Zašto pišem svaki dan: Piše Ivan Mrđen

I još sam dodao kako se trudim se da budem “glas plus” svih kojima je pun kufer predsednika svega i svačega, vrhovnog komandanta Ćacistana i civilnog patrijarha, njegovih podguznih medija i bezobzirnih trabanata, dignutih na nivo svojih nesposobnosti…

* * *

Drugi bitan razlog mog maltene svakodnevnog angažmana je nepristajanje da razne nepodopštine pomenute bulumente i njihovih najistaknutijih likova prolaze kao nešto sasvim normalno, da se polako navikavamo i na gluposti i na glupake… Od gunđanja “jao šta (nam) rade” ili “ma, pusti budalu” nema nikakve vajde, jer preko svakog našeg ćutanja i sleganja ramenima stvari postaju još gore a uzurpatori sve obesniji i bezobzirniji.

Tako su, na primer, na “MFNS blokada”, zvaničnom profilu studenata u blokadi Medicinskog fakuleta u Novom Sadu, objavili kako je “glavni student koji ‘želi da uči’ pre par dana paradirao Kliničkim centrom kao da mu je dedovina”. I javno upitali: “Dragi naši lekari, dokle ćete da ćutite i povijate glavu dok se osoba koja nema razvijen prefrontalni korteks ponaša kao da vam je šef? Obraz i kičma nisu samo anatomski pojmovi!”

To je, po mom mišljenju, prirodan sled događaja pošto je izostala odgovarajuća reakcija medicinara bez kičme i obraza posle cirkusa oko ispita koji je nedavno položio isti taj student medicine, daleko poznatiji kao v. d. upravnik sabirnog centra Ćacilend u nekadašnjem Pionirskom parku.

“Vrhovni ćaci” se pohvalio na Instagramu da je dobio desetku “i to kod profesora koji je javno podržao blokadere”, posle čega su tu epohalnu vest sve novinske agencije prenele pod oznakom hitno, a čestitke stale da pljušte sa svih strana… Naravno da je najsdačnija i najbrža stigla iz najbližeg komšiluka, sa Andrićevog venca, kad je na televiziji za ružičastu stvarnost predsednik svega i svačega svom omiljenom studentu srdačno čestitao nazvavši ga “izuzetnim mladim čovekom”, a odmah za njim, sa iste televizije, predsednica Narodne skupštine Ana Brbljanić pridružila se slavlju, rekavši da je ovo simbolički dokaz da je obojena revolucija u Srbiji pobeđena…

Najviše se obradovao “resorni” ministar Darko Glišić, koji se inače bavi javnim ulaganjima u Srbiju, a za ovu vlast ulaganje u dobojsku turšijicu je među prioritetima. On je ispričao kako je državni student broj jedan položio “najteži ispit na Medicinskom fakultetu” i to kod “profesora koji mu je vadio crno ispod nokata ne bi mu li pronašao grešku”, ali nije uspeo, dečko je dobio čistu desetku, a ispitivaču blokaderu je čak drhatala ruka dok mu je u indeks upisivao ocenu…

Deda za repu, baba za dedu, čika Gliša za babu… priključili bi se još mnogi miševi u tom čupanju desetke iz ruku ozloglašenog blokadera, da se nije oglasio Medicinski fakultet u Beogradu saopštenjem kako se pomenuti predmet polaže putem interneta, a ne lično, te s toga profesor nije ni mogao da ga “cedi kao suvu drenovinu”, te da je u ovom roku taj ispit polagalo ukupno 383 studenta od kojih je čak 225 njih dobilo desetku, što je nešto manje od 70 odsto!

Ali, baš niko od preostalih 224 budućih doktora nije zbog toga paradirao fakultetom i postrojavao starije kolege, zna se čija je to prćija…

* * *

Kad smo već kod zdravstva i kad je već pomenuta sintagma “uzuzetan mladi čovek”, ovih dana se pitam koliko bi nam svima bilo bolje da je makar deo državne i medijske pažnje usmeren na istinske heroje, na izuzetne ljude koji ličnim primerom spašavaju živote na desetine nepoznatih osoba.

Reč je o dobrovoljnim davaocima trombocita, koji to čine posredstvom “Leuke”, udruženja za pomoć pacijentima obolelim od akutnih leukemija, osnovanog 17. aprila 2018. godine. Osnivači su lečeni pacijenti sa članovima svojih porodica kao i lekari i medicinske sestre sa Klinike za hematologiju Kliničkog centra Srbije u Beogradu.

Ciljevi udruženja su: psihosocijalna pomoć, savetodavni rad, popularizacija potrebe za davalaštvom trombocita i matičnih ćelija. “Leuka” ima svoju bazu davalaca trombocita koja ima više od 400 članova. Iz te baze se svakodnevno šalju davaoci po potrebama koje iskažu lekari. Prošle godine je “Leuka” obezbedila 87 odsto od svih nenamenskih davanja u Beogradu, a cilj je da pokriju sve potrebe u Srbiji.

Druga stalna akcija je povećanje broja donora matičnih ćelija. Do sada su imali akcije u Subotici, Novom Sadu, Šapcu, Beogradu, Aranđelovcu, Kragujevcu...

* * *

To je treći i možda najvažniji razlog zbog koga vredi pisati svakog dana. Jer, iza tih opštih načela i konkretnih akcija i brojki stoji ono što je najvrednije. Ljudi. Od Predraga Slijepčevića koji je kao četvorostruki pobednik nad leukemijom pokretač ovog humanog poduhvata do Vladimira koji je ovih dana u tišini dao trobocite stoti put.

“Žao nam je, to nismo ispratili. Već neko vreme ne stižemo da ispratimo brojke, da se adekvatno zahvalimo našim davaocima na nesebičnom davanju, upornosti, na beskrajnoj podršci u borbi za ono najvažnije: Život”, prepisujem sa “Leukine” Fejsbuk stranice.

Vladimir Ćuk, rodom Trebinjac, radi u “Telekomu” na Slaviji i on je “zlatna rezeva”, njega zovu kad postoji mogućnost da neko ostane bez trombocita, jer njegov davalac nije došao iz bilo kog razloga. Pa se vremenom i tih “uskakanja” nakupila prva stotka…

„Ne možete učiniti dobro delo prerano, jer nikad ne znate koliko će brzo za to biti prekasno“, napisao je američki filozof i humanista Ralf Valdo Emerson (1803-1882).

Ovaj citat je na svoju stranicu stavio Đorđe Šumaher. On je iz Šapca, radi u Beogradu i toliko je fizički jak da izađe iz treće smene i da jednu ili više doza, što je retko. Njemu je sestra umrla od leukemije. Kad god su ga pozvali, uvek bi došao, mada i sam povremeno ima zdravstvenih problema…

Vidoje Krsmanović iz Užica je od samog početka u bazi, od decembra 2019. kad je bio na trećoj godini medicine, sada radi kao lekar opšte prakse u Pančevu, upravo je dobio specijalizaciju iz interne, bio je izuzetan student, prosek 9,70… Želja mu je da posle interne specijalizira hematologiju. Pre dva dana dao je trombocite za pacijentkinju koju leči u Pančevu.

Aleksandar Maričević, u bazi od juna 2019. godine, Aca Miloradović počeo u isto vreme kad i Aleksandar, pouzdan, uvek kad treba je tu…

Igor Džodić, koga zovu i po dva puta mesečno, spada u kategoriju potpuno sigurnih, davao je u Institutu u Svetog Save, Zemunskoj bolnici i na Vojno medicinskoj akademiji…

“Njega bih mogao da pošaljem i na Mars, otišao bi da da. U prošli četvrtak ga zovem i kažem da mi treba za VMA u petak, on dogovorio neke radove na vikedici, ne može da otkaže. Pita mogu li danas, u kancelariji sam i mogu da odem. Ja proverim sa načelnikom VMA i Igor ode, ima jaku, izuzetno jaku želju da pomogne”, priča Peđa Slijepčević.

I Ilija Borojević je godinama tu, daje trombocite 20 puta godišnje, Slijepčević i lekari mu ne daju više, hoće malo da ga odmore, iako Svetska zdravstvena organizacija dozvoljava 24 puta godišnje.

“On, baš kao i Aleksandar Alempijević, nazove ili pošalje poruku, dan i vreme, moje je samo da im zakažem i potvrdim. Tačni ko švajcarski sat, na petnest dana, samo neka prehlada ili trenutna bolest, to odlažu dok ne ozdrave”, objašnjava Slijepčević.

* * *

“Leuka” svakog dana prima molbe za davanje trombocita, već godinama. Sada u ovim letnjim mesecima i za krv…

Miloš Maksimović iz Kragujevca je to nedavno učinio 201. put. U jednom danu to su učinila čak trojica, Vidoje, Aleksandar i Igor… Oni ne broje davanja, oni ne traže ništa, njima je najvažnija zahvalnost onih kojima su promogli…

Bojan Čolanić radi kao kranista i ranije nije mogao zbog posla. Sada je pronašao način i on daje na 15 dana. Često ima migrene i kad treba da da ne pije ništa od analgetika, trpi. Želja koju svi davaoci imaju je takva, nije on jedini. Bojan u poslednje vreme na davanje trombocita vodi sina Vasilija… Da dete na vreme shvati šta su prave vrednosti, ko su pravi uzori…

* * *

Znam, još jedan dugačak tekst. Ako vam je zamorno, mogli ste da preskočite onaj deo o „desektašu“ iz Ćacilenda. On nije važan, on nikada nikome neće spasiti život, jer je tako mlad već uspeo da upropasti svoj sopstveni...

Ako vam je i posle toga ovo moje pisanije predugo, pogledajte samo slike svih tih „Leukinih“ heroja. Imena različita, životi raštrkani, ali u očima svima isti sjaj. Što bi rekao Konfučije, „Plemenit je čovek miran i velikodušan, dok je prostak uvek uzbuđen.“