Piše Bratislav Marković: Ujedinjena manjina i razjedinjena većina

Očigledno je da je jedna grupacija u Srbiji u različitim periodima u ovom razdoblju, volela “čvrstu ruku” i mnogi su to otvoreno priznavali te se za takav sistem zalagali. Oni koji su krajem četrdesetih godina prošlog veka skovali i sa ponosom ponavljali krilaticu “ubićemo svakog skota ko je protiv KPJ-ota”, mogli bi biti dede ili babe gospođe koja je pre recimo godinu dana na mitingu vladajuće stranke u Sremskoj Mitrovici, pred kamerama, sa neskrivenim ponosom, ali i visokim stepenom užitka izjavila kako bi zaklala jednog opozicionog političara kao što je zaklala “krmaču od 200 kila”.

Isti oni koji su se “najvećem sinu naših naroda i narodnosti” zaklinjali na neograničenu ljubav, te u svom obožavanju vođe bivali potpuno saglasni da njihova deca više vole doživotnog im predsednika od rođene majke, danas priznaju da aktuelnog predsednika vole više ili bar isto toliko kao svoje unuke. Naravno, aktuelni predsednik za razliku od druga Tita u više decenija bavljenja politikom pozivao je bar deklarativno, na nešto apsolutno suprotno od onoga na šta je, takođe, bar deklarativno, pozivao Broz. Ideologije se dakle menjaju, skoro pa preko noći, ali ljubav prema vođi ostaje. Reklo bi se da uopšte nije bitno šta autokrata govori, pa čak ni šta radi. Važno je samo da je autokrata. Gde smo stigli za 80 godina?

Stidljivo, ali odlučno, pojavljivali su se usudiću se reći suludi predlozi da se aktuelni predsednik proglasi za doživotnog predsednika Srbije. U višestranačkom sistemu u kome živimo, to ne samo da nije moguće, već u sociološkom i kulturološkom smislu predstavlja bizarnost. Ono što je za sve ljude koji žele promene otežavajuća okolnost, to je, da je ova grupacija građana Srbije veoma odgovorna i izlazak na izbore razume kao apsolutnu obavezu prema svom predsedniku. U svojoj potrebi da se osećaju bitno, dan izbora, grupacija koja voli autokratu doživljava kao praznik. Ali ne praznik demokratije, već važan dan u kome veruju da su nekom bitni, te u znak svoje zahvalnosti i odanosti, sa ponosom, često u najlepšem odelu koje imaju, svoj glas poklanjaju obožavanom vođi. Ipak, hajde da dublju analizu ove usudiću se reći manje-više složne manjine ostavimo za neka, ako ne srećnija, a ono bar mirnija vremena.

Nasuprot ovoj, manjoj ali prilično homogenoj grupaciji, stoje oni koji nisu ljubitelji autokratije. Moje je mišljenje da je ova grupacija birača mnogobrojnija, ali je na veliku žalost heterogena i mnogo neodlučnija. Jedan deo birača glasa za opoziciju, ali više od deset godina ovaj broj nije dovoljan da bi ugrozio aktuelni režim.

Ogroman procenat biračkog tela čine nezainteresovani. Oni iz različitih razloga ne izlaze na izbore. Jedan broj čine pripadnicigrađanske kvazielite, koji ne žele da remete svoju dnevnu rutinu i komfor. Čak i kad imaju svoj, ne tako ubedljiv politički stav, kad žele da se neki autokrata na vlasti promeni, bez problema saopštavaju prijateljima i poznanicima kako su hteli da glasaju za nekog iz opozicije, ali su tog dana imali neka „neodložna posla“. Koliki je stepen njihove nezainteresovani za politički život pokazuje i to što ova grupacija uglavnom živi u urbanim sredinama, gde, usudiću se reći, ne postoji teoretska mogućnost da im do biračkog mesta na kom glasaju treba više od pet minuta. Ipak, najvećem delu političkih apstinenata u svojoj zaljubljenosti u sopstveni intelektualni kapacitet, niti jedan političar na opozicionoj sceni nije dovoljno dobar, lep, pametan, pošten....

Treći razlog za političku apstinenciju je stav da pojedinac ne može ništa, te da od njegovog glasa ništa ne zavisi, a ovo osećanje režim stalno pospešuje.

Naravno, od uvođenja višepartijskog sistema u novijoj istoriji Srbije do danas, lako je pronaći izgovor za sopstvenu apolitičnost. Jedini je problem je što ne treba tražiti izgovor već put ka uređenoj državi i društvu.

Znam da nije prvi put da se zalažem za jednu kolonu i stvaranje referendumske atmosfere, ali moje je mišljenje da je to jedini put ka pobedi nad autokratijom čiji su koreni u Srbiji kao što rekoh jako duboki. Ovog puta studenti su pokrenuli stvari sa mrtve tačke i definitivno nije vreme da iz fotelje tražimo mane njihovom pokretu, kome je stigla podrška iz svih razvijenih zemalja sveta.

Zbog toga je neophodno da se svi ljudi koji žele promene uključe, ako nikako drugačije, a ono bar izlaskom na izbore i glasanjem za listu koja će imati najveće šanse da pobedi aktuelni režim. Jer homogenoj i na dan izbora vrlo revnosnoj manjini, dovoljno je da jedan broj onih koji ne ljube autokratiju, ostane kod kuće. Zato moramo da budemo i odlučni i jedinstveni.

A dovoljno poštene, pametne i lepe, tražićemo na nekim novim izborima, koji će nadam se biti organizovani u skladu sa zakonom u državi koja će, takođe se nadam, biti pravna.