202017:47 > 22:20
Share:
Ašhen Ataljanc/Foto: Braca Nadezdic/commons.wikimedia.org

Moramo da prihvatimo odgovornost kako za lični život, tako i za kolektivno stanje društva i čitave naše civilizacije. Sada nam je data šansa da sve promenimo. Način na koji možemo da promenimo nešto jeste da promenimo ono u nama, smatra primabalerina Ašhen Ataljanc.

Primabalerina, balet majstor i pedagog Ašhen Ataljanc iza sebe ima 27 godina igračke karijere i mnogobrojne nagrade, uključujući i Nagradu za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije (2018).

Najmlađi solista Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, sa 20 godina postala je primabalerina nacionalnog teatra u kome je odigrala najznačajnije uloge klasičnog i neoklasičnog repertoara da bi se otisnula u svet gde je izgradila zavidnu karijeru u Bavarskoj državnoj operi u Minhenu, Državnoj operi u Berlinu i italijanskoj kompaniji “Alterbaleto” u kojoj je provela šest sezona i obišla svet igrajuću uloge savremenog repertoara.

“Senzualno, ubedljivo, na momente perverzno, njena igra izvajana je kristalnim oblicima neoklasične igre, čudesno, tehnički savršeno”, pisali su kritičari o Ašhen Ataljanc, a publika ima priliku da je gleda večeras na “Jutjub” kanalu Pozorišta na Terazijama u baletu “La Capinera”, u režiji i koreografiji Mikelea Merole kojim je 2007. proslavila 20 godina karijere.

Danas je posvećena pedagoškom radu u svojoj školi, a za portal Nova.rs govori o neophodnosti da prihvatimo odgovornost za lični život i kolektivno stanje društva, o revoluciji kroz evoluciju svesti, o promeni odnosa prema novcu…

Ašhen Ataljanc u baletu “La Capinera” kojim je u Pozorištu na Terazijama obeležila 20 godina karijere/Foto: Pozoriste na Terazijama/La Capinera/Promo

Kakav je značaj igre u vremenu krize i izolacije, zatvorenosti u kućama i ograničenosti kretanja?

– Pokret je nastao kao način komunikacije između svih živih bića. To možemo da primetimo i kod životinja i kod ljudi. Ljudima je lakše na taj način da pokažu osećanja nego da ih iskažu verbalno. Kažu da je potrebno 12 zagrljaja dnevno da bi čoveku ostalo srce otvoreno. Ima mnogo ljudi koji su usamljeni i kojima sada zagrljaji nedostaju. Čak i oni koji nisu bili skloni da grle svoje prijatelje i poznanike, možda sada shvate koliko je to važno i koliko smo svi povezani, ne samo rasno, nacionalno, nego i u toj božanskoj jednosti. Jedni bez drugih ne možemo. Ovaj proces vaznesenja, koji se sada događa na planeti Zemlji, ovaj prelaz iz treće u petu dimenziju, podrazumeva sve nas zajedno.

Kako vi kao igrač, kome je pokret osnova, doživljavate ograničenost kretanja?

– Nismo bili izolovani 12 godina nego šest nedelja. Ljudska bića su nekada imala sposobnost da telepatski komuniciraju i možda se sve ovo dešava kako bismo se setili svih tih veština. Svima nam se dešavalo da razmišljamo o nekim ljudima, pa nam se oni jave, pozovu telefonom ili dobijemo poruku. Doći će vreme kada ćemo ponovo tako da budemo blizu jedni drugih. Postoje plemenske zajednice u svetu koje još uvek tako komuniciraju. To je zaboravljeni način, koga se mi sada polako svi prisećamo. Moramo da prihvatimo odgovornost kako za lični život, tako i za kolektivno stanje društva i čitave naše civilizacije. Sada nam je data šansa da sve promenimo. Način na koji možemo da promenimo nešto jeste da promenimo ono u nama. Linearno vreme ne postoji, to je kreacija našeg uma i naše trodimenzionalne svesti, tako da ovih šest nedelja ne znače ništa u odnosu na večnost u kojoj trajemo. Vreme se ubrzalo i vreme u smislu na koje smo navikli, ne postoji. Ne mislim da je nama bilo šta ograničeno. Mi smo sami sebe ograničili svojim poimanjem stvari. Mi imamo neograničene mogućnosti kretanja i ovo je bila divna prilika da se toga podsetimo. Ono što nam je servirano  sigurno nam neće pomoći u ovom procesu. Naša je odluka da li i dalje želimo da živimo u starim programima…

Da li će ova kriza biti inspiracija za umetnost ili će zatvorena pozorišta i koncertne dvorane imati dalekosežne posledice?

– Pozorišta su zatvorena i leti. Pozorišta ne rade po tri meseca godišnje, pa ništa. Produžiće se sezona, naći će se rešenje. Šest nedelja smo u ovoj situaciji. Sezona može da se produži, pa da poslednja predstava, recimo, bude 30. jula. Pozorišta su svake godine zatvorena tako da ne mogu da se složim da su pozorišta prvi put zatvorena. Sigurna sam da su mnogi umetnici baš ovom situacijom inspirisani na nove kreacije.

Izjavili ste jednom da ste uvek drugačliji i da se ničega ne bojite. Kako to uspevate?

