Piše Predrag Đukanović: Ljubav i bunt

"Šta je smešno, bre?" - beše najčešće viđen transparent na protestima, a koji najefektnije, sa najmanje reči i bez suvišne plitke filozofije, stavlja ovu vlast tamo gde joj je mesto i određuje građane prema njenom ponašanju i delanju. Sva propagandna mašinerija vladajuće strukture, njeni krizni štabovi, PR-ovi i vrli analitičari, nisu uspeli da svojom grozotom, bljuvotinama i falsifikovanjem stvarnosti, svojom neprestanom pričom i naporima, svim izopačenostima izrečenim i napisanim, ublaže efekat ovog pitanja.

„Po tri glave imate, al obraza ne“, prirodno se nadovezalo na gore postavljeno pitanje, što je još jedna poruka sa šetnje, koja je povukla šav zla koje nas je zadesilo, a koje se raspara po svim linijama svog truleža. Dali su građani unapred odgovore na sva pitanja stavljena pred njih – zašto? Kao i da je bilo potrebno davati odgovore, u situaciji u kojoj smo se našli i zadesili, u stanju šoka i neverice da smo ikada mogli stići dovde. Iako je na pojedinim transparentima bilo nabrajanja „Tehnički problemi na RTS-u, u Vladi, u društvu“, te „Vidi šta su nam uradili od društva, mama“, potom „klimatska, sistemska, medijska, kulturološka, politička, ekonomska, ekološka, psihološka, obrazovna, društvena, zdravstvena, poljoprivredna KRIZA“, sublimacija je bila toliko jednostavna, na belom, ne prevelikom parčetu papira, na kojem su nacrtani srce, znak „peace“ i planeta Zemlja – PREVIŠE RAZLOGA.

Ipak, transparent koji je budio najjače emocije, koji nije dozvolio nikome da zaboravi zbog čega je tu gde, posvećen je odeljenju VII 2 – „Ima nečeg u tom nebu samo tvoje beli grade“. Srednjoškolci su nosili još i poruke „ljubav će spasiti svet“, „nasilje je slabost, ljubav je snaga“, dok su oni stariji to zaokružili na „ljubav i bunt“. Zaključak – sve što ovaj narod želi je „mir, bezbednost, ljubav“, što bi napisano na roze parčetu hartije.

Ne može se nešto što je sistemski i sistematski razgrađivano i uništavano čitavu deceniju obnoviti preko noći, ali taj proces ozdravljenja je morao jednom da krene.

Nažalost, potrebna je bila tragedija nesagledivih razmera da sve ujedini u tom prvom koraku, ili kako je pisalo na transparentu „Jedna zemlja, jedna borba“.

I tako i bi, u koloni su bili svi koji su shvatili da nijedno društveno i državno pitanje ne možemo rešiti, ukoliko nemamo društvo i državu. A to smo svi mi. I zato je važno da na pameti svima bude zajednički cilj – vraćanje institucija narodu, privođenje vlasti k poznaniju prava i potpuno izbacivanje mržnje i nasilja iz javnog prostora.

Ni mi više nemamo prava da tražimo dlaku u jajetu, ne smemo ponovo pasti na taj narativ – „ko sad“, „novo lice“, „svi su isti“ i sve ono što se gura u točkove već pokrenute svesti. Promene su nužne i u njih se mora ići.

Što se opozicije tiče, neka razmisle šta im je činiti. Narodno nezadovoljstvo je veliko i ona samo može pokušati da ga artikuliše.

Što nezadovoljstvo bude veće, a biće, jer je svima pun kufer devijantne svakodnevice, potreba za grupom sposobnih političkih predstavnika biće veća. Ako ovi sad ne budu sposobni, rešenje se samo iznedriti. Potrebno je pripremiti đonove i imati kristalno jasnu sliku razloga izlaska na ulice – da se zaustavi nasilje.

A za sve ono što nam se dogodilo u prethodnoj deceniji, za sve one koji su odgovorni, a to je reč koju vlast izbegava da upotrebi, već stalno vraća na „nismo krivi“, dakle, za sve one koji su odgovorni, najbolji transparent je imao sredovečni gospodin – na pračetu kartona lik Bate Stojkovića sa motorolom: „Neka Đura blokira aerodrom“.