Sve je tanja linija što… Piše Ivan Mrđen

Sve ćešće se prisetim refrena pesme “Bijelog dugmeta” o noći kad je pun mesec iznad Bosne bio kao lubenica, samo što prva dva stiha sad glase nešto drukčije, otprilike ovako: “Mi više ne možemo zajedno, lakše nam je razdvojeno”.

A i ta tanka linija je sve tanja. Pre šest dana sam preko Fejsbuka čestitao rođendan bivšem glavnom i odgovornom uredniku i direktoru lista “Sport”, činio sam to i ranije, pa po navici stavih ono “idemo dalje”…

Zato me je zaista samo dan kasnije rastužila objava moje prijateljice Snežane Pantović: “Ja sam se šokirala kad sam nedavno u 'Ćacilendu' videla bivšeg kolegu, sada penzionera, koji je nekada bio vrsni novinar i direktor 'Sporta', kako sa nekim tužnim ženama sedi na betonu ispred jednog šatora na kolovozu ispred Skupstine...“

Nije opravdanje, ali nisam bio u Srbiji u vreme kad je isti taj kolega oktroisan za člana Školskog obora Sportske gimnazije, pa u tom svojstvu javno pretio đacima u blokadi, nastavnicima i roditeljima. Pa mi promakla i ta priča i njegova slika u društvu izvesnog „SNS batinaša“, koji se kasnije proslavio provokacijama tokom blokade zgrade Radio-televizije Srbije.

Sorry matori, ne idemo dalje, ionako je davno nestala i poslednja nit koja je povezivala karijere svih nas iz nekadašnje „Borbine“ kuće... Žao mi samo unučeta sa naslovne fotografije na tvojoj Fejsbuk stranici, da li pomisliš kakav ćeš mu svet i kakvo ćeš mu nasleđe ostaviti kad jednom sve ovo prođe... Zato ti ovde i ime ne pominjem, što da dete raste uz tu bruku...

* * *

“Neću reći da sam šokiran, ali, i pored izvesnih zabluda gospođe u godinama, koja se nekada družila sa mojom pokojnom majkom, ni u snu nisam mogao pretpostaviti da će, iako materijalno dobro situirana, pod izgovorom patriotskih pobuda, završiti u ‘Ćacilendu’ ne bi li uzela koji dinar”, napisao je istog dana kolega Veljko Pajović.

On je dotičnu prepoznao u jednom video sadržaju na jutjubu kad čovek koji je ušao u taj zverinjak razgovara sa njom, a ona ponosno kaže da je “deo naroda koji se probudio, većine koja je uplašena i da je tu zbog agresije druge strane”.

“S tom ženom bih se povremeno čuo jer se, kao što sam napomenuo, svojevremeno družila sa mojom pokojnom majkom od koje je bila mlađa. Da ne dužim mnogo, za mene je gospođa precrtana. Jednostavno povući ću se i neću joj dati priliku za bilo kakav kontakt. A da je kojim slučajem moja Smiljka živa i da je saznala za ovo - praštalo bi na sve strane”, objasnio je Pajović.

On mi neće zameriti što ću njegov zaključak prepisati i potpisati: Ići u paravojni kamp ispred Doma Narodne skupštine i u Pionirski park nije stvar drugačijeg mišljenja i političkog opredeljenja, koje sam spreman da poštujem, naprotiv - to je stavljanje na stranu zla. I to za malo ćara! * * *

Sitan ćar nije baš uvek tako sitan, posebno kad su u pitanju institucije od nacionalnog značaja. Tako je ovog vikenda izuzetno pažnju privukla objava poznatog pijaniste, kompozitora i profesora Dimitrija Vasiljevića da je “Narodno pozorište u Beogradu i zvanično umrlo postavljanjem Vučićevih podguznih muva, Ljubice Vraneš na mesto direktora opere, Ive Štrljić na mesto direktora drame i Dragoslava Bokana na mesto predsednika Upravnog odbora”.

”Ljudske amebe i umetnički patuljci”, a politički podobni kadrovi predsednika svega i svačega koji ih je tu postavio su, po Vasiljevićevim rečima, “bruka i sramota ove ustanove i dokaz da je u ovoj zemlji i zvanično moguće postati bilo šta, ko god da si, samo ukoliko ispunjavaš jedan uslov - izdaješ svoju zemlju podržavajući izdajničku mafijašku kliku koja uzurpira državne funkcije i sebe naziva nekakvom legitimnom vlašću”.

“Zbog transfera blama, gađenja koje osećam prema gorepomenutim ljudskim kreaturama, kao i pijeteta prema Narodnom pozorištu, kući koja me je othranila, inspirisala od najmlađih umetničkih dana i decenijama predstavljala biser kulture ove zemlje, a koja je mučki ubijena ovim ogavnim činom, zaričem se da u istu neću više nikada nogom kročiti. Narodno pozorište - počivaj u miru i neka ti je laka zemlja!”

* * *

Vasiljević živi i stvara u Ričmondu u američkoj državi Virdžinija i njemu će, ruku na srce, biti mnogo lakše da održi ovaj lični ostrakizam.

Da podsetimo, kod starih Grka taj izraz je označavao progonstvo iz Atine na jednu, kasnije i na pet godina, kakvog uglednog građanina, za koga su smatrali da se odviše osilio te da bi zbog toga mogao biti opasan. Odluka se donosila narodnim glasanjem (minimum 60 glasova), koje se vršilo na taj način što su glasači ispisivali ime kandidata za progonstvo na parčiće ostrakona (materijal sličan crepu) od ili ljuske od školjki.

Džon Štajnbek (1902-1968) je u romanu “Ulica” (“Mlado pokoljenje”, Beograd, 1961) pisao da postoje dve moguće reakcije na društveni ostrakizam – “ili se čovek odluči da bude bolji, čistiji, ljubazniji, ili postaje zao, izaziva čitav svet i čini još gore stvari”. Po njemu, “ovo drugo je najčešće reagovanje na društveno žigosanje”…

Ne znam za bivšeg kolegu iz “Sporta”, ne znam za Pajovićevu komšinicu, možda za njih još i ima neke nade, ali najnoviji triumvirat iz Narodnog pozorišta upravo je ustoličen jer je u međuvremenu pokazao da za njih ne postoje granice kad treba biti zao i činiti loše stvari.