Podeli
ranko pivljanin
Foto: Promo

O moći reči je mnogo napisano ali ono najsvežije, a može se reći i najcelovitije, na tu temu i sa pravim osećajem šta reči zaiste znače i mogu, izrekao je vladika Grigorije, i sam žrtva bestijalne propagande, u svom autorskom tekstu za nedeljnik NIN u julu ove godine. Citiraćemo samo jedan pasaž, ali sasvim dovoljan da se zamisle svi koji rečima barataju.

“Riječ je najmoćniji, najkompleksniji i najsuptilniji dar kojim su razumna bića obdarena. Ona stoji na početku svih početaka i starija je od zemlje kojom hodimo. Zato je, najblaže rečeno, neobičan naš nemar prema riječima, koje nerijetko izgovaramo olako, nesvjesni njihove težine i razorne moći koju posjeduju. Jer ne postoji nijedan nož, nijedan kamen, nijedna sablja, puška ili metak koji mogu tako nemilosrdno da nas povrijede kao što to mogu riječi. Ali isto tako ne postoji ništa na ovom svijetu što je tako spasonosno, utješno i lijepo kao što su to riječi, koje imaju i tu snagu da nas podignu iz pepela, da nas obraduju i ozare te daju smisao našem biću i postojanju… Od riječi zavisi to da li ćemo nekoga ohrabriti i potvrditi njegovo biće i postojanje, ili ćemo to isto biće razoriti, ne ostavljajući kamen na kamenu u njegovoj duši…”

Rečima se može sve i one jesu najubojitije oružje čovekovo, istovremeno, jednako opasne i za onog kome su upućene i za onog koji ih izgovara. Njima se može govoriti i istina i laž, sejati mržnja ili širiti ljubav, rušiti barijere ili kopati rovovi. Reč koja je jednom otišla više se ne može vratiti iza usana i zuba onog koji je izgovorio ( mudri ljudi su davno zaključili kako se čovek sto puta može pokajati zbog onoga što je rekao, a nijednom zbog onoga što je prećutao) i svi mi koji se rečima bavimo trebali bi da smo, osim lepote i raskoši reči, svesni i njihove strašne težine i ubitačne snage. Naročito ako ih adresiramo na ramena i grbinu nevinih ljudi ili ih zabadamo u njihova srca.

Međutim, nije sve do reči. Do ljudi je, najviše.

Primer. Dok je Vuk Drašković još bio u dobrim odnosima sa Vojislavom Šešeljem, ovaj je kod njega smišljao neku pakost na koju je Vuk reagovao sa, otrprilike, “Ali, Vojo, to je laž”. Na to je čovek, čije su reči u nevolju dovele mnoge pa i njega samog, skočio, uzeo neki jastuk, potom nož, izašao na terasu, rasparao ga i prosuo perje u dvorište, uz reči: “Idi sad, pa skupljaj!”

Hteo je reći, da reči kojima će neko, eventualno, uzvratiti na njegovu očiglednu laž nemaju ni približno istu snagu od onih koje su komponovale neistinu, klevetu, trač ili šta li je već bio smislio vlasnik najotrovnijeg jezika srpske politike i javne scene, usvajajući onu gebelsovsku zakonomernost da sto puta izgovorena laž postaje istina. Demanti je vraćanje rasutog perja u jastuk. I bio je u pravu ovaj manipulator, politički pokvarenjak i makijavelista, koji je na toj svojoj “školi mišljenja i delanja” odgojio i svog naslednika koji nam vlada upravo po tom principu i sistemu: okolo para jastuke i prosipa perje koje više niko i ne pokušava da skupi vrati nazad. Nemoguća misija.

Zaista, reči su tu, ovakve ili onakve, ali samo od našeg opredeljenja, namere, čestitosti, obzira i obraza zavisi da li će one nekome pomoći, osokoliti ga i dići ili će mu upropastiti život i razliti se po njemu poput smrdljivog katrana na koji će se posle lepiti ono perje iz rasparanog Vukovog jastuka.

