Piše Miljana Nešković: Nepodnošljiva lakoća pametovanja

Koliko su se samo stvari promenile. Danas imamo najveći broj stručnjaka po glavi stanovnika, ali za sve i to bukvalno. Bilo da kucaju komentare na društvenim mrežama, psuju u mobilne telefone ili drže politički zapaljive govore pred bilo kim, svi su ubeđeni da znaju sve. Onih koji "znaju da ništa ne znaju" je sve manje, dok se broj stručnjaka koji su ubeđeni da su svi sem njih potpune neznalice umnožava neshvatljivom brzinom. Sokrat bi bio zabezeknut."Svi znaju" tačno šta u glavi ima Bil Gejts i koje su njegove namere. Niko ne pomisli: "Pa taj Bil Gejts je mnogo uspešniji od mene. Verovatno je pametniji od mene, ne postoji šansa da ja iz Srbije pročitam tačno njegove namere"."Svi znaju" bolje od Jelene Zorić šta je novinarstvo i kako treba odgovoran novinar da se ponaša. Nikome ne padne na pamet da iz postupka uvažene novinarke, koji mu možda nije jasan, nauči nešto od nje o slobodnomnovinarstvu, jer je ona, činjenično, znatno pozvanija da o novinarstvu drži čas od svih koji imaju potrebu da njoj drže predavanje."Svi znaju" kako se ponaša virus, bolje od imunologa i virusologa."Svi znaju" i kako glasi zavera zlih ljudi koji su napravili koronu i zašto. Ti zli ljudi koji vladaju svetom i imaju moć da ga jednim virusom zaustave su, prirodno, naivni, površni i dovoljno neinteligentni da svako ko u Srbiji ima internet konekciju i pristup nekim opskurnim YouTube kanalima može sasvim lako da zajključi njihove namere, ciljeve i alate. Niko se ne zapita "Pa dobro, ako sam tako pametan, zašto ja ne vladam svetom, nego tamo neki drugi ljudi?"."Svi znaju" i šta opozicija treba da uradi da bi pobedila Vučića."Svi znaju" zašto niko ne valja."Svi znaju" kako neko drugi treba da radi svoj posao."Svi znaju" sve, dok sve dublje tonemo u hronično neznanje. To hronično neznanje u društvu prepoznaje se najbolje po neverovatnoj buci, koju proizvodi gomila glasova, egomanično samouverenih u ispravnost svojih napornih zaključaka koji imaju samo jedan cilj – da budu u pravu i to što glasnije.Nepodnošljiva lakoća pametovanja je bolest novog doba. Ne znam kad su ljudi postali tako naporni i toliko opčinjeni sopstvenim oskudnim intelektualnim sposobnostima. Ne znam ni kada smo prestali da budemo bića svesna toga koliko je naša percepcija sveta ograničena, koliko je priroda i dalje neistražena, i do koje mere nas učenim i pristojnim ljudima čini svest o tome koliko ne znamo, pre nego navaljivanje u isticanju onoga što mislimo da znamo, a u stvari nemamo pojma. Uverenja na kojima počiva logika, masovno odbacujemo zarad koncepta koji glasi: "Svi su ili naivni ili zli i naivni, sem mene, naročito su naivni oni koji su mnogo školovaniji i drastično uspešniji od mene". I tako, sve manje opterećena proverenim činjenicama i elementarnim poštovanjem prema znanju, međuljudska komunikacija postaje još toksičnija, agresivnija i besmislenija.Poučeno istorijom razvoja društva, male su šanse da se "vrati ono vreme" u kom smo se sami sebi smejali kad se raspravljamo sa fudbalerima. Vremena nemaju običaj da se vraćaju. Danas imamo pametnija posla, ljutimo se nanepoznate ljude ako neće da se raspravljaju sa virusolozima, akademicima, vladikama, novinarima, naučnicima, geolozima, ekolozima, pulmolozima, fizičarima i istoričarima. Napredak je čudo. No, neretko nosi i nuspojave.Ako ćemo realno, čovečanstvo nikad nije bilo baš normalno i razumno, ali do sad nije imalo običaj da predugo eksploatiše jedan vid gluposti i bezumlja. Zato verujem da će i ovo ludilo proći. Previše je naporna kulturarazgovora koji nema za cilj nikakvu razmenu. Loše deduktivne navike suviše unesrećuju ljude, da bi se baš dugo zadržale. Ako ništa drugo, deca nas gledaju i jasno im je da se u većini situacija ponašamo kao naloženebudaletine. Kad porastu, neće hteti da se blamiraju pred svojom decom, bar ne isto kao što smo to radili mi. Koliko shvatam, svaka generacija nastoji da pronađe autentičan način da se bruka pred svojom decom.Društvene mreže, taj fantastičan i tragičan izum koji je raspustio demone da divljaju na površini, tako što je svima dao opciju da imaju stručno mišljenje o svemu, a rupe u znanju sasvim legitimno popune gotivnim izmišljotinama, među nama je nekih petnaestak godina. Moglo bi se reći da smo kao zajednica koja komunicira putem mreža u pubertetu.Iz vremena u kom je svako selo imalo sveštenika, kod kog ideš za pitanja duše; učitelja, koji ti pomaže da razvijaš intelekt i obrazuješ se; i lekara, koji je zadužen za zdravlje tela; kao s Marsa upali smo u bubanj u kom se za svapitanja obraćamo Guglu, gde možemo da biramo istinu koja nam se najviše dopada. No, nijedna pometnja do sada nije trajala večno. Puberteti su naporni, ali prođu. Do tada, bilo bi dobro da se ne pecamo baš na svaku udicu.Pametnog čoveka ne karakteriše količina tema o kojima ima mišljenje na Tviteru, nego način na koji svoja mišljenja formira.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram