Piše Ranko Pivljanin: Je li Bakarec još u Skupštini?

Ne propuštajući priliku da nešto nekome prebaci i istakne sopstveni samopregor, Vučić je, gostujući u Skupštini, poslanicima skrenuo pažnju kako on neprestano sedi četiri sata ( a pre toga je već radio pet sati, pretpostavljamo da prethodno nije ni spavao) a neki poslanici nisu, nego su ustajali i izlazili, njegovi savetnici zbrisali na ručak, jednom rečju potpuno odsustvo osećaja odgovornosti, žrtve za narod, državu i napor predsednika da neprestano priča nekoliko sati.Istina, jesu odrali dlanove aplaudirajući prilikom njegovog ulaska u salu – jesu i tu ustajali, ali to je bilo opravdano da se poklone predsedniku ali to što neki nisu izdržali njegovo maratonsku logoreju je neoprostivo. Osim jednog čoveka, Nebojše Bakareca, koji je sve to stoički, to jest sedećki, izdržao i onda je našao za shodno da se ogradi od neodgovornih kolega i istakne kako u utorak uopšte nije izlazio iz sale, nego je slušao predsednika i još usput pisao dva teksta. Ne znam što pomenu pisanje tekstova, jer to može da znači kako ni on nije najpažljivije i sa razumevanjem upijao predsednikove misli ali, možda je samo hvatao beleške, pa da posle kući utvrđuje gradivo.Potreba mačevaoca Bakareca da se pravda i dokazuje revnost jeste degutantna i jadna, ali ona je potpuno logična i podrazumevajuća u sistemu apsolutnog idolopoklonstva i poltronerije spram neprikosnovenog Vođe, gde je ulizištvo patentirano kao ulazna karta za naprednjački establišment i najpouzdaniji garant opstanka u njemu.Gužva u predelu donjeg dela Vučićevih leđa je ogromna, tu se tiska i kuso i repato, tako da svako na svoj način koristi priliku da uhvati priključak u toj analnoj kompoziciji, pa je za razumeti i Bakarecovu potrebu da podigne dva prsta i istakne prisutnost sa nadom da će to biti primećeno i uzeto u obzir jer, kako sam reče, parafrazirajući Balaševića „neko to od gore vidi sve“, a zna se ko je ovde Neko gore. „Predsednik sve vidi“, pritvrdio je Bakarec i tako uradio sve što je bilo do njega da se jasno razdvoji od onih nesavesnih koji nisu bili u stanju da stegnu bešiku, obuzdaju glad ili primire upaljene hemoroide dok Predsednik ne završi izlaganje.Pristanak jedne cele kolonije gnjida da vlasnik njihove političke i ine sudbine bude jedan čovek i da mu se, u svakoj prilici, klanjaju kao božanstvu začet je iz osećaja njihove bazične nebitnosti i pokvarene računice da svoju beznačajnost jedino tako mogu naplatiti. Svejedno da li to rade kao sluge, poltroni, paraziti, nosači skuta, obožavaoci, tapšači, branitelji imena i lika do poslednje sinekure i privilegije, važno je da to daje rezultate. Tako se između njih i predmeta obožavanja uspostavio jedan patološki odnos u kome on njih prezire i kinji, a oni ga se boje i vole po zadatku. On ih je namenski i namerno takve birao, jer je znao da samo takvima može biti Bog i batina i tako je nastao monoteistički naprednjački Panteon u kome sem Zevsa nema drugih bogova, a u njegovom podnožju nikog drugog do servilne faune sa muskulaturom kišnih glista, dovoljno ljigavih da odgovore nedostojnom zadatku služenja i divljenja.Zato oni poniženje koje od njega redovno dolazi primaju kao blagoslov i znak da nisu odbačeni i potrošeni, iako je taj strah u njima usađen, ne napušta ih i samo raste. Tlačitelj svih nas ne zaobilazi sopstvene podrepaše i moglo bi se reći da im se posvećuje sa posebnom strašću - što iz potreba političkog marketinga spram biračkog tela ( „Vidi, kako je strog i pravedan“ „Ne štedi ni sebe ni svoje“), što iz neke vrste stečenog sadizma koji je poneo kao ožiljak preležanog radikalstva u kome je on bi Zoran Drobnjak Vojislava Šešelja.Svega toga je svestan i revnosni đak Bakarec koji je uredno prijavio prisutnost na času, a sledeći put će, bude li se setio, i prijaviti one koji su sa njega pobegli. A ako ga se predsednik seti za dan servilnosti, seti.