Zašto ovo pišem? Nekoliko poslednjih dana smo bili svedoci da su sudskim presudama sankcionisani ljudi – novinari i vlasnici medija (???) koji su rečima koje su izgovarali i pisali ljagali druge
ljude, nanosili im štetu i u životu i u poslu i u duši. Pri tom, duboko svesni, da ono što govore nije istina i da ta kombinacija slova i reči koja im izlazi kroz usta ili osviće kao tekst na novinskoj hartiji, nije nikakav ljudski govor već prosto olajavanje i denunciranje. Narod bi rekao – pljuvačina.

Prvo je pre nekoliko dana po tužbi Dragana Šolaka, suvlasnika Junajted Grupe, koju je podneo protiv dve televizije i jednog novinskog izdavača i novinskog urednika ( tuženi su Pink International Company d.o.o., Radiodifuzno Preduzeće Studio B d.o.o, Insajder Tim d.o.o, zvanični vlasnik tabloida Informer i njegov glavni urednik) ciriški Okružni sud presudio u njegovu korist. Šolak je pomenute medije tužio zbog neistina koje su o njemu sistematski, planski i uporno objavljivane, tačnije medijske kampanje, hajke i linča. Tuženi na sudu nisu dokazali nijednu od tvrdnji koje su objavljivali.

Juče su pred Višim sudom u Beogradu prvostepeno osuđeni Ksenija Vučić, novinarka Televizije Pink i vlasnik te televizije Željko Mitrović za plasiranje neistina o maloletniku koga su neosnovano optužili da je na protestu budućih srednjoškolaca ispred zgrade Ministarstva prosvete zapalio sliku ministra Šarčevića.

Bilo je sličnih presuda i ranije, ali one očigledno nisu delovale ni vaspitno ni preventivno. Između ostalog, letos je takođe Viši sud zabranio Draganu J. Vučičeviću da u listu Informer koji uređuje objavljuje laži kojima se Dragan Đilas označava kao osoba koja planira, priželjkuje ili poziva na ubistvo Aleksandra Vučića. Sudske presude, koje je po zakonu dužan da objavljuje, postale su redovno štivo ovog toaletoida zbog čega se njegov urednik nije mnogo uzbuđivao – moglo bi se reći da su ga, čak, i veselile – jer mu je kao rukovaocu režimskog medijskog malja to išlo u opis posla a imao je i garancije da, osim simboličnih novčanih kazni, druge posledice neće snositi.

I tako dolazimo do onog najpogubnijeg i najonespokojavajućeg u celoj ovoj priči. Zloupotreba reči i medijskog prostora se tu i tamo sudski sankcioniše ali efekat se isrcpljuje u vidu moralne satisfakcije oblaćenih ljudi od koje oni jedino sami pred sobom imaju vajde. Javnost, obeućena i hipnotizovana montruoznom propagandom, teško da čita sudske presude već i dalje misli da su ovi zaista preispoljni lopovi, kriminalci, špijuni, izdajnici, zavedena deca ili potencijalne ubice.

Snaga stvarnog zakona se topi pred političkom voljom koja inspiriše, potpiruje, prećutno ozakonjuje i štiti vlasnike poganih jezika i promotere laži, jer oni i nastupaju zarad njenog interesa i u njeno ime. Oni su njeni “medijski psi” koje namenski i dugo drži na dugačkom lancu, hrani ih, drška i pušta po potrebi, podstičući i subvencionišući njihovo besnilo i krvoločnost.

Za te protočne bojlere gadluka, prostakluka i prljavštine reči nemaju onu vrednost i težinu o kojoj je govorio Vladika Grigorije, kao i mnogi drugi umni ljudi pre njega, one su, tek, puka sredstva i municija kojom ranjavaju i streljaju mete na koje im se namigne. Njihova usta, mikrofoni i novinska hartija su ogaravljene cevi medijske artiljerije iz koje se, nekontrolisano i bez svesti o posledicama, puca na neistomišljenike, političke protivnike i sve one koje vlast targetira. Onog našeg slavnog pesnika je ubila prejaka reč, ovde pokolj prave one odurne i prljave i praviće ga sve dok ne podignu glas oni iz čijih usta izlaze reči drugačije boje, intonacije i poruke.

Komentari

Vaš komentar