2
Mislim da imamo mnogo razloga da budemo ponosni na prethodne dve decenije. Mali tim, bez kancelarije, nekoliko posvećenika koji ne dele već obavljaju poslove, napravio je projekat koji dobacuje blještavo svetlo daleko izvan ove avlije, kaže direktorka Beogradskog festivala igre.
U ponedeljak je počela prodaja ulaznica za sve predstave 20. Beogradskog festivala igre. U okviru glavnog programa, od 17. marta do 13. aprila sledeće godine, publika će otkriti izuzetan izbor novih produkcija, najavljuju iz BFI. Ukupno 17 kompanija iz 11 zemalja, sa preko 30 novih koreografskih postavki, biće predstavljeno u Beogradu i Novom Sadu.
Od osnivanja festivala, predstavljeno je blizu 500 koreografskih radova, a u proseku je svako izdanje pratilo oko 18.000 gledalaca i 100 akreditovanih novinara iz zemlje i inostranstva.
Objavljivanje programa predstoječeg izdanja Festivala bio je povod da razgovaramo sa Ajom Jung, direktorkom Beogradskog festivala igre.
Objavljen je program za naredni, 20. Beogradski festival igre. Šta je to najzanimljivije što nas čeka od marta?
– Verujem da je najnezgodnije pitati selektora festivala da izdvoji nekog umetnika kao najzanimljivijeg. To je kao da majku pitate koje dete najviše voli… Ali, znajući da sa neskrivenom radošću pratite rok i urbanu muzičku scenu, bez razmišljanja bih rekla da ne treba propusti nastup britanske trupe Hofeša Šehtera. Šehter je školovani i nagrađivani bubnjar, jedan od najintrigantnijih koreografa našeg vremena. Rođen je i odrastao u Izraelu, gde je proveo veoma komplikovano detinjstvo. Za svoje komade, on piše muziku koja postaje koncert vrhunskog zvuka i neraskidivog pokreta. Njegova londonska trupa već je gostovala na našem Festivalu, sa antologijskim komadima “Politička majka” i “Sunce”. Sada dolaze sa double bill programom. “Klovnovi” se bave nama bliskom i aktuelnom temom.
Predstava je sarkastičan naklon narastajućoj ravnodušnosti prema nasilju. U drugom delu večeri, “Ispravka” nudi sirove trenutke u kojima se nežnost ipak promalja kroz autorov bioskopski objektiv. Ponosna sam da će Šehter, koga sam upoznala pre skoro 20 godina u Londonu, doći lično na naš 20. Beogradski festival igre. Posebno kada znam da zaista retko ili nikada ne prati svoju trupu na gostovanjima. U Beogradu će između ostalog primiti Nagradu Jovan Ćirilov, koju je ove godine jednoglasno dobio za komad “Labudov kolač” u izvođenju štutgardske trupe Gauthier Dance.
Zahvaljujući festivalu, beogradska publika je danas u prilici da vidi svetske premijere. Šta nam od premijera donosite na 20.Beogradskom festivalu igre?
– Sve su to premijere za našu publiku i za ovaj deo sveta, uz napomenu da neke autore već poznajemo, dok su neki potpuno novi. Od tih novih, izdvojila bih momke iz pariskog Galaktik ansambla, njih šestoricu koji su zajedno kreirali komad “Optraken” jednu vrstu superiornog, dramaturški, rediteljski i koreografski uglancanog cirkusa, gde svaki pokret i neponovljiva akrobacija, imaju svoj razlog. Zatim, komad “Crna rupa” njujorškog koreografa i igrača, Šamela Pitsa koji po prvi put predstavlja svoju trupu evropskoj publici upravo na Beogradskom festivalu igre. Na vanserijski način, gotovo bez upotrebe klasične pozorišne rasvete, ali uz pomoć senzacionalnih video radova, on kreira sjajnu odu kulturi koju su Americi doneli ljudi afričkog porekla. Dugo sam se borila i za dolazak Izraela Galvana, najčuvenijeg flamenko igrača na planeti, pa je na neki način njegov nastup pravi dar za rođendan našeg festivala. Ipak, kao i svake godine, obezbedili smo i jednu svetsku premijeru. “Faun” Maura de Kandije u izvođenju Baleta Torina će tek naredne godine početi da se priprema. Premijera je 5. aprila.
Beogradska publika gaji velike simpatije prema Holandskom teatru igre. Tri komada koja potpisuju tri velika koreografa predstviće se na 20. festivalu igre?
– Nije samo beogradska publika, već je Holandski teatar igre san svakog ozbiljnog pozorišta, svake metropole koja drži do umetnosti i kulture, kao i najšire svetske kulturne javnosti koja ponešto zna o savremenoj igri. Triptih koji donose najbolji igrači planete čine komadi “Bogovi i psi” čuvenog Jiržija Kilijana, “Trasa” Gabrijele Karizo koju poznajemo kao lepšu polovinu autorskog dvojca trupe Peeping Tom, kao i “Figure u izumiranju [1.0]“ izvrsne kanadske koreografkinje Kristal Pajt. Ovaj poslednji komad se bavi jednom od najvažnijih tema savremenog trenutka tretirajući klimatske promene i globalno zagrevanje. Pajt to čini na gotovo literarni način.
Uz nadmoćne slike ona pravi pozorišnu varijantu uznemirujućeg dokumentarca o spisku izumrlih životinjskih vrsta i nestalih glečera. Vaš kolega iz britanskog Telegrafa kaže: “Retko se nailazi na predstavu takve vizuelne originalnosti, takve tehničke briljantnosti i takve emocionalne moći da osećate da ste svedoci ponovnog rađanja umetničke forme”. Ipak, Holandski teatar igre, koji na naš Festival stiže po sedmi put, prvi put neće nastupiti u Beogradu, jer grad nema scenu za velike pozorišne ili baletske trupe. Dve predstave čuvene trupe NDT 1 izvodiće se u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, teatru koji je ujedno naš najpouzdaniji partner tokom poslednjih nekoliko godina. U prevodu, putujemo na Beogradski festival igre.
Na prethodnoj ediciji festivala publiku je oduševio umetnik Euripid Laskaridis koji se ponovo vraća u Beograd. Šta nam donosi ovog puta?
– Laskaridis pripada grupi savremenih grčkih umetnika koji danas bukvalno dominiraju na svetskim pozornicama. Naša je publika imala priliku da upozna neke od njih, poput Papajoanua, Fonjadakisa, Mandafunisa, Rigosa, Papadopulosa… Prošle godine smo gledali Laskaridisa u jednoj solo predstavi, gde je uz pomoć jednostavnih elementa i sredstava, na svega nekoliko metara od publike, kreirao magiju. Sada idemo mnogo dalje! Njegov “Elenit” je ogromna predstava, koja se namešta puna tri dana, a kada se konačno digne zavesa, deluje kao lavirint naseljen čudnim likovima, prenatrpana prodavnica kojekavih antikvitetnih drangulija. Tada počinje putovanje kroz nepoznati pejzaž; devastiran i razrušen, u isto vreme neodoljivo fascinantan. Laskaridis nudi briljantan, pomalo duhovit, a ponajviše ironičan pokušaj razumevanja našeg monstruoznog sveta. Inače Elenit je bila čuvena fabrika cementa i građevinskog materijala. Takozvani industrijski tigar, zgažen i zaboravljen nakon afere koja je dugo potresala grčku javnost.
Kako ste birali predstave za okruglu godišnjicu?
– Kao i uvek: beskompromisno. Naši su programski kriterijumi očigledni, kako za one koji festival prate, tako i za svakog poznavaoca umetničkih prilika u inostranstvu. Najvažnije je da se program potvrdi unapred, kako bi stigao do domaće, ali i inostrane publike. Mi ulaznice moramo da prodamo, a od autora koje predstavljamo ne očekujemo da nam ponude uzvratne posete ili letovanja, nego savršene umetničke događaje. Znači, biramo hrabro, po kvalitetu, prateći danonoćno svetsku scenu. Verujem čvrsto da je Beogradski festival igre danas u svetskim razmerama najrelevantiji umetnički festival kojim Srbija može da se pohvali.
Koliko je upornosti i truda bilo potrebno za ovih 20 godina?
– Onoliko koliko ni jedan normalan čovek ne bi potrošio. Moje se vreme meri po Festivalu. O stresu ne bih govorila, jer su strahovi uvek ekvivalenti količini odgovornosti. Scena je mera. Tu se u delu sekunde može proceniti razlika između vrunskog i prosečnog, da ne kažem amaterskog. Mislim da imamo mnogo razloga da budemo ponosni na prethodne dve decenije. Mali tim, bez kancelarije, nekoliko posvećenika koji ne dele već obavljaju poslove, napravio je projekat koji dobacuje blještavo svetlo daleko izvan ove avlije. Zahvalni smo najdivnijoj publici, novinarima koji su najavljivali i pratili događaje, kao i svim našim saveznicima na ovom složenom putu. Zajedno smo pomerali granice i uporno nervirali samozvane stručnjake ili profesionalne mrzitelje, dokazujući da je vrhunska igra samo jedna.
Bonus video: U Madlenijanumu otvoren 19. Beogradski festival igre