Piše Ivan Mrđen: Izazovi emocionalnog balansa

Nismo bili bliski prijatelji, iako smo dobar deo nesretne poslednje decenije prošlog veka proveli u istom taboru ono malo nezavisnih medija koji su objektivno izveštavali o raspadu bivše nam zajedničke države, “ratovima u kojima Srbija nije učestvovala”, o različitim oblicima organizovane pljačke sopstvenog naroda (stara štednja, zajam za preporod, piramidalne banke, hiperinflacija), sve do svih mogućih lupinga razjedinjene i nesposobne opozicije…

U početku to su bili samo “Borba”, “Vreme”, B92, Studio B, Beta i FoNet, uz desetak uticajnih lokalnih glasila, kasnije su stigli “Blic”, “Danas”, “Dnevni telegraf”, “Demokratija”, pa “Naša Borba” i “Glas javnosti”, u međuvremenu se oslobodio i NIN…

* * *

Iako nismo bili bliski prijatelji, osećam potrebu da iskažem poštovanje prema Zoranu Sekuliću, njegovom radu i vrednostima za koje se borio. To je lični odnos prema velikom gubitku čitave profesije, emotivni čin i izraz empatije.

U ovakvim situacijama jedini način da se sačuva autentičnost u pristupu i izrazu je da ne učestvujemo u preterivanjima i ne prisvajamo tuđu bliskost, ne namećemo osećanja koja nisu naša, već dajemo kontekst sopstvenih doživljaja. Time takođe delimo iskrene emocije…

Tim pre što je Zoran zaista bio “bastion normalnosti u nenormalnom svetu”, kako je na komemorativnom skupu povodom njegove smrti rekla nekadašnja dugogodišnja urednica FoNeta Jasmina Džabić.

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Željko Bodrožić je tom prilikom istakao kako je Sekulić bio unikatan i neponovljiv, obrazovan, rečit, pošten, gospodstven, profesionalac koji je živeo za svoj poziv, okupljao kolege i delio znanje i iskustvo.

Istoričar Milan St. Protić, koji je i Sekulićev prijatelj, istakao je da razgovor sa njim nikad nije bio površan i da ga opisuje reč “produhovljenost”.

Vršilac dužnosti glavnog i odgovornog urednika FoNeta Đorđe Vlajić izjavio je da je FoNet Sekulićev legat. “U rečenici da je FoNet osnovao da bi sačuvao obraz, on je sačuvao obraz. A mi ćemo sačuvati obraz ako sačuvamo FoNet”, poručio je Vlajić.

* * *

Kažu da nam ”ponekad tuđa smrt vrati naše ljude”. Na današnji dan pre deset godina (u nedelju 26. jula 2015.) na vlasotinačkom Novom groblju smo na večni počinak ispratili mog prijatelja Dragana Kostića Culina, koji je bitku sa teškom bolešću izgubio u 59. godini života.

Svojevremeno je kolega Perica Luković u reviji “Turistički putokaz” napisao: “Kad dođete u Vlasotince na jedan ili više dana naša preporuka je da odete na ručak na ‘Staro groblje’. Dobro ste pročitali. ‘Staro groblje’ nije mesto za sahrane, već brdo iznad reke Vlasine u centru Vlasotinaca gde se nalazi čuvena kafana ‘Lovac’. Pošto se preko puta kafane nalazi mlin, Vlasotinčani će vam put objasniti i sa ‘preko puta mlina ideš do Culina’, što je nadimak gazde ovog nesvakidašnjeg ugostiteljskog objekta Dragana Kostića.”

Culin nije bio ni glumac, ni pevač, ni umetnik u nekom formalnom smislu, ali je imao više duha od bilo kog komičara i umeo je društvo da „digne iz mrtvih“. Nikog nije ostavljao ravnodušnim, on je bio Prometej koji Vlasotincu donosio neku svežinu u ponekad zaspalom palanačkom životu.

Mogao je biti bilo šta u životu. Koju god profesiju da je odabrao, bio bi najbolji ali je on odabrao da bude Culin i ne treba ništa više dodati i niti oduzeti. Najbolje ga je u jednoj rečenici opisao njegov prijatelj, moj dragi kolega Zoran Nikolić Zozon, rekavši da je „bio dobar za sve samo ne za sebe.“

* * *

Ne znam koliko je opravdano ovo povezivanje dva datuma koje deli puna decenija nazvati deljenjem emocija. Da li nešto širi pogled na tugu i najnoviji gubitak pominjanjem drugih ljudi koji su nam bili bliži, a koji zaslužuju sećanje, pokazuje neku vrstu iskrenog emocionalnog balansa: poštovanje prema osobi koja je zaslužila da bude pomenuta, ali i lično svedočanstvo o tome kako se nosimo sa sve učestalijim gubicima i sećanjima.

Proteklo je mesec dana od kako je iznenada i više nego prerano preminuo moj prijatelj Petar Mošić (1981-2025), izuzetno talentovani i priznati slikar, a ja, priznajem, nikako nisam našao način da se od njega oprostim dostojanstveno, iskreno, mirnim tonom i suzdržano…

Ova godina biće zapamćena po čitavom nizu masovnih skupova, što u znak podrške studentskim zahtevima, što kao organizovan odgovor vlasti, a ja sam nekoliko puta hteo da pomenem moj zapis od 19. aprila 2019. godine, kad je takođe bila neka velika autobusko-sendvičarska invazija na Beograd.

“Hoće li se ikada unormaliti situacija u našoj zemlji. Jebe mi se za vaše mitinge, kontramitinge, demonstracije, štrajkove, javne podrške ili proteste, odjebite više! Prava revolucija je kad radiš na sebi, unapređuješ se i usavršavaš, obrazuješ, ulažeš ne sto odsto već trista odsto snage i energije da u ovoj usranoj zemlji nešto ostvariš i postigneš. Ali, mi smo povodljiv narod koji očekuje da će tamo neko drugi, a umesto svih nas, uraditi da bude bolje svima nama. Kako da ne, samo se nadajte! Dok se ne osvestimo od svih manipulacija i dok se ne okrenemo sebi, da prve promene počnemo menjajući sebe na bolje, nikada ništa od ove zemlje neće biti. NIKAD!!!”

To je pre šest godina i tri meseca na društvenim mrežama objavio Petar Mošić. Za taj dan (petak, 19. april 2019.) bilo je zakazano otvaranje izložbe njegovih radova “Zlatni presek” u galeriji “X Vitamin” na Studentskom trgu. Termin obezbeđen dva meseca ranije, uloženo mnogo truda, energije i poprilično novca, ali zbog “vanredne situacije” otvaranje pomereno za tri dana.

Moša je uz citiranu objavu napisao: “Najiskrenije, posle ove izložbe palim odavde... neću se osvrtati nikad, ikad!”

Petar Mošić je završio doktorske umetničke studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, pod mentorstvom profesorke Anđelke Bojović. Ostavio je snažan trag na savremenoj likovnoj sceni kroz dvadeset samostalnih i više od stotinu grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Bio je dobitnik uglednih nagrada i priznanja, ali ipak nije stigao da “zapali odavde”…

* * *

Kažu da kad neko umre, sećanja ne biraju stepen bliskosti, već dubinu tragova… A ti tragovi nekako, baš ovih dana, povezuju Zorana, Dragana i Petra. Slava im!