– Kada shvatite da smo rođeni iz bezuslovne ljubavi, da smo bezuslovnom ljubavlju vođeni, da vreme ne postoji, da smo večni, straha nema… Od čega? Ne možete da se bojite bolesti ako ste na visokoj frekvenciji. Bolest je niskofrekventna. Ako smo večni, onda smrt ne postoji. Mislim postoji, ali zavisi kako gledate na to…

Kakva je naša baletska scena, kakav je položaj baletskih umetnika?
– Položaj baletskih umetnika je loš. Ponovo se vraćamo na početak razgovora. Jedina revolucija je evolucija svesti. Ne možemo da promenimo svoj položaj ako sebe ne promenimo i nemamo ništa od toga što govorimo da nam je loše. Ja ne mogu da promenim vas, ne mogu da promenim ni svoju decu, prijatelje, komšije, ali mogu da naštelujem sebe na drugu radio stanicu, promenim svoju frekvenciju i da time što utičem na sebe, utičem i na kolektivnu svest. Tako jedino može doći do promena. Drugačije ne može. Jer svaka promena iz uma doneće svoju suprotnost. Dok ne promenimo svoju frekvenciju iz srca, ne može doći do konstantne promene.

Koje promene su nam potrebne da naša baletska scena postane vidljivija i uspešnija?

– Mislite koje su materijalne manifestacije do kojih treba doći? Uvek je ista priča. Kada bi u ovoj zemlji bilo više novca da se dovedu bolji koreografi, za razmenu igrača, edukaciju… Mi imamo vrhunske scenografe, muzičare, kompozitore, ali niko od njih neće da radi bez adekvatne nadoknade. Potrebno je promeniti odnos prema novcu. Novac je isto energija, kao i sve ostalo, i veoma zavisi kakav stav imamo prema njemu. Ako ga poštujemo, cenimo, vrednujemo, brinemo o njemu i sa uvažavanjem se odnosimo prema svakom dinaru koji imamo u novčaniku, onda će taj novac početi da vrednuje nas i biće ga više. Postoji tendencija da se o njemu govori loše. Kada bismo novac doživljavali kao deo našeg energetskog sistema i vrednovali ga kao i sve drugo, onda bi njega bilo više. Ako o njemu stalno govorimo loše, onda njega ima sve manje. Da bi se stvorio balans, onda mora da postoji dovoljno novca i svega drugog. Taj život u izobilju je peta dimenzija, to je stanje svesti. Sve što iz tog stanja mi materijalizujemo to je izobilje u svakom smislu, materijalno izobilje, izobilje u ljubavi, partnerskim odnosima, život u izobilju. Tako čovek zna da je u balansu, tako država zna da je u balansu. Onda možemo da platimo i koreografe i igrače, ali to je sve sekundarno. Situacija nije dobra, ali treba da se zapitamo zašto. I uvek nam je neko drugi kriv, mama, tata, brat, drugarica, predsednik… To je lako. Kada je neko drugi kriv, onda mi ne moramo ništa drugo da radimo. Promena se dešava samo onda kad prihvatimo apsolutnu odgovornost za sve što nam se događa.

Postali ste najmlađa prvakinja srpskog nacionalnog baleta, onda ste otišli u Nemačku pa Italiju gde ste izgradili zavidnu karijeru da biste se vratili u Srbiju kao samostalni umetnik. Šta vas je nagonilo na sve te promene?

– Život je put promene. Svi težimo da budemo u skladu sa svojim višim Ja. Sve što se meni dešavalo je put promene. Nekada čovek ne zna zašto nešto radi, a onda kada se seti zašto je na ovoj planeti i koja je njegova uloga, onda svesno zna zašto neke stvari radi i zašto mu se neke stvari dešavaju. To se zove buđenje. Do tada čovek osluškuje svoj unutrašnji glas, svoje unutrašnje instinkte, da li da krene levo ili desno, da li sa ovim čovekom treba da pravi decu ili ne, sa kim će da se druži, da li će da upiše prava ili likovnu umetnost…To su izbori, put promene, život. Svi imamo vrlo dobar putokaz, kompas u sebi i znamo tačno šta nam je potrebno, nego smo uslovljeni programima. Neko nas je isprogramirao šta to znači biti srećan i neko nam je rekao da je put levo dobar za nas. I onda kada mi deset puta skrenemo levo, jer su nam tako rekli mama i tata, škola i profesori, jedanaestog puta više nismo sigurni gde treba da idemo. To je taj program.

Da li vam je teže kao pedagogu nego što vam je bilo na sceni?

– To su potpuno različite stvari. Ja nekad kažem da sam 27 godina bila u vojsci. Igračka karijera je vojnički život. To je ta disciplina. Pedagoški rad nosi istu odgovornost. Znate i sami da naša deca nažalost provode više vremena sa vaspitačima, nastavnicima, učiteljicama, na raznim sportovima nego sa roditeljima. Imamo veliku odgovornost ne samo da ih naučimo da rade ono zbog čega su došli, bilo da je to balet, engleski ili karate, nego i šta ćemo za to vreme da im prenesemo pored toga. A neverbalna komunikacija je još važnija. Mika Antić je rekao: Zatvorite se u pećinu i počećete da mislite kao kamen. Uvek je najvažnije da mi budemo dobro i na taj način možemo da promenimo dosta toga. Ako sam ja u sali sa decom, tri, šest, sedam dana u nedelji, svakako ću imati veliki uticaj na to dete, koje će kasnije imati veliki uticaj na druge, svoju decu, na društvo u kojem živi… Zato je odgovornost velika. Naravno, danas su naša deca sve više naši učitelji. I te duše su se inkarnirale ovde kako bi pomogle buđenju svesti… Pitanje je sad ko je čiji učitelj!

Kako ste se osetili kada ste izašli iz “vojske”?

– To je bio moj izbor. Uzvišen osećaj moći. Vi nemate vozilo, instrument, imate samo telo. To je vrlo moćno osećanje, predivno, božanstveno, najlepši posao na svetu, ali ne može svako da ga radi.

Poruka igračima?

– Mogu da poručim svim igračima na svetu da se povežu sa intergalaktičkim učiteljima igre koji se nalaze u njihovom srcu i da nikada ne prestaju da igraju.

Komentari

Your comment