Piše Miljana Nešković: "Uprkos svemu" faktor

Otišla sam u Dorćol Platz posle dugog radnog dana. Muzika i gužva. Neki su se mimoilazili, neki su nazdravljali, neki su grlili drage kolege. Kraj februara i početak marta je vreme u godini koje je uvek bilo puno posla i svega. Niko nije stizao ništa i svi smo stizali sve, u okviru svojih života koji su istovremeno bili i preslični i prerazličiti. Dobra noć. Mirisalo je proleće. Dok sam plesala sa koleginicama, u glavi sam pravila planove za naredni mesec. Imala sam osećaj da sve puca od mogućnosti. Kući sam otišla malo ranije, jer sam "ujutru morala da radim".Jedna od najpodlijih stvari u vezi sa ovom pandemijom je ta što nam niko nije rekao: "Ovo je poslednje veče života kakav znaš". "Od sutra, ništa više neće postojati". "Od sutra ćeš morati da učiš sve iznova". Niko nam nije rekao: "Pogledaj ovaj Dorćol Platz i sve ove prelepe i pregotivne ljude kako đuskaju i upamti ovaj osećaj dobro, jer je ovo poslednje ovakvo veče u tvom životu, nikad više jedno slobodno druženje nećeš uzeti zdravo za gotovo".Bila je to poslednja žurka na kojoj sam bila. Nismo znali da je poslednja. Niko nije mogao da zamisli da će već sledeće nedelje ta proslava biti nedokučiva istorija. Da su nam i rekli šta nam se sprema, verovatno ne bismo verovali da će ogroman broj nas iz te sale u narednim mesecima ležati u bolničkim posteljama u borbi za vazduh. A i kako bi? Govorimo o ljudima koji se bave slobodnim novinarstvom i to u narodu koji polaže autorska prava na grafit "Bombardujte ili da krečimo". Da smo znali, možda bismo slavili glasnije. Možda bismo se izgrlili i isplakali.Godina koja je iza nas imala je sve odlike najsporije decenije na svetu. Vest da portal Nova.rs slavi prvi rođendan zvuči čudno, čini se da je mnogo duže tu. U proteklih 365 dana dogodilo previše toga. Niko nije ostao isti. Slabosti su se pokazale u svoj svojoj truleži, ali je i sve što vredi i što je u životu zaista važno takođe isplivalo na površinu neverovatnom snagom. Vreme se otezalo i letelo. Kad vratim film ovaj period više deluje kao vremenska rupa nego kao kalendarska godina."Novinarstvo nije profesija, ono je dijagnoza". Većina novinara je ovu rečenicu čula vrlo rano u svojoj karijeri, i niko ne zna zaista kome pripadaju autorska prava za ovu misao, koja se prenosi već decenijama sa matorih kolega na mlađe. Danas mislim da ta "dijagnoza", leži u tom "uprkos" na koje se čovek u novinarstvu navikne suviše lako.Ekipa koja stoji iza imena Nova.rs je za godinu dana postigla sve što je postigla, uprkos političkim pritiscima, uprkos koroni koja nam je odnosila kolege i članove porodice, ali i uprkos činjenici da živimo u društvu u kom je uspeh nešto zbog čega moraš da se izvinjavaš. Niko im nije rekao kada su potpisali ugovor o radu da će izveštavati o globalnoj pandemiji izlažući se opasnostima, da će prenositi vesti o izborima koji su pokradeni u startu, a ni da će morati da rade u desetkovanim kapacitetima, jer je korona u svom prvom talasu jako volela novinare, ljude koji malo spavaju, nekad previše puše, mnogo se nerviraju i hrane se s nogu.To čuveno "uprkos", je usud društva u kom živimo. Iza svake uspešne priče u Srbiji mora da postoji to "uprkos". Ono je vesnik svake pobede nad mediokritetskim nepravednim pravilima.Tako i mi danas slavimo "uprkos" skoro svemu. Srećom, u ovoj zemlji i dalje ima ljudi koji ne daju nikome da ih laže, i koji isto tako uprkos svemu znaju kome mogu da veruju u ovom vremenu obmane. Svi mi, s ove i s one strane ekrana, živimo iste brige i ista nepristajanja. Za ovih godinu dana jako smo se dobro upoznali. Znamo da nismo savršeni, ni jedni ni drugi, ali smo tu jedni za druge. Zajedno čekamo dan u kom ćemo moći da nastavimo svoje živote onako kako znamo da ih živimo. A do tada, bodrićemo se, čitaćemo se i izdržaćemo, ako treba i uprkos svemu.Srećan rođendan ljudi!***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram