Artan Lili: Jurimo rupe u pandemiji, pa odmah koncert

Kultura 13. sep. 202022:28 > 12:35
Podeli:
Foto: Ivana Čutura/Promo

Najgore je malim bendovima i ex-YU gigantima - male bendove niko neće ili nemaju gde, a velikima je malo 500 ljudi, koliki je trenutni limit, kaže Bojan Slačala, basista i vokal benda Artan Lili.

Artan Lili počeo je kao eksperimentalni trio 2013, potom su se ustalili kao četverac i dodata im je etiketa „nojz pop“. „Vidiš li nestaće sve ako sad stanemo tu“, pevali su još na počecima. I nisu stali, ni nestali. Naprotiv. Za njima su dva i po albuma, sad već milionski pregledi na društvenim mrežama i nebrojene svirke. I sada, u ovo doba pandemije, sviraju. „Sinoć smo bili u Novom Sadu, bilo je iznad očekivanja“, kaže Bojan Slačala, basista i vokal. Artan Lili su, uz njega, i Romana Slačala (vokal), Marko Ajković (bubnjevi) i Ivan Skopulovič (gitara). Novosađani će ih ponovo slušati na Festivalu uličnih svirača 30. septembra, a pre toga ih čekaju svirka na beogradskom brodu „20/44“ 17. septembra, dan kasnije Mladenovac („Dvorištance“), a 20. septembra i nastup na festivalu Nišvil. Kalendar zvuči kao da smo u redovnim uslovima.

 

Za razliku od mnogih bendova, pred vama je, čini se, bogata koncertna sezona ove jeseni. Kako vam se čine svirke pod merama prevencije od kovida? Da li se nešto menja?

Poznati smo po tome da prvi ukapiramo mnoge stvari u ovom poslu, pa tako i sad. Jurimo rupe u pandemiji u svakom smislu: pažljivo promatramo situaciju kad će se ukazati neka da se može organizovati koncert. Nikako više od 7-14 dana unapred, jer dalje gledanje u budućnost trenutno nije moguće, pa su svi koncerti po principu malog marketinškog blickriga. To je trenutno jedina moguća forma i za nas idealna situacija. Najgore je malim bendovima i ex-YU gigantima – male bendove niko neće ili nemaju gde, a velikima je malo 500 ljudi koliki je trenutni limit. Osnovni razlozi za ovakvu koncertnu inicijativu su ti što smo svesni da bend mora svirati da bi bio dobar; jer živimo od toga i zato što smo potrebni publici i nosimo deo odgovornosti za zdrav razum i opstanak muzičke i kulturne scene.

Kako ste provodili vreme dok nije bilo koncerata?

Proveli smo iščekujući da se pruži prilika za akciju, koju trenutno sprovodimo u delo. Inače, ovaj period nije bio ni malo inspirativan. Tek sad radimo na nekim novim pesmama.

Prva dva albuma objavili ste za PGP RTS, a promociju je prekinula korona. Šta se dešava sa ta dva albuma i najavljenim trećim?

Croatia Records i PGP-RTS su u istom trenutku reizdali prva dva albuma na CD-u u jedinstvenom pakovanju na kom se kao bonus pojavila i nikad objavljena pesma sa drugog albuma „Najgori od svih“. Pored ovog izdanja, mi smo u obe kuće ušli i sa pet novih singlova sa trećeg albuma popraćenih sa pet video spotova, objavljenih u decembru. Sad spremamo ostale pesme za taj album i planiramo da ih objavimo krajem godine.

Bojane, ti si i likovni umetnik, a Romana režira spotove bend(ov)a. Koliko vam je ta vizuelna crta važna, mogu li pesme bez tog vizuelnog dela?

Teško. Mi volimo da se izražavamo i vizuelno, pa je onda potpuno razumljiv naš lični angažman i na tom polju. Mislim da možemo još mnogo da damo i da tako slika o bendu postaje potpunija.

U čemu vidite vezu likovne umetnosti, muzike i popularne kulture?

Jedne bez drugih su danas nemoguće. Sve je toliko uvezano u multimedije da ih nije realno razdvajati, jer je i način prezentacije takav, multimedijalan. Bez toga ćete teško napraviti šta danas.

Spotify je od letos dostupan i pretplatnicima iz Srbije. Kakva su vaša iskustva sa ovom mrežom, koliko vam ona znači?

Mi smo od 2014. godine, to jest od izlaska našeg prvog albuma, dostupni na svim striming medijima, uključujući i Spotify. Vrlo je bitno biti prisutan na svima njima jer je to najlakši način da mladi dođu do vas i vi do njih.

Negde si rekao da „nemaš baš gde drugde odavde“, a u „Srcu“ pevate o „preseljenju u veliki grad“ sa metroom. O čemu se tu radi i kakva je veza srca sa tim?

Pesme nisu dobre ukoliko teme o kojima govore nisu proživljene lično. Ja sam imao iskustvo odlaska u svet i nije mi dugo trebalo da shvatim neke stvari. Ukoliko ste pisac, nemate nikakve šanse da to radite na drugom sem na maternjem jeziku. Slično kao i pevanje na engleskom jeziku. To je varanje samog sebe i velika zabluda koja nikom nije pošla za rukom. OK je da vaša dela budu prevedena na drugi jezik, ali ne i da pokušavate da ih sročite na njemu.

Kako vam izgledaju Beograd i Srbija danas?

Da citiram Štulića: „Uvijek, uvijek ista priča!“ Stanje u kulturi je uvek neka borba, nikad oslobođenje.

Šta protiv te „Depre“ o kojoj pevate?

Napisao sam taj tekst iz preventivnih razloga. Sad vidim da je adekvatan svakom vremenu, jer dok je čoveka večni će biti i njegovi problemi – lični i kolektivni. Jer je depresija pojedinca je često i ogledalo društva u kom živimo.

Neki muzičari jasno ispoljavaju političke stavove. Vi se toga klonite. Ima li angažmanu mesta u umetnosti i kakvom?

Ne klonim se, naprotiv. Samo ne želim da budem banalan. Inače su svi tekstovi koje napišem duboko prožeti kritikom, jer je to obaveza umetika – da ima kritički stav pozitivne ili negativne prirode. To je „nasušna potreba“!

Sviraš u dva benda. U čemu je razlika? Šta je to što u bendu Stuttgart Online možeš, a u Artan Liliju ne, i obrnuto?

Druga je energija i sasvim drugi impuls. Druge su i strategije i očekivanja. Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje adekvatnije nego ovako.

Bojan Slačala Foto: Ivana Čutura/Promo

Kažeš da u rokenrolu nema kompromisa i da „nikad nećete pristati da budete kompromisni bend“, a za Artan Lili se može čuti i da ste se, valjda dodajući ono „pop“ na nojz, komercijalizovali i uradili upravo to. Kako vam se čine takve ocene?

Pogrešne i pretenciozno amaterske. Dečije boljke. Kao da su to neke bitne stvari. To je ranije jedino bilo važno muzičkim kritičarima kojih danas ima sve manje. Pogotovu kad nemate nijedan dominantni pravac u kulturi i umetnosti već se sve meša i prožima. A uslovi bavljenja ovim poslom ostaju isti otkad smo se počeli baviti njim – nema pristajanja na ničije uslove, i rad isključivo onako kako mi mislimo, volimo, želimo i možemo!

Prvi ste dobitnici Nagrade Milan Mladenović. Na konkurs ste se prijavili kao već afirmisan bend. Kakva je vaša veza sa tom scenom proizašlom iz novog talasa i gde vidite svoje mesto danas?

Velika je povezanost jer je veliki uticaj te ekipe bio na nas u ključnom razdoblju našeg odrastanja i sazrevanja. Osećam lično veliku odgovornost i obavezu zbog toga i zbog svih aktera te scene koje sam voleo, a i dalje volim kao svoje najrođenije.

Na koje nove bendove na regionalnoj sceni treba obratiti pažnju?

Mi smo poznati kao bend koji je gurao mnoge mlade nade scene, od Buč Kesidija, Vizelja, Sicktera, Katakombi, Yan Dusk-a i mnogih drugih. I dalje ćemo nastavljati da kroz formu predgrupe pomažemo jačanju i pravilnom građenju scene kroz živi nastup, to jest šansu da široj publici na najbolji način prezentuju svoj rad.

Komentari

Vaš komentar