0
Prebrojavanje i odbrojavanje? Koliko nas ima? Koliko nas? Koliko njih? Ko smo mi? Ko su oni? Ko smo zajedno? Ako možemo zajedno. Lakše je podeljeno. Mi ćemo peške, oni će autobusima. Mladost će avionima u beli svet.
Neki su, ne tako davno, tenkovima. Nekud. Mnogi od tih nekih u jednom pravcu.
Onom koji ih je tamo poslao, ostaće tenkova. Izvešće ih na ulice glavnog grada.
Protiv nas, u ime njih. Mali uplašeni apartčik, isklizao ispod suknje bolesno ambiciozne žene, koga je rulja osokolila na kosovskoj livadi. Iz sopstvenog straha uzviknuo je „Niko ne sme da vas bije“.
Kad mu je strah popustio, shvatio je da možda niko ne sme, ali on može. Iz njegove vizure i da treba. I onda smo se godinama ćerali. Po ulicama i trgovima. Mi na Terazije, oni na Ušće.
Neki su ćeraniju platili glavama. Neki progonstvom, što prinudnim, što dobrovoljnim. Neki straćenom mladošću i upropašćenom budućnošću. Država izolacijom, raspadom, bedom i inflacijom, drugom po redu ikad viđenom. On slobodom, ali sa rešetkama na pogrešnom mestu.
Samo je fukari bilo potaman. Ona se obogatila, osilila i utvrdila. Mogla je da kupi sledeće koji su dobili šansu da nam državu vrate pod vinklo, ali su imali preča posla. Nisu se kladili na večnost već na svojih pet minuta vlasti.
Zato su ih pobedili gori od njih i tako je došao Ovaj. Začet i odgajan u svemu onome gore, željan vlasti, moći, priznanja, para, slave i istorije. Ceo život u senci, dočepao se svetala reflektora i omililo mu se.
Ne bi da se skloni iz tog bleštavila, a već misli da i sam isijava. Srpski Kralj Sunce.
Alfa i omega FNS-a. Finala negativne selekcije. U superfinalu nam deca ubijaju decu. Stojimo zabezeknuti i nemi, pitajući se – kako, zaboravljajući da smo prethodno ubili normalnost. Neki kao direktni izvršitelji, drugi kao saučesnici. Onda je puklo pred očima koje smo držali zatvorenim.
I opet ispočetka. Ulica, protest, ua, most Gazela kao poslednja važeća institucija disfunkcionalne države. I, po već viđenom obrascu, najava kontramitinga. Videćete, mi možemo jače i brojnije. Ne može vas toliko da izađe na ulice, koliko mi možemo da uguramo u autobuse.
PROČITAJTE JOŠ:
Odvratne njuške vlasti, multiplikovane ingenioznom intervencijom One Koja Sriče, keze se sa Instagram i Tviter profila, sprdajući se sa desetinama hiljada ljudi koji su izašli da glasno kažu kako ludilo mora da prestane.
Zašto da prestane, kad nam je tako dobro u njemu? Lud ja, luda i ti, luda će nam deca biti… Pomoćni radnici ludare, medijsko-analitičarski ešalon ološa i ništarija, mrsno plaćeni našim novcem, tercira, montira, manipuliše, prekraja, falsifikuje, zamajava, skreće pažnju, laže… Dragan „jeste srpski služiti“ Bujošević igra „Slagalicu“, dok mu reporterskoj ekipi sa terena ,naprasno, puca veza, pa nikako da se uključe u program. Onomad iz Varvarina i Ćićevca ferceralo sat i po bez greške. Tako ti je to sa koaksijalnim kablovima, nikad ne znaš kad će da ovlaže. Valjda je do vremena.
Udbaški pogon se ubrzano preračunava, dok regrutuje nove mrtvozornike upokojene države uz drsko skandalozni, ali istiniti slogan „Sve je prolazno, Služba ostaje“. Na kraju će samo ona i da ostane, ionako u svakom Srbinu čuči po jedan Ilija Čvorović.
I tako već trideset godina, cela jedna mladost straćena da se budalama, uzurpatorima i krivo sraslima vide leđa.
Desetine poderanih đonova na šetnjama i demonstracijama, tone potrošenog mastila i papira, žuljevi na jeziku od priče, objašnjavanja i vike, nataloženi lepak na koži od etiketa koje su vam „sutereni samouzdignuti na nivo potkrovlja“ decenijama lepili iz samo jednog jedinog razloga. Da važi samo njihova istina, da se vlasi ne dosete, da može dalje da se krade i koriste državni automobili, da budeš veći nego što jesi.
Odvratni deža vi. Isto ono što je govorio Milošević i njegovi telali, danas ponavlja mali od Čipuljića i njegovi gebelščići.
Plaćenici, bla,bla, izdajnici, bla, bla, hijene, bla, bla, hoće na silu vlast, bla, bla, bla… Pljujem vam u vlast. Vašu i bilo čiju. Da ste čemu valjali i šta drugo znali da radite ne bi ni imali bedni poriv da vladate i sad samozakrečeni u ćošku, iskolačenih očiju od straha, gurate nesrećne ljude jedne protiv drugih.
Ne bi li, u masovnoj tuči, dok lete stolice i flaše, vi šmugnuli iz kafane na neko sigurnije mesto, dok sve ne prođe. Onda se, u tišini presvučete, i izvirite iz pacovskih rupa da vidite ima li još negde sira za vaše štakorske zubiće.
Gadni ste mi, kao što se gadim gluposti i nezrelosti naroda koji redovno i nepogrešivo uspeva da lošeg zameni gorim. Da. Ostalo je samo gađenje.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
