Piše Ranko Pivljanin: Kovid kolo kod Nemanje

Sa stanovišta njihove želje za normalnim životom, kakav smo već počeli da zaboravljamo, moglo bi se naći opravdanje za taj njihov infantilni gest i rizični revolt iznad koga je nevidljivim slovima bila ispisana parola – hoćemo svoj život nazad. Neka se prvi kamenom baci onaj koji to isto ne bi želeo.S druge strane, imajući u vidu zdravstvenu katastrofu, prepune bolnice umirućih ljudi, krik lekara dovedenih do krajnjih granica iscrpljenosti i svakodnevni popodnevni inventar kovid smrti meren desetinama umrlih, njihov vašar bio je kapriciozna orgija za svaku osudu i povod za logično pitanje: jesu li ovi ljudi normalni?Nisu, kao što više nismo ni mi kojima ne pada na pamet da se u to ludo kolo uhvatimo ili da se pod okriljem noći prošvercujemo na neku od onih kovid žurki koje se po našim gradovima organizuju u tajnosti. Niko više ovde do kraja nije normalan, niti to u ovim uslovima može biti, samo što je većina nas za modus životarenja odabrala socijalnu odgovornost: nosimo maske, izbegavamo rizična okupljanja, vakcinišemo se, merimo temperaturu pri dolasku na posao, čukamo se pesnicama umesto da se rukujemo, pričamo sa svojim roditeljima preko terasa, zabijamo se po sobama koje smo pretvorili u kancelarije, nalazimo se na kafi preko skajpa i vajbera, prskamo se asepsolima i trljamo ruke alkoholom, tuširamo se u saniti boksovima, kljukamo vitaminima za koje do juče nismo znali ni da postoje, "specijaliziramo" medicinu iz oblasti antitela, virusnih proteina i imunog kapaciteta nekakvih T-ćelija.Dakle, svi smo, hteli ne hteli, uhvaćeni u neko ludo kolo kome ritam ne daje harmonikaš sa zlatnim zubom koji sa dirki otkida "moravac", već zlokobni virus koji tercira strahom i pretnjom i u hodu menja registre, pa čas igramo na taktove vuhanskog kovida, čas na taktove njegovog britanskog ili južnoafričkog soja.Živimo na leru ili pod ručnom kočnicom, ulazimo u liftove i autobuse podozrivo gledajući ispod oka onog preko puta nas ocenjujući njegovu kliničku sliku – on na isti način posmatra nas. Bojimo se jedni drugih, na brzinu se pozdravljamo sa komšijama po hodnicima zgrada i brzo guramo ključeve u bravu u strahu da bi taj možda mogao da nas pozove na kafu ili da nam najavi posetu. Onda se unutra stidimo svog kukavičluka i pitamo se kako će uopšte izgledati naši susreti kad (i ako) ovo jednom prođe, hoćemo li više ikad verovati jedni drugima bez ostatka, držati njihove rezervne ključeve kod sebe i zalivati im cveće kad odu na odmor.Sve se bepovratno pokvarilo i blokiralo nas, ali je negde u dubini nas – žilava je životinja čovek – ostao instikt za normalnim životom, za onim njegovim sitnicama koje život znače i čine ga smislenim izvan ispunjavanja onih animalnih fizioloških potreba.Tako je ono blesavo kolo kod spomenika Stefanu Nemanji bio krik zarobljenih za povratkom životu, doduše neodgovoran i samoubilački poput očajničkog proboja zatočenika iz opsadiranog logora. Jer, svi mi danas na ovoj inficiranoj planeti umiremo: jedni u bolnicama hvatajući vazduh na respiratorima, drugi naizgled zdravi, gušeći se u strahu i neizvesnosti.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram