Tramp u karantinu, Melanija sama a Vučić ima ključeve od kuće...Sreća božija da mu je počela nastava, a on kao i svaki štreber ne želi da izostaje sa časova pa nema vremena za takvu vrstu vannastavnih aktivnosti, inače je moglo biti svašta. Ipak, školske obaveze ga nisu sprečile da konačno počne sa porađanjem istorijske vlade a prva se glavom promolila stara/nova premijerka Ana Brnabić, čudo prirode ali bez društva - ako se u njega ne računa uvezana kohorta aspiranata na budžetske novce kojoj je Ana onaj propusni ventil kroz koji alavoj koloniji parazita curi mleko iz državnih sisa – i politički fenomen par ekselans što se ne da objasniti jednodimenzionalno već traži multidisciplinarni pristup.
I to ne zbog kompleksnosti njene političke ličnosti – to bi sve moglo jednim dobrim ili prosečnim aforizmom, čak i onom brojkom koja poništava svako množenje – već zbog perverznog istorijskog momenta, spleta čudovišnih okolnosti i karme države u kojoj je sve moguće osim da bude normalna, koji su je, udruženim zločinačkim poduhvatom – ni krivu ali sada, već, prilično dužnu – zametnuli i
izbacili u orbitu naših života da po njima kruži i pikira poput kakvog poludelog asteroida.
Samo takva konstelacija stvari, koja se opire logici, redu i podrazumevajućim pravilima mogla je da formira i učini bitnim političko biće bez autonomne navigacije čiji je jedini kvalitet bila izvanredno razvijena i naštelovana prijemna antena za signal upravljačkog mehanizma u rukama brucoša Više trenerske škole.
Pokazalo se, sasvim dovoljno za uspeh i uzlet u političke visine koje bi bez tog dara mogla večito da gleda iz žablje perspektive, bez da se usudi i da pomisli kako bi potkresana krila njenih mogućnosti mogla nekad tamo da je vinu. Međutim, kada je prvi put i ničim izazvana, bila izvučena iz Čarobnjakovog šešira – kao bingo na koji se, mrmljajući sebi u bradu, kiselo osmehnula njegova verna publika ali, bespogovorno odana gospodaru, bez glasnijeg protesta – sve ostalo što je za tim došlo i usledilo ona je, vremenom, počela da učitava kao sasvim zasluženu nagradu koja joj legitimno pripada.
Tako se Ana Brnabić od bele zečice Vučićevog cirkusa sa nijansom duginih boja, koju je ovaj, držeći za uši tresnuo o astal, testirajući lojalnost partijskih kerbera i granicu narodnog trpljenja, pretvorila u crnu labudicu srpske politike koja više nije ni imala nameru da se preispituje ili reterira. U hodu je otkrila da je milost gospodara mnogo važnija od diplome onog prosečnog mičigenskog univerziteta, osnovanog za intelektualnu samopotvrdu penzionisanih hokejaša i ragbista, i ona joj je postala jedini orjentir, uporište i garant opstanka.
Pročitajte još:
Sa kapacitetom dlanova Marka Đurića, servilnošću nesretnog Vulina i pritvornošću kvarnog Vesića, naša Ana je krčila put ka Njegovoj Svetlosti da bi u sledećem izvlačenju karata njen najjači zrak obasjao upravo nju.
I evo je, po drugi put, na čelu nečega što se zove vlada, a zapravo je tabla sa olovnim vojnicima kojima se igra i zabavlja srpska verzija Zevsa u izletima iz sopstvene samodovoljnosti. Vrišteća nebitnost i nje i vlade Anu ne tangira, njoj je dovoljno da je došla do stadijuma u kome je ona sigurica, dok su svi ostali, koji treba da popune klupe u Nemanjinoj, ni na nebu ni na zemlji i drhte pred Zevsovom nepredvidivom i promenljivom ćudi i kombinatorikom.
Najverovatnije, mrzeći je iz dna duše, jer je Ani pošlo za rukom i srećnom zvezdom ono što njima nije, niti će skoro: da za samo tri godine političkom karijerom, koja nije ni postojala, preskoči cela
stepeništa i uspne se do mesta koje je decenijama predmet njihovih mračnih želja i vlažnih snova.
Ako je njeno prvo postavljenje došlo ni iz čega, kao plod skomračne računice i kaprica Gospodara, za ovo drugo se malo i sama izborila bespogovornom vernošću i repetitivnom sposobnošću da, automatski usvojene njegove reči, ponavlja do besmisla i natrag.
Postala je Vučićev zlatni megafon, sigurni garant njegove volje u lagumima zgrade u Nemanjinoj i kao takva najlogičniji izbor za predsednicu besmislene vlade koju Vučić najrađe ne bi ni sastavljao
da ne mora zbog evropskih nadzornih organa koji ga sve češće i sve glasnije podsećaju da je u svojoj „erdoganštini“ preterao.
Na kraju, jedna mala pikanterija. Sa gospođom Brnabićom sam dva puta radio intervju: jednom dok je bila ministarka, drugi put kad je postala predsednica vlade. U jednoj od tih prilika dala mi je privatni broj telefona da je nazovem ako vidim da su je politika i vlast promenile. Davno je bilo vreme za taj poziv ali do njega nije došlo iz jednostavnog razloga: procena je bila da bi to bili džabe potrošeni impulsi. Ana nije izdržala i zato je uspela.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare