Nije lako ugoditi narodu, moj Vesiću. Sečeš hrastove i brestove po Košutnjaku - ne valja. Sadiš im palme po Kalemegdanu - opet ne valja. Džaba sečeš – niko da kaže hvala za uspostavljeni šumski red, džabe sadiš i zalivaš – ne prima se to kod ovog nezahvalnog naroda. Ja da ti kažem, ne valja narod, dogradonačelniče, naročito ovaj beogradski koji nema sluha za tvoje vizije, žrtve i dendrološka pregnuća i zato predlog: moramo promeniti narod. Tačnije, treba ga iskoreniti.
Kad iskorenimo narod i na njegovo mesto zasadimo bolji, kooperativniji i razumniji onda ćemo po Beogradu i diljem Srbije moći do mile volje da sadimo i sekvoje i baobabe i kakaovac i hlebno drvo i eukaliptuse i drvolike paprati i fikuse…, pardon, njih već sadimo i, bogami, primaju se. A posle, posle će uz njih da zapristanu lijane i epifite i kad konačno zaprašumimo Srbiju više niko neće moći da vam prebaci kako ste od nje napravili pustinju.
Osim toga, uštedećemo na investiciji u gondolu i jarbol, jer nam one više neće trebati. Sa novobeogradske strane na Kalemgdan i obratno prebacivaćemo se uz pomoć lijana – tehniku ćemo brzo savladati, jer ste nas u majmune gotovo pretvorili – a zastave ćemo vešati na najvisočije izdanke tropskih kišnih šuma koje će ovde biti još srpsko-naprednije i sezati nebu pod oblake, tako da će se iz aviona moći da vide naši ponosni dvoglavi orlovi kako paraju nebeske visine. Putnici će od pilota tražiti da slete i da zvirnu u to čudo od zemlje a avioni će, iz objektivnih razloga – jer, sve će biti pod šumom – sletati na onaj aerodrom u Trebinju koji će Srbija, po ideji našeg predsednika, izgraditi. Sad se konačno vidi i svrha te vazdušne luke, za koju se, opet, ovaj nezahvalni i surevnjivi narod, pitao čemu i zašto.
Stvarno, čemu i zašto, palme na Kalemegdanu?
Stručno nam je objašnjeno kako su zbog klimatskih promena zime u Beogradu postale blage i bez ekstremno niskih temperatura, pa se zato otvorila mogućnost da se zasade palme, koje do sada nisu bile karakteristične za ovo podneblje.
Pa, ako nisu karakteristične za ovo podneblje, šta će nam onda u parkovima koji nisu botanička bašta? Koga ćemo to da fasciniramo tropskim biljkama u području gde rastu hrastovi, borovi i jele i kako će to – kako nam je takođe stručno predočeno – tih šest palmi u dva reda “naglasiti ulazak u park Кalemegdan i prilaz Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“?
Ljudi koji prolaze kroz “slavoluk” palmi iza njih, u najmanju ruku, očekuju obalu i more ili bar nagoveštaj istog u neposrednoj blizini a ovde samo mogu da se iščuđavaju kako se to tropsko drveće – komada šest, zateklo na tom mestu, jer nikome normalnom neće pasti na pamet da ih je neko tu namerno zasadio.
Štrčaće tako, ukoliko ne uvenu, kao na piletu sisa i kao zalutali svedok duboko poremećenog doba jedne nesrećne zemlje i njenih građana koji su dozvolili da se sa njom i sa njima igraju i ponižavaju ih čudaci i beskrupulozni uzurpatori. Ostaće kao još jedan od sramotnih belega našeg posrnuća i pristajanja a u njihovom hladu stideće nas se potomci, pitajući se kakvi smo to ljudi bili.
Do tada, dok naše mlade palme njišu grane, ispod njih možemo da čitamo kako se Srbija, u analizi uglednog švedskog instituta, po stepenu demokratičnosti od 179 zemalja našla na 139. mestu, svrstana u izborne autokratije i da su ispred nas sve zemlje Zapadnog Balkana, uključujući i ono nesrećno Kosovo koje je više nego duplo bolje rangirano. U takvoj državi su moguće i mnogo gore stvari od sublesastog sađenja palmi tamo gde im mesto nije.
Zato, sadi Vesiću šta ti padne na pamet a sutra, kad postaneš ministar saobraćaja, tuda proteraj prugu i objasni da će njom, preko Kalemegdana, ići brodovi prema Dunavu. Ima nas sasvim dovoljno takvih da i u to poverujemo.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare